Dragi čitaoci bloga,
Zahvaljujući urednicama sajta Peščanika dobili smo jedinstvenu priliku da u integralnom obliku pročitamo krivičnu prijavu koje su podnele majka i sestra ubijenog premijera Zorana Đinđića a protiv ljudi za koje postoje osnovi sumnje da su novembra 2001. bili učesnici i saučesnici krivičnog dela oružane pobune. Dobili smo takođe priliku za javnu raspravu o samoj krivičnoj prijavi jer su uredinice Peščanika, izuzetno, ovom prilikom na svom sajtu dozvolile komentarisanje objavljenog sadržaja.
Razlog tome je sama tema. Ona se tiče jednog teškog krivičnog dela, čije okolnosti nisu nikada istražene i sa čijim posledicama živimo i danas. Oružana pobuna Jedinice za specijalne operacije nikada nije procesuirana, iz prostog razloga što je uspela. A uspela je zato što je imala političku, konkretnu i javnu, podršku stranke koja je od tog uspeha najviše i profitirala. Uspeh te pobune, po rečima samog tadašnjeg Specijalnog tužioca Jovana Prijića „ohrabrio je zaverenike da osnovnu ideju – osvajanje vlasti, forsiraju, ali sada na drugi način i drugim sredstvima“. Atentatom. Taj atentat je opet politički koristio onim istim ljudima kojima je koristila i oružana pobuna, to jest Demokratskoj stranci Srbije i osumnjičenom Vojislavu Koštunici, koji uskoro nakon atentata seda na zločinom upražnjeno mesto premijera srpske vlade. Dakle, oružana pobuna i sam atentat dva su tesno povezana događaja i dva tesno povezana zločina. Dva događaja povezana očiglednom uzročno-posledičnom vezom, istim umišljajem, i istim jasnim političkim ciljem.
Kriminalistička abeceda nalaže da isleđivanaje bilo kog krivičnog dela logično počinje od isleđivanja glavnog korisnika dela. To je operativno načelo poznato pod nazivom quo bono (kome delo koristi?). Naravno, ta prva i polazna sumnja nije dovoljna, nju je potrebno kritički ispitati, a zatim ili dokazati ili odbaciti (ako dokaza nema). To nije učinjeno tokom Sablje. Krivična prijava koja je pred vama upravo to i pokušava.
Mi vas pozivamo da u tome pomognete.
Posledice oružane pobune i atentata koji je ta pobuna pripremila bile su radikalne i sveobuhvatne. One su nam promenile život. Sve reforme i svi napori Zorana Đinđića da stvori nekakvu bolju budućnost opustošenoj zemlji koju je zatekao – zaustavljene su, a skromni početni uspesi tih napora poništeni su. Na prvom mestu, stavljene su (npr. takozvanom ustavnom preambulom) ogromne prepreke osnovnom cilju Đinđićeve vlade – ulasku Srbije u Evropsku uniju. Srušene su mnoge nade a zemlja je ponovo gurnuta u apatiju i rezignaciju.
Među stotinama hiljada ljudi koji su na dan sahrane odali poslednju poštu ubijenom Zoranu Đinđiću, sigurno i danas ima onih koji će poželeti da svojim komentarom na ovom blogu pomognu u naporima da se detalji i sve okolnosti ovog zločina konačno razjasne.
414 Responses to “Poziv na javnu raspravu”
Sorry, the comment form is closed at this time.
Poštovani gospodine Popoviću,
voleo bih da objasnite ukratko, zašto ste podigli ovako formulisanu krivičnu prijavu, zar nije primerenije da ova ekipa bude optužena za zločinačko udruživanje, kao i za zloupotrebu službenog položaja i ovlaštenja, koja su dalje dovela do oružane pobune i ubistva premijera i ostalih kriminalnih radnji.
Ovim putem želim i da podržim porodicu Đinđić u njihovoj borbi za pravdu.
Dragi gdine Kartman,
pozdravljam vas kao prvog komentatora na ovom blogu. Pokušaću ukratko da vam odgovorim: pitanje kvalifikacije u krivučnoj prijavi nije uopšte bitno, prijava može biti validna i bez ikakvog opredeljivanja o kom se krivičnom delu radi.
Naravno, vi ste u pravu, ovde mogu konkurisati dve kvalifikacije od kojih jednu pominjete: zločinačko uduživanje koje ima za cilj vršenje krivičnog dela određene težine, ali možda još specifičnije, obzirom na prirodu delovanja osumnjičenih – udruživanje radi protivustavne delatnosti. Za oba dela, međutim, potrebno je dokazati stvaranje grupe, formulisanje zajedničkog plana, podelu uloga itd.
Kvalifikaciju za koju sam se ja odlučio mnogo je jednostavnije dokazati jer je objektivno očigledno da je od strane osumnjičenih Koštunice i Ace Tomića došlo do pomaganja odnosno podstrekavanja krivičnog dela oružane pobune, bez obzora da li je postojao prethodni dogovor ili plan.
