Dragi prijatelji,
ovaj blog je, zahvaljujući Peščaniku, otvoren pre tačno nedelju dana.
Tim povodom, evo i male statistike sa sajta Peščanika: integralni tekst krivične prijave za oružanu pobunu je, do danas u 16h, otvorilo 8980 čitalaca. O ovoj temi su za sajt pisali Žarko Korać, Vesna Rakić Vodinelić, Vesna Pešić, Slobodan Beljanski, Tanja Tagirov i Goran Miletić, i njihovi tekstovi imaju ukupno 16977 čitanja, dok je zbirna čitanost tekstova koji su o ovoj temi prenošeni iz drugih medija na sajt Peščnika – 7305.
Drugim rečima, zbir čitanosti na sajtu Peščanika svih tekstova koji se tiču krivične prijave iznosi 33.262.
Ovaj naš blog je, od četvrtka popodne (18. novembra), kada je aministrator ukljucio “brojač”, ne računajući današnji dan, imao ukupno 5200 ulazaka (poseta), u proseku između 1500 i 2000 dnevno, i na njemu je do sada ostavljeno 945 komentara.
Svi poslati komentari su i objavljeni, osim jednog, u kome se na uvredljiv način govorilo o porodici Nebojše Bakarca.
Ove gole cifre pokazuju veliko interesovanje za tematiku kojom smo se bavili proteklih nedelju dana, ali i znatan stepen građanske odgovornosti i svesti. Međutim, ono što još više raduje, a to nije samo moja ocena, jeste izuzetan kvalitet diskusije koja se na blogu razvila. U današnjoj Srbiji to je vrlo retka pojava. I na tome vam se posebno zahvaljujem.
Dobili smo mnogo upotrebljivih informacija, argumenata, i linkova na razna korisna dokumenta, od novinskih tekstova, preko YouTube-ova i zvaničnih izveštaja o raznim događajima koji su relevantni za ovu temu.
Čini mi se da smo prilično iscrpli i tematiku a moram priznati i mene lično, jer sam se trudio da odgovorim na što veći broj komentara. Posledica je da smo počeli možda suviše da se udaljavamo od teme. S jedne strane, to mi je potpuno razumljivo jer je ovo pitanje povezano s mnogo širim, pa i najširim političkim kontekstom, koji sam po sebi izaziva frustracije i želju ljudi da o tim frustracijama progovore. S druge strane, baš zbog kvaliteta dosadašnje diskusije, dakle da se debata ne bi razvodnjavala, čini mi se da je vreme da ovde stanemo.
Mislim da je došlo vreme da damo šansu Specijalnom tužilaštvu, tim pre što odatle dolaze ohrabrujuće izjave Specijalnog tužioca kao što je bila ona da Tužilaštvo dolazi do novih saznanja “o ulozi pojedinih lica u pobuni”. Prema vestima koje kolaju, neka od tih lica dolaze i iz DSS-a i njihovog okruženja.
Odgovaraću na vaše komentare i pitanja do danas u 19h, a sam blog ce ostati otvoren za vaše komentare do sutra (utorak, 23. novembar) u 19h, dakle još 24h. Nakon tog vremena, komentarisanje više neće biti moguće ali će sadržaj bloga ostati otvoren za čitanje.
Naravno, ukoliko bude nekih značajnih napredaka u istraživanju ove teme, bilo sa strane Tužilaštva, bilo iz drugih izvora, blog ćemo ponovo aktivirati.
Još jednom želim da se zahvalim svima vama na učešću u diskusiji, Ceci Lukić i Svetlani Vuković što su nam ovo omogućili, svojoj saradnici na pomoći bez koje nikada ne bih postigao da odgovrim na tolika pitanja niti da nađem materijale na netu i u arhivama, kao i moderatoru na agilnoj moderaciji.
Vidimo se u budućnosti.
54 Responses to “Umesto zaključka”
Sorry, the comment form is closed at this time.
Makar nekako da se oduzimo nasem premijeru Zoranu Djindjicu! Srecno! Racunajte na nas!
Hvala vam na prilici koju ste nam dali i hvala komentatorima na diskusiji.
Sretno!
sta reci na ovu sliku gore?
(http://www.b92.net/info/galerija/zoom.php?nav_category=0&start=846&image_id=117360&yyyy=2008&mm=3&image_id=71993)
Jel ovo retorsko pitanje?
nije
Onda evo: http://www.pescanik.net/UserFiles/Image/Corax%20feb/zalost_5.jpg
a je l mogu sad ja za kraj da napisem jedan komentar, sto ce biti nedopusten?
a nije na temu bakarca i porodice.
nego onog sto je precutno odobrio organizovanje i ubijanje zorana djindjica, a onda je, sa svojim precutnim saradnicima proslavio i iskoristio tu smrt. pa mislim, na temu njega, i njegove porodice?
dobro, dobro, necu.
Draga Biljana, u cutanju se najbolje razumemo. 🙂
dragi srdjo, svaka vam je zlatna 🙂
Biljana, od vas se racuna duplo 🙂
A u medjuvremenu cemo se ponasati kao da zivimo u pravnoj drzavi. Takav li bese onaj vas savet 🙂
Tacno, Sofija. 🙂
Ja cu se truditi,obecavam 🙂
Samo jos jednom malo zapazanje povodom ove nase jednonedeljne akcije.
Ako zaista samo jedan komentar nije objavljen, cini mi se da smo uzivo prisustvovali malom napretku Srbije. To je pre samo nekoliko godina bilo nemoguce!
Isto tako, prekid rasprave u ovom momentu i na ovom mestu (iako verujem i da ste ga ucinili i iz sasvim prakticnih razloga) je mozda jos jedan korak napred, jer osim sto je vrlo siroka, ova tema je ocigledno i za vecinu blogera vrlo bolna sa raznih stanovista: jer podseca na izgubljeno vreme, na nedostatak bas te pravne drzave u kojoj se pravimo da zivimo, i najvaznije jer podseca da je izgubljen jedan sjajan covek.
U tom smislu, kao jos jedan korak napred vidim to da ste umeli da stanete na vreme i sto to sagovornici, cini se, razumeju.
Jer talenat, to je osecaj za meru. 🙂
(valjda Konfucije) 🙂
Vama i svima koji su se trudili da budu talentovani,
time ste mi ulepsali protekle dane.