Provođenjem postupka, s obzirom na njegove rezultate, možda bi se i došlo do činjenica i dokaza koji bi upućivali i na kvalifikaciju koju predlažete, jer promena kvalifikacije moguća je sve do stadijuma donošenja presude, a mi se trenutno nalazimo tek u pretkrivičnom postupku. Od nečega se moralo početi.
Zasto je ovu tuzbu trebalo da pokrenu majka i sestra,a ne drzava? ili bar,demokratska stranka? ne bih da prejudiciram,ali mislim da u ovom pitanju ima mnogo interesantnih odgovora.
Marijana, poslušaj poslednju emisiju Peščanika (ili pročitaj transkript: http://www.pescanik.net/content/view/5950/1309/), gde je gdin Popović detaljno objavio razlog.
Poštovani g. Popoviću,
kako to da niko ne želi ili ne sme da komentariše evidentnu činjenicu da i danas, posle promene dss vlasti, ne postoji politička podrška za rasvetljavanje organizacije ubistva g. Đinđića ? Zar nije očigledno da je to u stvari suština problema, a ne manje-više očekivani odgovor dss-a na krivičnu prijavu. Pretpostavljam da se slažete da bez toga vaša krivična prijava može dovesti jedino do rasvetljavanja nekih manje važnih detalja, a i to samo ako vladajuća politička elita proceni da je to politički oportuno.
Dragi Dragane, tuzioci u Srbiji nisu samostalni u svom poslu, kako bi po Zakonu morali biti. U nasem Zakonu o krivicnom postupku postulirano je takozvano nacelo legaliteta prema kome je tuzilac obavezan da pokrene postupak kada dodje do saznanja da je izvrseno krivicno delo. Medjutim, nasi tuzioci su godinama i decenijama vaspitavani da u politicki osetljivim slucajevima reaguju samo kada dobiju politicke signale od izvrsne vlasti.
Svi znamo, npr. sta se sve radilo tokom 90-ih i na sta su sve tuzioci naucili da zatvaraju oci. Ako bi se ponekad i desavalo da tuzioci stvarno postupe samostalno, vrsen je na njih pritisak da postupak obustave. U tome je za vlade Vojislava Kostunice prednjacio tadasnji ministar pravde Zoran Stojkovic. Stare navike se tesko gube.
Setimo se samo javnih pritisaka na specijalnog tuzioca Jovana Prijica od strane Vojislava Kostunice, kome nije bilo po volji kako Prijic vodi postupak u predmetu atentata na Djinjdica. Sve ovo ne znaci da sa takvom situacijom treba da se pomirimo i kapituliramo pred bezakonjem. Javnost tu moze mnogo da pomogne. Insajder je imao odlicnu emisiju o tim pritiscima na tuzioce. I vas komentar je takodje u tom smislu veoma koristan, hvala vam.
Poštovani g. Popoviću, hvala na pojašnjenju. Ako bih ja bio advokat, a vi, daleko bilo, optuženi, posle takvog odgovora morao bih da preformulišem pitanje. Dakle, zar ne govori dosta o patologiji našeg društva to što i sadašnjoj vladajućoj eliti, nominalnom nasledniku g. Đinđića, ne odgovara da se sazna puna istina o organizaciji atentata na njega. A još više činjenica da o tome niko ne govori, ne samo mediji nego i javne ličnosti. A najviše, rekao bih, to što cenzura i nije glavni uzrok, pre će biti da je u pitanju autocenzura i psihološko potiskivanje neprijatne istine. U takvom društvu saznavanje istine je po dafaultu isključeno, ma koliko vaša prijava bila logična i činjenično utemeljena. Ako društvo neće da sazna istinu, a ja bih rekao da neće, teško da će jedna dobra krivična prijava nešto izmeniti. I da ne zaboravim: i pored svega toga duboko poštujem vašu istrajnost, sposobnost da jednostavno objasnite komplikovane probleme i potajno se divim vašem strpljenju u toj dugotrajnoj borbi za istinu.
Dragane, mogao bih da se slozim sa vasom ocenom o patologiji naseg drustva, ali mislim da bez obzira na to sto postoji ‘psiholosko potiskivanje neprijatne istine”, najveca odgovornost danas lezi upravo na onima koje nazivate “sadasnjom vladajucom elitom’. Njima su gradjani dali mandat da VODE ovo drustvo, a oni, umesto toga, u svom politickom kukavicluku, samo SLEDE ispitivanja javnog mnjenja koje ima naivnu predstavu da se moze ‘ziveti normalno’ tako sto cemo se praviti da je sve u redu.
Ovo potiskivanje pocelo je vec otvaranjem pitanja o ratnim zlocinima, a mnogi kasniji zlocini, kao i ovaj o kome govorimo, pocinjeni su upravo zato da se izbegne odgovornost za prethodne zlocine. Napominjem da su u nekim slucajevima i pocinioci, dakle zlocinci – ISTI, kao sto se mozda danas zaboravilo da JEDINICA ZA SPECIJALNE OPERACIJE IMA SVOJU BOGATU RATNU PROSLOST, to je bio ozloglaseni eskadron smrti Slobodana Milosevica tokom ratova u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu.
S druge strane, ne slazem se s vasim defetizmom, jer ako se nista ne pokusa nista se nece ni dogoditi.
Eto šta se događa kada čovek uđe u razgovor sa dobrim advokatom – na kraju ipak kaže ono što je na početku mislio ali nije smeo da bude potpuno jasan 🙂 Razlika u našim gledištima u jednoj rečenici: vi glavni motiv nečinjenja sadašnje vlasti nalazite u “političkom kukavičluku” a ja u direktnom interesu da se istina ne sazna. U vašoj percepciji oni su pasivni, tj ne čine ništa da se do istine dođe, a u mojoj aktivni, tj čine dosta toga da se do istine ne dođe. Sa konstatacijom da “ako se nista ne pokusa nista se nece ni dogoditi” potpuno se slažem, a po pitanju mog defetizma samo delimično, tj. nisam optimista da će biti pozitivnih efekata vaše prijave u neposrednoj budućnosti (niko srećniji od mene ako grešim), ali sam veliki optimista da će se u nešto daljoj budućnosti, kad se pozicije osvojene tim atentatom zabetoniraju, doći do potpune istine o organizaciji atentata i da će vaša uloga u dostizanju istine biti jedna od ključnih. Srdačan pozdrav i ne obazirite se na malodušne i pesimiste, u koje na žalost i sam često spadam.
Morao bih da se složim sa ovim što je Dragan napisao. Ne vidim razlog zašto bi inicijativa od strane predstavnika vlasti išla njima na štetu, osim ako u celoj toj priči ne postoji još nešto. Ipak je dobar deo današnje vlasti jedno kratko vreme bio i u vladi Vojislava Koštunice.
Moje pitanje za gospodina Popovića bi bilo da li je neko iz DS-a posle presude i okončanja procesa za ubistvo premijera pokazao inicijativu za ponovno pokretanje postupka? Nelogično mi je da su ljudi iz stranke pokojnog premijera zadovoljni ishodom suđenja a da pri tom nemaju neke informacije koje nema ni javnost ni vi kao direktan učesnik u tom procesu.
Poštovani g. Popoviću,
Jednom prilikom u Peščaniku ste se osvrnuli na okolnost da je Nata Mesarović odbila da udovolji vašem predlogu i pozove za svedoke Koštunicu, Bulatovića, Tomića… Ako se dobro sećam, rekli ste da je ta njena odluka bila protivna logici postupka, između ostalog i zato što su u vezi sa pobunom bili ispitani svedoci sa ove “druge strane”: Vladimir Popović.,Čeda Jovanović, Goran Petrović… Interesuje me da li je sudija tu prekršila neki zakon ili pravilo postupka i da li ste Vi mogli nešto da učinite na osnovu toga, i, što je čini mi se mnogo važnije, interesuje me vaš komentar o njenom motivu, bolje rečeno pozadini te njene “odluke”, pošto naravno ne mislim na njen lični motiv, jer ste, ako se ne varam, u istom gostovanju u Peščaniku rekli da mislite da je ona nagrađena za takvo “smandrljavanje” postupka postavljenjem na njenu sadašnju funkciju. Ako je nagrađena za smandrljavanje postupka, a smandrljavanje bi moglo biti tj. objektivno jeste, skretanje i ometanje, i to nagrađena od vlasti Demokratske stranke, šta se može očekivati od sadašnjih tužilaca koji su izabrani od iste te vlasti?
Borislave, svasta ste me ovde pitali i nece mi biti lako da odgovorim, ali evo da pokusam… Mnoge odluke gdje Mesarevic su, po mojoj oceni, bile i pogresne i nezakonite. Ispitujuci motive tada okrivljenog Ulemeka, sud je ispitao brojne svedoke iz prethodne vlasti, od kojih neke i vi navodite. U tim svedocenjima izrecene su teske optuzbe protiv Vojislava Kostunice i njegove stranke DSS, pa je bilo normalno ocekivati da se njima pruzi prilika na sudu da se i sami o tim optuzbama izjasne. Neke od tih optuzbi bile su vrlo direktne i nedvosmislene: za atentat je kriv Vojislav Kostunica. Propustanjem da saslusa ove svedoke, predsednica Veca je implicitno dala za pravo upravo ovim optuzbama. Mesarevic je, od svih svedoka koje sam predlozio, pristala da saslusa samo Acu Tomica, ali mi je iz nerzumljivih razloga zabranila pitanje u sudu o tome koliko se puta i gde svedok Tomic sastajao sa Ulemekom i Dusanom Spasojevicem. Ona mi je istovremeno onemogucila elementarno pravo da kao ucesnik u postupku izvrsim uvid u pojedine delove spisa, konkretno u transkripte razgovora koji su vodjeni izmedju svedoka-saradnika Bagzija i njegove braniteljke Biljane Kajganic. U tim razgovorima advokatica Kajganic savetuje svoga branjenika da za ubistvo Momira Gavrilovica lazno optuzi Ljubisu Buhu-Cumeta. Na Bagzijevo opiranje kako to nije istina, ona mu odgovara da se o tome konsultovala sa najvaznijim ljudima u drzavi, Draganom Jocicem i Radetom Bulatovicem, koji su se, sa svoje strane, o ovome vec konsultovali ‘gore’. U odnosu na Bulatovica, “gore’ moze biti samo Kostunica. Ovo sam u Pescaniku nazvao ‘smandrljavanjem postupka’.