9.000 citalaca na sajtu Pescanika je lep, okrugao broj, ali vas jos jednom pozivam da, u trenucima dokolice, procitate Krivicnu Prijavu Za Oruzanu Pobunu. Posto je podugacka, preporucujem onih 25 tacaka, od miloste nazvanih “Istorija jedne duge i strasne ljubavi”. 🙂
G-dinu Srdi Popovicu se zahvaljujem na hrabrosti i ucinjenom za slobodu misli i prava na normalan zivot.
Dragi prijatelji, bilo mi je zadovoljstvo, do skorog citanja, sve najbolje!
hvala srdjo!!!
🙂
http://www.youtube.com/watch?v=XWHoEghkYbU&feature=related
Srecno!!!
Mila Đinđić za „BH Dane”: Nisu mu oprostili Miloševića u Hagu
“Majka pokojnog premijera svedoči kako ga je i ona upozoravala prilikom poslednjeg razgovora koji su vodili.
– Zvonio je telefon. Podigla sam slušalicu, ali nisam prepoznavala glas. Izvinite, s kim razgovaram – pitala sam. „Mama, ja sam, Zoran” – rekao mi je. Počela sam da plačem. Šta je to, Zorane, s tobom? Kakav ti je to glas? Kaži mi, sine, šta se to dešava, šta ti je? Osetila sam da se nešto strašno sprema, ali nisam mogla ni da pretpostavim… Molila sam ga da se pazi, podsetila ga šta mu se dogodilo kod hale „Limes”… Ništa nije rekao. Slušao je, ali više nisam čula njegov glas. Nikada!… Koštunica je u tome debelo učestvovao. Nikada mu nisu oprostili što je Miloševića poslao u Hag…
Mila Đinđić se prisetila i govora mitropolita Amfilohija na sahrani Zorana Đinđića.
– Ružica nikada posle toga nije zvala popove. Amfilohije je mog sina proglasio izdajnikom, a Zoran je pravio donatorske večere za završetak Hrama svetog Save! Nikada ga nisu voleli. I patrijarh Pavle je više voleo Koštunicu- tvrdi majka pokojnog premijera.
Ona je rekla da je njena ćerka Gordana svojevremeno napadnuta zato što se pričalo da kod sebe ima spisak ljudi koji su radili Zoranu o glavi i bili umešani u ubistvo.
– Rekla sam novinarima da takav spisak postoji. Videli su, otišli kod Gordane u Valjevo. Upali su u kuću, uhvatili je za vrat, vukli je za kosu do kreveta i dali joj neku injekciju… Kasnije je dobila obezbeđenje, ali kakvo?! Imali su ti momci posebnu prostoriju u Gordaninoj kući. Znali su da, kada završe smenu, ostave na stolu otvorenu Legijinu knjigu. Pa, vidite li da Legiji prijatelji spremaju bekstvo?! Zamislite da čovek na čoveka pospe živi kreč! To nije čovek, on je čudovište! A kada je prvi put ušao u sudnicu, gledao me je pravo u oči. I ja njega. Nije skidao pogled – ispričala je Mila Đinđić”
Gospodine Popovicu, predlazem da ovdje postavite email adresu na koju bi vam eventualno mogli slati zanimljive informacije ili se mozda prijaviti za svjedocenje.
Srdacan pozdrav svima i velika zahvalnost na ponudjenoj mogucnosti da se ukljucimo u ovaj proces.
simone i ostali, srdja je vec pominjao pa da ponovim: na vrhu pescanikovog sajta postoji opcija “pisite nam”, to je e-mail adresa samog sajta, tu se mogu slati i zanimljive informacije srdji popovicu, samo u “subject” naznacite da je za njega pa ce mu moderator proslediti.
E bas steta sto je vec gotovo … a ja mislio da tek pocinjemo sa ozbiljnim demokratskim disusijama …
Iako moje misljenje mozda nece biti prihvaceno oberucke moram prvo da kazem da su otvorenost i smireni i razuman nacin vodjenja diskusije od strane G. Popovica ostavili vrlo pozitivan utisak na mene … bez obzira na neslaganja …
Moram da pohvalim i moderaciju … i Cece sto je konacno pocelo otvaranje Pescannika prema neistomisljenicima… Nadajmo se da ce se tako nastaviti i u buducnosti … Ono glavno sto nedostaje Pescaniku je mogucnost komentarisanja tekstova – sto je standard u danasnje vreme cak i u Srbiji. Dok se to ne desi, NSPM ostaje mnogo demokraticniji medijum nego Pescanik :)))
Dragi Srdjo, hocu samo da se pridruzim svima koji su Vas podrzali, Vas a posebno Majku i Sestru naseg Premijera Zorana DJindjica. S Vama smo. Niste sami.
gospodine Popovicu hvala Vam od sveg srca,jer konacno neko da stane tim kreaturama u ljudskom obliku na kraj,da isterate pacove iz svojih jazbina i da ovo polukilavo pravosudje pocne da radi svoj posao.Muka mi je svih ovih godina da gledam te spodobe na slobodi,debelo su se okoristili Zoranovom smrcu,a on je svakom normalnom srbinu bio svetlo na kraju tunela.
Господине Поповићу
Придружујем се подршци , хвала вам на овој изванредној (и дуго чеканој) прилици да разговарамо са вама. Част је било читати ваше коментаре.
U pravu ste g.Popoviću.
Na kraju krajeva ne treba se forsirati, bitke su tek pred nama. 🙂
Sve najbolje i računajte na nas! 🙂
Pokusacu da napisem sto koncizniji post, iako to nece biti nimalo lako, pogotovo naspram prethodnih koje sam pisao. Inace, planirao sam ga i pre nego sto je diskusija prakticno zakljucena.
Kada bi sutra bio otkriven odgovor na samo to jedno pitanje: Ko je ubio Zorana Djindjica?, prekosutra bi u Srbiji ponovo sve bilo isto i ona bi nastavila svoj trenutni san u bestezinskom stanju. Zaboravlja se cesto nastavak pitanja: Zasto je Zoran Djindjic ubijen? Odgovor na to pitanje ne ostavlja dilemu, on odvaja dobro od zla i stvari cini jasnima, kako one iz nase proslosti, tako i one iz nase sadasnjosti i buducnosti. Sticajem najstrasnijih okolnosti ukazala se i jedna povoljna: bas ta neotkrivena ”greda” monstruozne tvrdjave zla toliko je vezana za maltene sve ostale, da bi samo njenim otkrivanjem i rusenjem cela struktura zlocina u Srbiji kolapsirala. Tu okolnost mi smo ovde vec uocili, ona je jako bitna i izuzetno obavezuje.