Nevolja celog tog postupka za atentat bila je u tome sto je izvrsioce u Sablji pohapsila jedna Vlada, ona Zorana Djindjica, podigla optuznicu i zapocela postupak, a postupak je nastavljen pod drugom Vladom, onom Vojislava Kostunice, koja je vrsila nevidjenu opstrukciju ovog sudjenja (vidi izjavu portparola Specijalnog suda, Maje Kovacevic, prilog broj 30 krivicne prijave, kao i prilozi od broja 25 do 29). Smenjen je tuzilac Jovan Prijic; posle pritisaka otisao je i predsednik Veca, Marko Kljajevic; uhapsen je i zamenik tuzioca, Radovanovic; a za njim je otisao i drugi zamenik tuzioca, Maras. U sudnicu su poceli da dolaze pripadnici MUP-a obuceni u majice JSO-a, a ministar Jocic je to pravdao “razumljivim odusevljenjem tih mladih ljudi” za ovu “nesalomivu Jedinicu”.
Hvala na iscrpnom odgovoru. Da, zaboravio sam da je Tomic ipak bio pozvan ali i da vam je bilo onemogućeno postavljanje relevantnih pitanja, tj. pitanja zbog kojih ste i zahtevali da bude pozvan. Ali niste mi odgovorili da li ste nešto mogli da učinite kada već kažete da smatrate da je bilo nezakonitih odluka sudije, pogrešne da ostavimo po strani ako su “samo” pogrešne. Da li postoji neki pravni mehanizam suprotsavljanja i ispravljanja nezakonitih odluka sudije, ili ostaje samo da vi to pomenete u medijima i nikom nista? Da li je sudija koja ne dozvoljava da postavite to pitanje i koja ne poziva druga lica koja ste obrazloženo predložili za svedoke, da li je ona na strani ometanja postupka, ometanja istine o atentatu i da li je i ova DS vlast na toj strani kada nju postavlja na mesto šefa sudske vlasti? I ako jeste tako i ako po vama ima smisla tako postaviti pitanje, kako to komentarišete?
Naravno da Borislave ima smisla postaviti svako pitanje i hvala vam na ucescu u diskusiji.
Prema jednom, meni neshvatljivom, zakonodavnom resenju, osteceni u krivicnom postupku nema pravo zalbe! U takvoj situaciji, ja sam celu svoju zavrsnu rec u postupku za atentat u stvari koncipirao kao zalbu na mnoge pogresne i nezakonite odluke Nate Mesarevic. Ako vas to blize interesuje, tu moju zavrsnu rec mozete naci na sajtu Pescanika, bas pod tim imenom.
Povodom odluke Nate Mesarevic da mi uskrati uvid u spis, izjavio sam prituzbu predsedniku Suda, sto je jedina mera koja mi je stajala na raspolaganju. Ta prituzba je objavljena u knjizi “Nezavrseni proces”, i u pdf obliku u celosti se nalazi na sajtu Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, koji je i njen izdavac. (http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Svedocanstva%2030-1.pdf)
Hvala na odgovoru, i na uputi na vašu završnu reč, inače poskidao sam sa sajta helsinškog odbora sve vaše tekstove koji su dostupni (Poslednja instanca, Pad u varvarstvo pa i Nezavršeni proces), ali ja bih još jednom da vas zamolim da prokomentarišete odluke sudije kojima se proces preusmerava sa određenih smerova u kojima bi se otkrile bitne činjenice i faktori, da ne kažem učesnici i krivci. Izvinjavam se ako nepristojno insistiram, ako sam nešto propustio, ako se sadržaj odgovora tj. komentara podrazumeva i nema razloga da to posebno pominjete.
Znam sta me pitate, Borislave. Nesporazum, ako tako zelimo da ga nazovemo, izmedju mene i predsednice Veca N. Mesarevic, sastojao se u tome sto je ona tvrdila da nema nikakvog razloga da saslusava Kostunicu, Jocica, Bulatovica… jer protiv njih nije podignuta optuznica, i moga stanovista da se oni moraju saslusati kao SVEDOCI, na politicke okolnosti jednog par ekselans politickog dela. Najvise zato da bi se utvrdili politicki motivi i ciljevi samog prvookrivljenog Ulemeka.
A da li vi u tom njenom stavu vidite sprečavanje otkrivanja istine ili smatrate da je to moja previše slobodna, da ne kažem neozbiljna pretpostavka. Jer ako nemate logično objašnjenje odluke da se vaš predlog odbije, logično u smislu da postoji neki pravno-procesni i zdravorazumski argument, nekakav stav kojim se vaš predlog pobija i pokazuje kao suvišan, pogrešan ili šta već, šta drugo da se misli nego da se u tom slušaju sa strane suda ide protiv logike i zdravog razuma ili konkretno protiv otkrivanja istine o predmetu sudjenja, atentatu na Djindjica. Dakle, da li bi ste se složili da je to ometanje pravde od strane sudije ili ja to samo uprošćeno gledam nemajući u vidu neke bitne stvari neophodne za ozbiljan stav o ovome čime vam već dosađuem, nadam se ne mnogo.
Objektivno, po mom misljenju, to svakako jeste ‘ometanje pravde od strane sudije’, a ponavljam jos jednom, sto se tice subjektivnog elementa, to jest njenog umisljaja, bilo bi neophodno cuti i njeno objasnjenje za ovakav (njen) postupak. Ona nam ga u procesu nije dala.
Poštovanje gdine Popoviću,
Ja evo nastavljam da vas i ovog drugog dana zapitkujem u istom smeru. Da li je po vama danas na delu splet društvenih okolnosti koji je doveo do toga da u procesu za atentat sud tj. predsednik veća donosi takve odluke za koje ste se složili da objektivno jesu ometanje pravde?
Poštovani g. Popoviću,
nijesam pravnik i unaprijed se izvinjavam zbog slobode što ću komentarisati pravničku stvar. Samo jedno pitanje, shvatam da je teško dokazati postojanje plana i programa da bi stvar bila kvalifikovana kao zločinački poduhvat – što ona, po mojemu sudu jeste bila! – no, da li je moguće dokazati nečinjenje odgovornih lica iz vrha vlasti? Rekao bih, svjesno nečinjenje sa užasnim posljedicama. U prvom redu mislim na vojsku SRJ i vrhovnog komandanta, koji su mogli zaustaviti JSO samo da su htjeli.
Srdačno
Nema nikakve potrebe da se vi, ili bilo ko drugi, izvinjava sto komentarise “iako nije pravnik”. Pravo je kod nas misitifikovano kao neka stvar nedostupna laicima, a ono se pre svega zasniva na zdravom razumu koji nije nicija privilegija. Hvala vam, nadao sam se ovom pitanju kako bih mogao blize da pojasnim krivicnopravni koncept ‘necinjenja’.
Odgovornost za krivicno delo izvrseno necinjenjem predvidjeno je u clanu 15 Krivicnog zakonika i ono postoji uvek onda kada na izvrsiocu stoji zakonska obaveza cinjenja a on propusti da tu obavezu izvrsi. Preduslov je da je zakonom ili ustavom predvidjena necija obaveza cinjenja.
Ova obaveza u slucaju osumnjicenog Kostunice lezala je u tome sto je propustio da izvrsi svoju ustavnu duznost iz clana 135, stav 1. a u vezi clana 133, stav 1. tada vazeceg Ustava Savezne Republike Jugoslavije i da kao komandant Vojske preduzme korake kako bi ugušio pobunu. Evo jednog primera: skretnicar na zeleznici, koji ima obavezu da aktivira skretnicu kako bi omogucio mimoilazenje vozova krivicno je odgovoran za svoje necinjenje ukoliko ovo propusti da ucini.
Samo jos da dodam: naravno, nije svako propustanje cinjenja krivicno delo vec samo ono koje proizvede krivicnim zakonom zabranjenu posledicu. U ovom slucaju – ugrozavanje ustavnog poretka i bezbednosti zemlje.
Hvala g. Popoviću,
na odgovoru koji upućuje da ima šansi.
A što se tiče razgovora o pravu – u pravu ste. Ako nije Res publika, onda je – Cosa nostra.
Tako je duschmanne, lepo ste to kazali.
Poštovani,
Unapred se izvinjavam na laičkom rečniku, ne bavim se pravom, pa ne poznajem terminologiju. Nadam se da ćete me razumeti svakako.
Zanima me da li je iko sem tadašnjeg Predsednika SRJ mogao da zatraži vojnu intervenciju? Da li je postojao neki Savet odbrane ili kako se to već zove, u koji su uključeni i premijeri republika, Ministar odbrane zajednice, Mistar unutrašnjih poslova Srbije?
Zabrinuta sam da nisu “potegnuti” svi mogući pravni potezi i da na neki način to može “zamaskirati” ceo slučaj.