Trebalo bi odgovoriti i na pitanje: Zasto ovo radimo? Pa pored toga da bi pravda bila zadovoljena, istina otkrivena, pored obaveze koju imamo prema Zoran Djindjicu, coveku, premijeru, intelektualcu i zrtvi, njegovoj deci i porodici, imamo pomenutu obavezu da strukturu zlocina i patnje u Srbiji i na Balkanu, tu ”banditsku mrezu” (Vesna Pesic, 28.06.2010, JDP) razotkrijemo. Imamo obavezu i prema sebi, prema svojoj buducnosti i buducnosti nase dece i ove zemlje, obavezu prema svemu onome sto za nas premijer Djindjic simbolizuje: otvorenost naspram izolacije, progres naspram zaostalosti i nezrelosti drustva, slobodu i pravicnost naspram diskriminacije i zlocina protiv covecnosti…
Zoran Djindjic simbolizuje i aktivizam intelektualne elite u nasem drustvu, koju vecinom karakterise, budimo realni, pasivnost i povlacenje (iz javnog zivota i politike, pred opasnoscu, u vrlo zatvorene i inertne krugove). To je postalo potpuno vidno jos osamdesetih godina, kada je nasa elita propustila da, kao i u drugim zemljama komunistickog bloka, ako ne i prva medju njima, izvrsi dekompoziciju komunistickog aparata, stane na put nacionalizmu i unistavanju sopstvene zemlje. Vrlo verovatno je da je Ante Markovic bio najpozitivnija licnost na celu Jugoslavije. Nazalost, ne i dovoljno aktivan da spreci njen raspad i dolazak najnegativnije licnosti do apsolutne vlasi u Beogradu. Tacno je mozda i to da je vecina naroda podrzavala Milosevica, ali je tacno i to da je vecina bila za Jugoslaviju i protiv rata, samo nije bilo nikoga dovoljno organizovanog i glasnog ko bi narodu rekao da stvari sa Milosevicem ne idu u zeljenom smeru. On mu to svakako nije predocio. Nakon deset godina torture i terora u zemlji i regionu, Djindjic uliva nadu i opet jasno pravi kontrast izmedju dobra i zla.
Stanje u drustvu, da je Zoran Djindjic danas ziv, ne bi moglo da bude mnogo povoljnije nego sto je danas. Za neke negativne tendencije potreban je malo duzi period neutralizacije. Ipak, jedna stvar bila bi potpuno drugacija – ovo drustvo imalo bi na svom celu proaktivnu, progresivnu elitu, koja bi mu obezbedila buducnost. Zoran Djindjic pitao bi sebe i nas: Koji su nasi ciljevi i koji nam je plan, kako bismo te ciljeve ostvarili?
Ciljeve smo utvrdili: 1) Da dodjemo do istine ko je i zasto ubio Zorana Djindjica; 2) Da pravda bude zadovoljena; 3) Da istraga bude sprovedena do kraja, sve dok i poslednja greda one tvrdjave zla ne bude, bez svake razumne sumnje, uklonjena.
Plan mora biti najozbiljnije konstruisan. Videli smo vec kako samo jedan, nazalost jos usamljen, cin gospodina Popovica pokrece hiljade ljudi. Videli smo kako jedna ideja o blogu za diskusiju menja stvari. Lep je i nas cin sto na njemu pisemo i ulazemo odredjenu energiju. Ali, to nije dovoljno. Da li je moguce da pored hiljada sagovornika Pescanika, medju kojima su recimo i svetska imena poput clanova gurpe Praksis, pored hiljada profesora i doktora nauka, velikana nae kulture, nauke i umetnosti, koji podrzavaju recimo ona tri cilja gore, ne moze da se izrodi jedna peticija, jedna tribina, jedan miting, jedan rastuci pokret, koji bi pokrenuo stvar u zeljenom smeru? Da li je moguce da iza ovih generacija nece ostati nista epohalno? Pasivnost nase elite je, siguran sam, najveci problem, ali ukljucivanjem novih i mladih ljudi ovaj nas pokret sigurno bi posedovao dovoljan kapacitet da nase reci konacno sprovede u delo.
Da li mozemo, da li zelimo i da li nam treba bolja buducnost? Da li smo spremni da na tome radimo i da li verujemo u uspeh?
Mislimo i radimo na tome!
Ivan : Ciljeve smo utvrdili: 1) Da dodjemo do istine ko je i zasto ubio Zorana Djindjica; 2) Da pravda bude zadovoljena; 3) Da istraga bude sprovedena do kraja, sve dok i poslednja greda one tvrdjave zla ne bude, bez svake razumne sumnje, uklonjena.
Iako se nisam nadao naleteh i ja ovde na nesto sto mogu da potpisem … Ma mogao bih i ceo post jedino mi je stil, za moj ukus, previse “komesarski” …
A ako covek hoce da dodje do istine onda ne sme unapred da ogranici polje istrazivanja … sto je ono uze to je opasnost da ce “promasiti” istinu (ili bar jedan njen deo) veca …
Eh sto ti je blogersko iskustvo 🙂
Slozis se sa covekom da bi ga tim slaganjem bocnuo.
E pa Vaso cestitam.
Vaso, mislim da sve vreme gresite jer govorite o istini, istrazivanju i ogranicavanju tog istrazivanja. Kao da govorite o nekoj apsolutnoj istini, jer kazete da sto je polje istrazivanja uze, da je veca verovatnoca da cemo `promasiti` istinu.
Dometi ove krivicne prijave, istrage (i eventualne presude) su ogranicene i ticu se kriv.odgovornosti osumnjicenih. Neke druge krivicne odgovornosti mogu biti predmet neke druge krivicne prijave i procesa.