Puna podrška delu porodice Đinđić i Vama na svemu što činite povodom ovog slučaja.
Draga Marija, prema Ustavu koji je vazio u doba izvrsenja ovog krivicnog dela, odredbama clanova koje sam vec ovde naveo u odgovoru Duschmannu, komandant vojske u miru i ratu bio je Predsednik republike, osumnjiceni Kostunica. Tu ustavnu odredbu je naravno doneo Milosevic, jasno je iz kojih razloga, ali je ona vazila i u trenutku izvrsenja dela. Dakle, Kostunica je mogao i bio obavezan da zatrazi intervenciju Vojske u slucaju drzavnog udara koji je bio u toku. U krivicnoj prijavi je objasnjena i njegova motivacija za ovo necinjenje.
Da, jasno je. Nadam se da ne smeta što insistiram, ali me zaista veoma zanima da li je po tada važećem ustavu još neko mogao da zatraži vojnu intervenciju sem vrhovnog komandanta?
Slobodno insistirajte, Marija, ako nesto nisam dovoljno pojasnio.
Prema clanu 135 Ustava SRJ, koji je bio na snazi u vreme izvrsenja dela, predvidjeno je: “Vojskom Jugoslavije u ratu i miru komanduje Predsednik Republike, u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane koji sacinjavaju Predsednik Republike i predsednici republika clanica. Predsednik Republike [SRJ] je Predsednik Vrhovnog Saveta odbrane.”
U konkretnom slucaju, prvi je korak morao biti da Vojislav Kostunica, kao Predsednik Vrhovnog saveta odbrane sazove ovaj Savet. Kao sto znamo, on ne samo da je ovo propustio da ucini, naprotiv, javno je podrzao oruzanu pobunu JSO.
Gospodine Popovicu,
ovo sto Vi pokusavate da uradite je vredno velike pohvale i paznje. Smatram da su pred zakonom svi jednaki, kako vec stoji u Ustavu koji je i sam Kostunica napisao, te ne vidim nikakav problem da se taj covek pozove na bilo kakvu odgovornost. Mene neko da optuzuje za nesto sto nisam uradio ja bih jedva cekao da odem na sud i da se odbranim, medjutim ponasanje DSS-a pokazuje suprotno, da im nije cista savest.
Moje pitanje Vama je, zasto i Ruzica Dzindjic nije pristupila ovoj optuznici. To mi je malo cudno i nejasno. Zapravo da li mislite da je pod uticajem nekog iz DS-a ili mozda sve zna o politickoj pozadini ubistva svoga supruga pa joj nije bitno da joj to sud potvrdi ili vec nesto trece ?
Jos jednom, svaka Vam cast na hrabrosti i pokusaju da ova nasa Srbija izgleda bar malo normalnija.
Dragi Denise, objasnjenje je vrlo jednostavno, advokati ne biraju svoje klijente, klijenti biraju advokate. Meni su se obratile gdje Gordana i Mila Djindjic i ja sam postupio po punomocju koje sam od njih dobio.
Da to svakako razumem ali moje pitanje je bilo vise znatizelja o Vasem licnom stavu prema nezainteresovanosti gospodje Djindjic, nego kao funkcionisanje odnosa advokat klijent. Ali naravno razumem ako ne zelite da mesati profesionalni angazman sa privatnim misljenjem, to je valjda i u redu.
U svakom slucaju puno hvala i podrzavam Vas potpuno.
Ako je potreban odgovor na tvoje pitanje, i ako si i malo pratio politicku scenu, shvatices da je razlog isti kao i u slucaju kad je Kostunica izabran da bude predsednicki kandidat a ne Zoran. Jednostavno se suzavaju mogucnosti onih koji su protiv svega toga da na ”patriotski” nacin obaraju samu optuznicu.
Poštovani gospodine Popoviću,
prvenstveno bih želeo da izrazim punu podršku porodici Đinđić ( i Vama kao njihovom pravnom zastupniku ) u naporima da se krene u rasvetljivanje političke pozadine atentata na premijera Zorana Đinđića.
Svako ko ima sposobnost racionalnog rasuđivanja, svestan je da takva politička pozadina postoji. Politički atentati nikada se ne završavaju samo sa izvršiocima, a u slučaju atentata na premijera Đinđića to je toliko jasno da samo neko ko je zlonameran, ili pak indiferentan, može da tvrdi da političke pozadine nema. Ima i onih koji misle da je ima, ali da se nikada neće saznati, jer, eto imamo primer Kenedija i kako se sve završilo samo na izvršiocu tog zločina.
Detaljno sam pročitao krivičnu prijavu koju ste podneli, i iako sam i ranije bio upoznat sa svim dešavanjima u tom periodu, način na koji je sada sve povezano u jednu celinu otvara jednu sasvim novu perspektivu. Kockice se polako slažu i ukoliko pravosuđe ne bude reagovalo, sa sigurnošću ćemo znati da ne živimo u pravnoj državi.