A istina o kojoj vi govorite ne moze biti ustanovljena ni u jednom sudskom procesu, a sve vreme mi se cini da vi bas takav proces ocekujete. Neki koji ce dovesti do neke filozofske istine o tome zasto je ovo drustvo ovako propalo i jadno. Nazalost ili mozda i na srecu, ta istina se na sudu ne moze utvrditi, do nje moramo sami docu. A proces je dug i nekad se cini da nema kraja 🙂
Gospodine Popovicu, licno vas ne poznajem, ali vas nekako smatram za svojtu. Pa vas zato molim da razmotrite mogucnost, da se vi licno povucete iz ove krivicne prijave, a naravno da je u istom tekstu preuzme neki vas mladji kolega.
Podrska porodici Djindjic i Srdji Popovicu!! Toliko
Naravno i svima ostalima koji godinama insistiraju na pokretanju optuznice protiv polickih inspiratora atentata na Zorana! To je bilo politicko ubistvo koje je tehnicki realizovala grupa kriminalaca uz podrsku nekih politicara koje je okupio zajednicki interes: da Zorana nema! Na zalost u fizickom uklanjanju su uspeli, u ubistvu njegove vizije Srbije mislim da nikako nisu! Nisam religiozan ali ovu pesmu im posvecujem… http://www.youtube.com/watch?v=wxh-FfElY0M
pridruzujem se
http://www.youtube.com/watch?v=Cq8LFWUzOK4
Mnogo uspeha tokom sudjenja gospodine Popovicu i pored razlicith gledanja na samo neke detalje ,sigurno predstoji proces koji ce dovesti do odgovora koji su uzdrmali Srbiju i nazalost odneli najboljeg medju nama.Oni koji su gradili imidz na njegovoj zrtvi predstoje mnogi dani u sudnici.Za kraj,sigurno treba pogledati video koji potvrdjuje presudu koja je donesena,da se radilo o najvecem narkokartelu u Evropi na cijem celu su se nalazili Siptar i Legija ,a da li su i koji politicari sa njima sklapali dogovore ostavljamo tuzilastvu da ponudi odgovor.
http://www.youtube.com/watch?v=mT984xEDHFU
http://www.youtube.com/watch?v=qPrhbk8td3c&feature=related
zorane, kako objasnjavate slucaj ” darko saric” ? da li to srbija zaista zeli da se obracuna sa narkodilerima ili se radi o medjusobnom obracunu narkodilera srbije i crne gore?
Radi se o obracunu SAD sa Juzno-americkim kartelima i ljudima povezanim sa njima.
urose , da li je to vash pokusaj da budete duhovit? morate josh vezbati na tome
btw, smrdi, smrdi
http://www.idoconline.info/digitalarchive/public/index.cfm?fuseaction=serve&elementid=483077&CFID=17539313&CFTOKEN=c51c8b125c26a67c-78FC424F-13D4-4CD5-5078E8570A7C5B9A
Darko Saric je uhapsen pri pokusaju sverca kokaina iz Juzne Amerike u Evropu, u akciji “Balkanski ratnik” koju je vodilo vise policija, ukljucujuci i Srbiju. Naravno da su SAD otkrili pricu a sticajem okolnosti je Saric drzavljanin Srbije poreklom iz Crne Gore, da je na tom mestu bio Dzordz Dzordzonsonski sa Tajlanda, poreklom Svedjanin isto bi se zavrsilo. Dakle ne vidim sta vam je smesno? Prvo se malo informisite pre nego sto komentariste i nipodastavate necije komentare, to je osnovna stvar.
http://www.srbijanet.rs/vesti/hronika/31748-radisavljevic-trojica-osumnjicenih-srba-za-sverc-kokaina.html
Ali kapiram da ovakve teme privlace i razne teoreticare zaverere koji podzemlje misle da poznaju tako sto su odgledali “Kuma”! Zemunski klan nije bio najjaci u Evropi, u Srbiji jeste. I to je potpuno irelevantno za temu politicke pozadine atentata na Djindjica..OSIM ako time pokusavate da podrzite pricu da je taj “najjaci kartel u Evropi” sam od sebe ubio Djindjica..a na to mi smrdi vas post!
ja sam se samo nadovezala na zoranov post. no , smesno mi je da su djindjica ubili oni koji su imali drugu ideologiju . ne, ubila ga je mafija kojoj pripada i sam kostunica , aideologija im je bila paravan
http://www.youtube.com/watch?v=k9j6WpuLBtY
Potpuno podržavam krivičnu prijavu …
Ipak,nikad mi neće biti jasno zašto je jedna šačica nepismenih ,šablonski, treniranih ljudi (JSO)uspjela. Potpuno je naivna tvrdnja da MUP nije imao sredstva i ljude sposobne za hapšenje pobunjenika.Pa, na svakoj ozbiljnijoj utakmici je mnogo više huligana i teže je, jer je nedopustivo “prekoračiti zakonom dozvoljena sredstva”.U slučaju pobune JSO dovoljno je bilo odabrati par stotina sposobnih policajaca i “pokriti” pobunjenike snajperima- NIKO POSLIJE NEBI POSTAVLJAO ZAHTJEVE VEĆ BI IZVRŠAVAO NAREĐENJA.Smiješno mi je kad neko pominje vojsku ,jer je upotreba vojnih sredstava potpuno neadekvatna u tim situacijama.Vojnici nisu trenirani za sukob s kriminalcima(pripadnici tih jedinica su skoro svugdje u svijetu prestupnici)…Oni nisu supermeni već tim lukavih ljudi koji koriste iznenađenja.U ovoj pobuni bili su na brisanom prostoru-POTPUNO INFERIORNI…
Naravno ,sve ovo nisam napisao da opravdam odgovorne…
Poštovani gospodine Popoviću. Iskoristio bih ovih par sati,koliko je preostalo do zatvaranja vašeg bloga,da vam se zahvalim,ali i da vam cestitam,jer ste uspeli da pokrenete veliki broj ljudi koji je od atentata na premijera Zorana Đinđića bio uspavan. Taj deo Srbije danas ima nadu (pre svega) da će konačno početi proces protiv organizatora pobume JSO,a samim tim i istraga o političkoj pozadini atentata na našeg premijera. Kuda,ili “ČEMU?”će to dalje voditi, je pitanje za nas. Koliko nas je ovo trglo iz dugogodišnje hibernacije sami treba da pokažemo,kako sebi,tako i svima vama koji se borite za pravdu u ovoj zemlji Srbiji. Ako počnemo da memjamo sebe i počnemo da tragamo za istinom,poput vas, uvidecemo da mnogo velikih stvari možemo da pokrenemo. Nadam se da je to put kojim će svako od nas poći,jer je jedini pravi za ovu zemlju. Svu moralnu podršku (jer od toga više u ovom trenutku nemam) vam pružam u predstojecem procesu i želivam vam da imate snage da ih gonite do čiste istine. Sa nadom da će to biti makar mala uteha za majku i sestru pokojnog premijera,pozdravljam vas.