Moram priznati da me je iznenadila reakcija DSS na ovu krivičnu prijavu. Ne preterano, ali ipak iznenadila. Takva histerija karakteristična je samo za nekoga kome savest nije mirna, a javnosti u Srbiji pokazuje da ste na dobrom tragu. Neko kome je savest mirna, zna da je sud najbolje mesto da skine sa sebe svaku sumnju, a činjenica da je reakcija ovakva kakva jeste i činjenica da Koštunica ne želi da se pojavi u emisijama u kojima zna da će mu biti postavljana pitanja o ovim dešavanjima govore same za sebe.
Ubistvo premijera presudno je uticalo na to kako i danas, 7 godina posle, živimo i u kakvoj se situaciji nalazi država. Iskreno se nadam da je većina građana Srbije svesna te činjenice. Deo onih koji su za to odgovorni nalaze se tamo gde im je i mesto, ali onaj drugi, značajniji deo, nalazi se među nama. Iskreno se nadam da je podnošenje ove krivične prijave početak njihovog kraja.
Sve najbolje u daljem radu.
Dragi Nikola, potpuno se slazem sa vasom analizom situacije. Zeleo bih ovde da prokomentarisem izjave tipa “Ni Kenedijevo ubistvo nije rasvetljeno”. Takve izjave dolaze upravo od onih koji ne zele da se ovakva ubistva rasvetle, one zapravo imaju za cilj da nas unapred obeshrabre. Mislim da postoji dovoljno indicija da se ovaj konkretni slucaj razlikuje od slucaja Kenedija jer su okolnosti u slucaju atentata na Zorana Djindjica daleko jasnije. Ova se prijava upravo i bavi tim konkretnim okolnostima.
Dragi gdine Popoviću,
da li može da se zatraži pomoć međunarodnog suda,odn.nekog nezavisnog?
Draga Tanja, video sam i ja na mnogim forumima kako komentatori pisu: “Ovo sad terati do Strazbura ako treba!” Medjutim, da bi neki slucaj stigao na taj medjunarodni nivo, moraju prvo biti iscpljena sva pravna sredstva i pravni lekovi u okviru pravosudja same maticne drzave.
Izlisno bi bilo da ja, kao nepravnik, komentarisem pravni aspekt problema, pa bih se zato zadrzao samo na njegovom politickom aspektu.
Danas nema sumnje da je pobuna JSO (koju je Kostunica podrzao) uvod u Djindjicevo ubistvo i promenu drzavne politike, koja je potom usledila.
Prethodni sukob izmedju dve jasno prepoznatljive struje, jedne olicene u liku Zorana Djindjca (koga politicki, a posebno ideoloski ne treba nekriticno glorifikovati), koja je izrazito prozapadna i proevropska i druge, olicene u liku Vojislava Kostunice, koja je anticivilizacijska, retrogradna i zapravo samo predstavlja novog ‘izvrsioca radova’ na Projektu na kojem je Milosevic bio neuspesan, jasno je etablirao i danas postojecu grubu podelu srpskog drustva u kome ne postoji konsenzus ni oko jednog strateskog problema.
Kostunicina ponuda ‘koalicione vlade’ u vreme kad se Djindjic jos nije ni ohladio, pa potom Tadiceva ‘sanitacija’ Djindjiceve DS stvorili su i vise nego dovoljno nuznih pretpostavki za ponovno politicko i ekonomsko kasnjenje Srbije.
Gradjanin Kostunica (i Aca Tomic, naravno) nije ‘sveta krava’ nego politicka licnost koja je direktno politicki profitirala iz Djindjicevog ubistva.
Osim ovog, nesumnjivo najveceg pitanja, na koje nemamo odgovor, potrebno je postaviti u politickom, a kasnije verovatno i u krivicno – pravnom smislu i neka druga pitanja: prodaju naftne industrije Rusima, neke privatizacije velikih sistema (Centroprom), koje su se odvijale, kako se da procitati, u Kostunicinom kabinetu, pa da beslovesnog arcenja novca na i zarad Kosova, ali i kvarenje i inace klimavih medjunarodnih pozicija Srbije, posebno mitingom “Kosovo za patike”.
U politickom smislu nesumnjivo, a verovatno i u krivicno – pravnom, brojna su pitanja na koja bi Kostunica morao da odgovara, a pritom nisam siguran da za sobom nece bar negde povuci i Tadica, drugoga ko je direktno profitirao iz Djindjicevog nestanka i ko je vrlo efikasno i sustinski ‘sanitarizovao’ DS.
Dragi Vladane, vasa analiza je iskljucivo politicka, sa njom se u najvecem delu slazem, ali ne bih zeleo da je mesam sa pitanjem krivicne odgovornosti za konkretno krivicno delo. Pretpostavljam da ce se oko ovakvih politickih pitanja ovde razviti burna diskusija i medju samim blogerima, sto naravno podrzavam, ali dopustite mi da se ja, za sada, drzim onih pravnih pitanja za koje komentatori mole dodatna objasnjenja. U svakom slucaju, hvala vam na komentaru.