Ima dva Dejana, a i ovaj se pridruzuje pordsci gospodinu Popovicu 🙂
Dva meseca, najmanje, pre atentata na Zorana,
znalo se da VK sprema vojni udar.
Sa željom da se otkrije politička pozadina,
do mere do koje je to moguće – sve nije moguće, to je jasno,
ali bar ono što je moguće u našim okvirima….
puna podrška – niste sami .
mozda je sada i momenat da se pomene atentatorka.
A propo, podsetiste me na Konstantina Sjomina i komentar na TV Rossia,
(februar 2008.) koji je postojao na YouTube, ali sada ne mogu da ga nađem…
Ima neka tajna veza, tajna veza za sve nas…
Malo su mi asocijacije salata…
Mnogo je vremena prošlo pa za tačnost nekih podataka ne mogu više da garantujem, ali, ako me sećanje ne vara, VK-ova predsednička kampanja iz 2002. (Zna Srbija) bila je pravi uvod u atentat. Mislim na onu drugu, iz decembra. Kampanju su radili Krstić i Šaper. Na konferenciji za štampu, posle održanih izbora, kada je bilo jasno da u prvom krugu nije izašlo neophodnih 50 procenata, VK je izavio nešto tipa “preživeo sam Broza, pa ću preživeti i Đinđića”. Da li se još neko toga seća i da li danas postoje neki podaci o tome ili su svi tragovi brižljivo pobrisani? To spada u rang Tijanićeve izjave “ako Đinđić preživi, Srbija neće”, ali i jedne rečenice koju je, s kraja zime 2003. napisao Željko Cvijanović (v. knjigu Novinar u civilu): “Đinđićem se više neće baviti Koštunica i Labus, nego Legija” (citirano po sećanju, ali smisao je taj). Ipak, budući da je on imao znatno veću težinu od ove dvojice, to i njegova izjava ima daleko veći optužbeni značaj.
Da,da!!!
„Koštunica i Labus računaju da je Ðinđić sam sebi najveći neprijatelj i da, u najgorem slučaju, tu stvar treba da završavaju Legija ili Ratko Mladić“ („Blic News“, Atentat na Ðinđića: patologija nove Srbije, 26. februar 2003).
26.02. !!!
A Labus, Dinkic, Miskovic i Beko su posebna tema.
U kabinetu Kostunice je Miskovic, zajedno sa Bekom dobio monopol, vec 2004. god.
U intervjuu ”Izmedju redova” Beko je pre neki dan sam opisao kako je Salford usao u Srbiju odmah posle ubistva Djindjica (mada on to stavlja u drugu konotaciju…). Nezadovoljan pitanjima Jugoslava Cosica odbio je drugi deo intervjua, koji je bio unapred dogovoren.
Ko je finansirao atentat? Kakvi su tokovi novca? Ko je i bukvalno, finansijski najvise profitirao od ubistva Djindjica? Ko i dan danas ima monopol u Srbiji? I ko se sve u Srbiji stalno predstavlja kao njegov ”veliki prijatelj”?
Poštovani,
tokom Oružane pobune sam bio u vojsci
u specijalnim jedinicama, imogu slobodno iz iskustva reći da tamo ima mnogo, mnogo časnih i profesionalnih ljudi kojima nije potrebno da divljaju po Beogradu da bi se dokazali. Takodje, odgovorno tvrdim da je jedna profesionalna specijalna vojna jedinica bila dovoljna za kontrolisanje JSO, sa sve hamerima.
Sećam se sa jezom, kako su se ljudi sklanjali od nas na BAS-u kada smo prolazili u uniformi, iako obični mladi vojnici- ali sa vidljivim oznakama specijalnih jedinica. Narod je bio uplašen, takva je atmosfera tada vladala.
Nije prošlo mnogo vremena, najgore ubistvo u srpskoj istoriji, važnije i od stradanja kneza Lazara na Kosovu, me je zateklo kod kuće . Napolju, olovna tišina, neko, malo gluplji je čak i likovao.
Bio sam na sahrani počivšeg premijera, naravno.
I mene je zaprepastio broj ljudi koji su pristigli iz svih krajeva Srbije, i sve što se nakon toga dešavalo.
Imao sam osećaj da smo u zatvorskoj samici, sve do sada
do ove tužbe.
Znam da velika većina ljudi još uvek zaludno i neobrazovano razmišlja kao KdrV ali verujem da bi bio dobro društvo za Legiju u narednih 40 godina u Zabeli.
Ipak, politika u Srbiji je stihijska, i ima Ih dosta u službi pozadi koji vuku konce, pa se bojim da će ova država ostati ovakva sve dok ne dobijemo nekog gazdu u vidu EU ili neke druge Zemlje.
I da zaključim:
Zamislite kolonu specijalaca kako ide na paradu u Beogradu u svečanim unifromama, sreću Srđu Popovića, Vesnu Pešić i Svetislava Basaru koji mirno šetaju ulicom.
Utom se neočekivano ali prirodno okreću postroje i salutiraju,
Mirno! Salutirajmo Herojima Srbije,
Pozdravimo prave patriote ove zemlje!
ATENTAT NA DRŽAVU
12. Mart 2003.
Dobro pamtim ono stanje pomešanih osećanja besa, straha, tuge, neizvesnosti i mržnje, a pre svega nemoći, koja su me ispunjavala prvih nekoliko sati pošto su mi javili da je pucano na Zorana. Iako mi je bilo apsolutno jasno da je Zoran ubijen i da je u Urgentni centar odvezen mrtav, tek da bi se odložio trenutak suočenja sa istinom, trudio sam se, vozeći se zajedno sa Ružicom ka bolnici, da u to ne poverujem. Beskonačno duga vožnja, obeležena zvukom policijske sirene i Ružicinim rečima da se, nakon svega kroz šta smo prošli u prethodnih petnastak godina, po prvi put stvarno plaši, prošla mi je u razmišljanju o Zoranovim neprijateljima. O onima koji su ga u prethodnih desetak godina, a posebno u poslednje dve, neprestano napadali, surovo vređali, otvoreno priželjkivali njegov kraj i nestanak. Mislio sam na sve one koji su samo petnaest dana ranije ismevali priču o atentatu kod Limesa, mislio na one koji su atentatore pustili iz zatvora, mislio sam na Vidu Škero, sudiju Ivoševića, tužioca Simića, kao i na desetine njihovih korumpiranih istomišljenika u najvišim pravosudnim organima, koji su 12. marta postali saučesnici užasnog zločina. Mislio sam na one članove vlade i DOS-a, na Čovića, Isakova, Velju Ilića, koji su do funkcija došli zahvaljujući Zoranu, a onda ga napadali i klevetali, svesno ili ne, pomažući onima koji su mu radili o glavi. Jasno sam video sve one naslovne stranice novina u vlasništvu i službi atentatora koje će uslediti, unapred sam znao sve te vulgarne, senzacionalističke naslove, mnoštvo uvredljivih i klevetničkih tekstova, koji već čekaju pripremljeni da nastave sraman niz prostačkih i lažljivih napisa, pa čak i otvorenih pretnji, upućenih prvom demokratski izabranom premijeru Srbije. U tom nezvaničnom takmičenju urednika srpskih medija, u disciplini ko će više oklevetati Zorana Đinđića, učestvovali su svi podjednako, od “Identiteta” do “Vremena” i za mene tu nije bilo dileme.
Zlokobnu tišinu Urgentnog centra i jasno vidljiv strah na licima svih prisutnih, prekinuo je dolazak lekara, njegov oboren pogled i izajvljivanje saučešča. U tom trenutku strašnog otrežnjenja i bolne nemoći, pomislio sam šta sada radi ona grupa ljudi koja je Zoranovo ubistvo mesecima priželjkivala, najavljivala, proglašavala spasom za Srbiju, a većina među njima ga čak i neposredno organizovala. Znao sam to onda, kao što znam i sada, da su Vojislav Koštunica, Ljiljana Nedeljković, Zorica Radović, Bulatović, Aco Tomić, Tijanić, Gradimir Nalić, Nikitović, Jočić, Maršićanin i još nekoliko desetina saučesnika (imena, njihove podatke i ulogu u ovom zločinu znam, i u tome nisam jedini) vest o Zoranovoj smrti dočekali kao spas, kao ispunjenje tajne želje i paklenog plana. Nekoliko godina kasnije, saznao sam da su naručili viski i naredili obezbeđenju da ih ostave same u kabinetu, kako bi vest proslavili sami.
Suviše dugo i suviše očigledno su ovi ljudi vodili hajku protiv Zorana da bi bilo ko od Zoranu bliskih ljudi imao dilemu ko politički stoji iza tog ubistva. Tada smo već znali za više pokušaja ubistva, znali smo da Zorana prate kriminalci kojima su upravljali visoki oficiri državne i vojne bezbednosti. Nedeljama je trajala ta igra živaca i pokušaj jednog dela vlade (onog, koji je u javnosti, zahvaljujući sistemskoj kampanji kontrolisanih medija, proglašavan mafijom) da tu zločinačku mašineriju razbije, da demontira i rasturi leglo zločina i obelodani sve veze koje su stvorili Miloševićev režim i njegova tajna služba a Koštunica i njegova tajna služba ih radosno nasledili nastavljajući da podržavaju i koriste sistem koji je, pod izgovorom nakaznog nacionalnog interesa, godinama stvaran uz pomoć mafije, regrutujući u njenim redovima ratne zločince, sponzore genocida, vojnike službe državne bezbednosti i masovne ubice “za dobro Srbije”.
Nekoliko meseci su trajali naši pokušaji da kroz akciju “Svedok” pridobijemo makar jednog zakonski prihvatljivog svedoka koji bi omogućio otpočinjanje dugo očekivanog obračuna sa tim zločinačkim Miloševićevim sindikatom smrti – monstruoznom tvorevinom Jovice Stanišića. Sve je to trajalo veoma dugo jer su nas u toj borbi sprečavali svi oni koji nisu želeli da se istina sazna, da se ta banda raskrinka i pohapsi, svi oni koji su želeli da nastave sa politikom Miloševića, a pre svih Vojislav Koštunica sa svojom strankom, uz ogroman uticaj nametnutih mu članova kabineta, dugogodišnjih saradnika ili radnika Državne i Vojne službe bezbednosti.
Izlazili smo iz bolnice, vraćali se Zoranovoj kući, da bi deci majka saopštila da im je otac ubijen dok je stvarao nešto za svoj narod i svoju državu. U kolima, Ružica je, više za sebe a ipak se obraćajući meni, rekla da sve izgleda kao u lošem trileru ali da se u ovom ubice nikada neće otkriti. Rekao sam joj da to neće biti tako dokle god ima živih Zoranovih prijatelja. Ništa mi nije odgovorila, ali mi je delovalo da u to mnogo ne veruje.
Ja sam i dalje mislio samo o jednom – o organizatorima ubistva i o tome kako je sve očigledno, i s mržnjom sam, priznajem, pokušavao da predvidim šta će dalje biti.
Stajao sam nemoćan, dok je Ružica deci saopštavala da im je tata ubijen. Osećao sam se krivim što ubistvo nisam sprečio, iako sam bio svestan da ništa više od onoga što sam do tada uradio nije bilo moguće. Koliko god da sam osećao obavezu da u tom trenutku ostanem uz porodicu ubijenog prijatelja, dobro sam znao da je ubistvo bilo samo prvi korak zaverenika u preuzimanju vlasti i da se neće završiti samo na tome, a da će u vladi verovatno nastati strah i haos na koje zaverenici i računaju. Zbog toga odlazim u Nemanjinu 11.
Nekom iznenadnom ogromnom energijom pokušavam da nateram sve Zoranu odane ljude da nastavimo sa onim sto je on započeo i da odbranimo državu od puča. Hrabrost i odanost Zoranovih prijatelja, njegovih poštovaoca, u delu vlade prevladava; uspevamo da proglasimo vanredno stanje, policijsku akciju “Sablja” i uz pomoć gradjana odbijemo prvi talas državnog udara.
Vojislav Koštunica, nekoliko sati nakon ubistva, dok je Zoranov leš još topao u mrtvačnici, objavljuje da je to bio obračun mafije i poziva na obaranje vlade i formiranje koncentracione vlasti sa Radikalima i Socijalistima. Zoranov ubica predaje snajper saučesnicima na sakrivanje, vraća se na radno mesto u jedinicu državne bezbednosti, glavni organizator Milorad Ulemek pije kafu na svojoj terasi, a ostali zaverenici spremaju preuzimanje vlasti.
Ono na šta nisu računali jeste strahovit odijum, šok koji prerasta u masovni revolt građana Srbije suočenih sa užasom ovog zločina. Narod se masovno okuplja ispred zgrade Vlade, izlazi na ulice, pali sveće premijeru za koga su, do pre samo par sati, ćuteći slušali kako sam izmišlja atentate na sebe. Građani se otrežnjuju i sve im postaje jasno. Koštunica, njegov kabinet, banda zaverenika biva primorana da se povuče.
Nikada Zoran nije bio tako voljen i popularan, kao na dan svoje sahrane. Nikada mu više ljudi nije javno odalo počast, kao toga dana. Zoran Đinđić je morao biti ubijen, da bi građani Srbije shvatili njegovu pravu vrednost i strahovit gubitak koji je u državi usledio. To prokletstvo građani još nisu savladali. Ta griža savesti i osećaj nemog posmatranja zločina koji prolaze nekažnjeno u godinama ratova u bivšoj Jugoslaviji, sada su došli po svoje.
“Sablja”
Dane koji su usledili obeležila je “Sablja”. To je bila apsolutno čista, profesionalna policijska akcija rasturanja organizovanog kriminala, i za nju je sam Zoran, neposredno pred svoju smrt, dao zeleno svetlo. Politički organizatori zločina u tom trenutku bivaju jasno markirani, i njihova uloga u zločinačkom nasleđu prošlosti postaje više nego jasna. To su upravo isti oni ljudi koji postaju najglasniji u osudi Sablje, tvrdeći da je to politički motivisana akcija, korišćena za obračun sa političkim neistomišljenicima.
U Sablji politike nije bilo. To je bio akt države protiv ubica predsednika srpske vlade. Zakonska akcija Vlade Srbije protiv onih koji su pokušali da ovim ubistvom izvedu državni udar. A ako je među pučistima, kriminalcima, ubicama i zaverenicima bilo članova partija i ako su još imali mišljenja različita od legalno izabrane vlasti u Srbiji, to ništa ne menja na stvari. Zakon bi morao biti isti za sve, pa i za članove kabineta Vojislava Koštunice.
Zahvalnost Tadića i Demokratske stranke
Od tog dana i moj je život dobio drugi tok. Sve što radim i čime se bavim od 12. marta 2003. ima samo jedan cilj – da ubistvo najboljeg i najdemokratskijeg političara kojeg je Srbija imala u svojoj istoriji, a ne manje važno i mog dobrog druga, ne ostane nerazrešeno, a naručioci i organizatori prođu nekažnjeni. To sam radio i dok sam držao brifinge, dok sam davao podršku i pomoć svakom časnom policajcu ili inspektoru tokom akcije “Sablja”, to sam radio i onda kada je neko morao da donese političku odluku da se policijski potpuno jasno završen izveštaj o tome ko su učesnici neposrednog atentata, pretoči u saopštenje i pusti u medije.
Radio sam to i onda kada sam pojedine novinare otvoreno optuživao za stvaranje atmosfere u kojoj je bilo poželjno ubiti “kriminalca i izdajnika”. Radio sam to i onda kada sam, u Ružičino i svoje ime, pisao onom oficiru UDBE zbog sramnog govora koji je prevarom pročitao nad Zoranovim odrom, čak i onda kada sam se, prvi put nakon ubistva, video oči u oči sa Koštunicom i ostalim organizatorima, na Zoranovoj sahrani, i sprečio ih da priđu porodici i stanu kao ožalošćeni. Da sam pravilno postupio povrdio mi je jedan od tadašnjh potpredsednika DS-a, Boris Tadić, koji je sve to posmatrao zajedno sa ostalim potpredsednicima stranke dok su davali poslednju počasnu stražu. Tadić mi je posle završetka straže prišao, stegao mi ruku (srećom kamere su sve snimile) i skupljenih usana rekao: “Hvala ti na onome što ih nisi pustio, Demokratska stranka ti to nikada neće zaboraviti”.
I nije! Tri meseca kasnije, Demokratska stranka u rukama novih ljudi, počinje da me ruši, da me u javnosti predstavlja kao tiranina, diktatora medija i opasnost za slobodu štampe. Zbog lične uvređenosti, kratkovidosti, zbog odsustva smisla za sagledavanje šire slike, ovome se pridružuju i mnogi novinari koji dele ubeđenje da je atentat gnusan i opasan po državu, ali nemaju snage i vizije da išta u borbi protiv tih posledica sami doprinesu. Ko je na koga vikao preko telefona postaje glavna tema novinarskih krugova, istina se zamagljuje i previđa a forma zamenjuje suštinu.
Nakon otrežnjenja dolazi i mučan period deobe plena, ;ak i oni koji su Zoranovim ubistvom zgroženi, njegova stranka, ipak počinju borbu za prevlast, za njegovog „naslednika”. Vladu niti jedna stranka tog momenta nije interesovala. Nas je zanimala policijska akcija i formiranje uslova u pravosuđu, čime ćemo omogućiti da se procesuiraju najopasniji i najmoćniji kriminalci iz redova državne bezbednosti i državnog vrha. Demokrate se bore u stranci oko funkcija, DSS se u strahu konsoliduje kada Sablja stiže do Koštuničinog kabineta, pritisci, ucene i politička trgovina preuzimaju primat nad prvobitnim elanom. Aco Tomić i Rade Bulatović, Koštuničini ljudi u vrhu vojne i državne bezbednosti (koji su to i dan danas), a na osnovu jasnih indicija i dokaza koji ni do danas nisu oboreni, bivaju uhapšeni. Koštunica u panici kreće u odlučni protivnapad koristeći inertnost članova Zoranove stranke zaokupljenih otimačinom i novom preraspodelom mesta.
Od tog trenutka, politički pritisak, intervencija američkog ambasadora (koji mi nudi visoku funkciju u zamenu za ćutanje) i medijska manipulacija počinju da pobedjuju i Sablja staje, da bi ubrzo zatim i bila okončana.
Ja zatim biram da odem iz vlade, da odem iz zemlje.
Ali svoju ličnu, privatnu borbu za dokazivanje prave istine o ubistvu Zorana Đinđića, i sada, punih pet godina kasnije, nikada nisam napustio.
Svi moji javni nastupi i intervjui, sve ono što godinama radim, služi samo jednoj svrsi – da građani Srbije saznaju istinu o tome ko je i zašto ubio Zorana Đinđića, zašto su to ubistvo pokušavali da prikažu kao mafijaški obračun, kakav je strah terao Koštunicu i njegovo okruženje da ruši optužnicu i opstruira sudski proces, i na kraju, kakva je to smetnja, i čemu, bio Zoran Đinđić da je morao da bude uklonjen čak i fizički.
Danas su, verujem, većini građana odgovori na ova pitanja vidljivo jasni. Očigledno je da se iz ove današnje perspektive i državne politike koju sprovode Tadić i Koštunica, jasno vidi zbog čega je Zoran morao da bude “sklonjen”. Međutim, u onom mraku i strahu nakon dolaska pučista na vlast i njihove osvetničke i bahate strahovlade, lako je moglo da se desi da njihove laži postanu deo sudske istine. Zato sam nošen onom istom strašću skupljenom 12. marta 2003. pristao da odem u emisiju “Insajder” i prvi kažem sve ono što je većina nas učesnika “Sablje” odlično znala, a to je da iza ubistva Zorana Đinđića stoje one iste mračne strukture koje su vladale ovim narodima poslednjih pola veka a koje čine, pre svega, ratni zločinci, profiteri, tajne službe i njihovi agenti među akademicima, vladikama, piscima, rediteljima, potpomognuti vojnom službom bezbednosti uz koordinaciju frakcije ruske obaveštajne službe. Svi oni bili su okupljeni oko kabineta Vojislava Koštunice jer su na taj način dobili institucionalni okvir i taj zločin pravdali nacionalnim interesima. Rekao sam to javno očekujući da će javnost, ili makar Demokratska stranka, na tragu činjenica koje sam izneo, insistirati na otkrivanju pozadine Zoranovog ubistva. Ali, jedina reakcija stranke ubijenog premijera bila je njihovo priključenje horskoj kampanji vređanja i diskvalifikacija, kojom su zaverenici, valjda, mislili da sakriju moje optužbe. Na njihovu nesreću, one se, protokom vremena, sve do jedne pokazuju kao tačne.
12. mart 2008.
Danas, 5 godina kasnije, većini građana je sve oko tog ubistva, siguran sam, jasno. Posebno, zašto je Zoran uklonjen i ko su politički profiteri tog ubistva. Čak ni oni sami to više ne kriju. Štaviše, gotovo svakodnevno pružaju nove dokaze, kako politikom koju vode tako i svojim postupcima i izjavama. Ćutanje Koštunice i nemušto protestvovanje Tadića na gotovo zvaničnu izjavu ruskih vlasti da je Zorana i trebalo ubiti, jeste odobravanje tog stava i nemoćno i ponizno nezameranje novim “demokratskim uzorima” srpske političke elite.
Nerazumno poklanjanje državne imovine i podaničko ponašanje prema onima čiji je najveći demokratski potencijal Polonijum-210, onima koji stepen demokratije društva mere Gajgerovim brojačem, najbolji su dokaz da je Srbija na potpuno suprotnoj strani od one gde ju je vodio Zoran Đinđić, i da je to glavni razlog njegovog uklanjanja.
Nije Vojislav Koštunica krio svoju mržnju prema Zoranu ni za njegovog života, kao ni kasnije. Kroz izjave i postupke, kako svoje tako i svojih savetnika i saradnika, dokazivao je tu bolesnu tvrdnju zaverenika, da je ubistvo Zorana bilo nacionalni interes. Naručio je taj zločin i stvorio atmosferu poželjnosti takvog čina na isti način na koji je stvorio atmosferu mržnje prema zapadu i poželjnosti paljenja i uništavanja njihovih ambasada. U ovim danima kosovske euforije, možemo da se podsetimo metoda i sredstava koje su, pre šest ili sedam godina, koristili Koštunica i ljudi okupljeni oko njega: saopštenja njegove DB stranke, izjave političkih jastrebova i potplaćenih analitičara, pa razrada kroz mafijaške medije i “anonimne” izvore i njegovo ćutanje. Na kraju, tu je i ono histerično urlikanje samog Koštunice, kojim targetira “neprijatelje srpstva”.
Godine 2002. bio je to “premijer kriminalac”, tu je “vladu trebalo oboriti”, “DS počistiti”, a preko svojih savetnika je poručivao da “ako Đinđić preživi, Srbija neće”.
Godine 2008. neprijatelji su Amerika i Evropa (bez Španije i Rumunije), njihovu imovinu treba počistiti, a čujemo i da su “dobro prošli kako su zaslužili”.
Pred ubistvo Zoranovo ministar Ilić nam je objašnjavao kako je Zoran mafijaš i da ga, zbog spasa Srbije, treba skloniti, a ovih dana nam poručuje kako je demokratski paliti zgrade i ubijati. DSS je imala puno razumevanje za serijskog ubicu Ulemeka, kako pre tako i nakon što je ubio Zorana, kao što i danas imaju razumevanje i opravdanje za “gnevne građane, spontano okupljene” sa ekslpozivom u jaknama. Pokazali su nam Koštunica i njegovi tokom februara 2008. kako su spremali mart 2003. Očiglednije nisu mogli. Na nama je odluka, šta sa tim da radimo. Ja sam tu odluku doneo još 12. marta 2003.
A vi?
Vladimir Popović
Postovani g. Popovicu, u novom broju Pecata je Nikola Vrzic pomenuo Vase ime nekoliko puta (pecat.co.rs).
Kasno Lena na Kosovo stize… 🙂
Ali taman jos na vreme da dodam da se nadam da cemo zbog DOBRIH VESTI iz Tuzilastva uskoro citati novi blog.
A Vi, Srdjo, znate: fige, pesnice, fige, pesnice, i tako u krug!