Saslusanje Kostunice (i drugih) za koje postoje sve indicije o ozbiljnoj umesanosti u puc, kojim je promenjena politika drzave i ubijen predsednik vlade, lako moze biti samo “prva petlja” od koje bi moglo da pocne da se para tkivo, koje ne pripada samo vremenu Kostunicine vlasti, nego se moze ukazati i ozbiljna umesanost nekih koji su danas oni koji ostvaruju dobrobit iz cinjenice da nema Djindjica i da je njegova politika mrtva.
Moze li danasnja Srbija to da podnese?
Slazem se, a sta sve danasnja Srbija moze da podnese to cemo jos videti. Do sada smo bogami dosta podneli.
Zelim samo, za pocetak, da izrazim podrsku ovoj inicijativi u vidu krivicne prijave i da kazem – konacno!!!
Nadam se da ce ljudi koji su obuhvaceni ovom prijavom reci istinu, mada je uspeh da neki od njih uopste konacno progovore i da pocne da se rascuscava taj talog koji i danas skriva neke ljude i (krivicna) dela, a sto moze i danas i u buduce kupo da nas kosta. Nadam se da ce ovo biti pocetak istinskog “paranja dzempera”. ali DO KRAJA i bez zastajkivanja, mada sam svestan da ce biti tesko, jer u taj “dzemper” upleteni su nesumljivo i neki od onih koji na njegovo paranje i danas mogu itekako da uticu, a to im naravno nikako nije u interesu.
Pozdrav i podrska da istrajete do kraja!
Kao i vi, i sam se nadam da ce ovo biti, kako vi kazete, pocetak istinskog paranja dzempera do kraja. Vasu nadu da ce ljudi koji su obuhvaceni ovom prijavom reci istinu nazalost ne delim, ali takodje ne smatram da ce utvrdjivanje istine ‘biti tesko’, jer na osnovu svog 50-togodisnjeg iskustva znam da je, suprotno onome sto ljudi nekada misle, u dobro provedenom postupku vrlo tesko uspesno lagati!
Vec su Vas svi pohvalili zbog ovog pravnickog cina i ja se tome pridruzujem.
Danas je prvi dan ovog bloga i naravno da ste puni entuzijazma, ali Vas prijateljski upozoravam, da ce to trajati neograniceno dugo i 24 sata dnevno. Mislim da ce Vam biti potrebna velika logisticka podrska i ja Vam je iskreno nudim. Naravno moracete da pazite da se i kod vas ne uvuce neki ‘onostrani insajder’.
Dragi Kuzo, pozdravljam te na ovom blogu i svestan sam, cak se nadam, da ce komentarisanje ovde trajati neograniceno dugo, 24/7, a ja cu u granicama svojih mogucnosti da se potrudim i odgovorim na sva pitanja koja se stvarno ticu teme i same ‘stvari’ i koja su kvalitetna i podsticajna za dalju diskusiju. Logisticka podrska koju nudis najbolje ce biti ostvarena samom aktivnoscu izmedju blogera. I mala napomena: gdine Kuzmanovicu, ukoliko vi niste moj prijatelj Kuza, ja vam se izvinjavam na tonu.
Nisam zeleo da privatizujem blog pa sam se obratio na uctiv nacin. Tvoj pokusaj da se uhvatis u kostac s ‘pravnim sistemom’ ove zemlje, ako tako nesto uopste postoji, cini mi se nekako i laksim poduhvatom, od ovog slaganja pazla od milion elemenata. Eh, da imamo nekog Poaroa, Adriana Monka ili slicne… prijateljski pozdrav Kuza
Poštovani g. Popoviću,
tokom suđenja ubicama premijera Zorana Đinđića,
glavna brana brojnim pokušajima opstrukcije od strane
ljudi bliskih tadašnjem premijeru a sada optuženom
Vojislavu Koštunici (Stojković, Joćić… ) su bili javnost i
mediji, koji bi se promptno reagovali na svaku takvu incijativu.
Da li i sada očekujete takvu pažnju javnosti i medija?
Cini mi se da je tacna vasa opaska, da je tokom sudjenja za atentat jedan deo medija bio stvarno brana “brojnim pokusajima opstrukcije od strane ljudi bliskih tadasnjem premijeru”, ali ne treba zaboraviti da je drugi deo medija, na koje je uticaj imala tadasnja vlast Vojislava Kostunice, tu opstrukciju i podrzavao (treci metak, ledeni metak, umesanost stranih obavestajnih sluzbi, besmisleno optuzivanje Cede Jovanovica, Vladimira Popovica, Hrvata, Albanaca itd). Mislim da su mediji i danas podeljeni. Mada, ovog drugog ce danas verovatno biti manje, s obzirom na sklonost nasih medija da se, iz sopstvenih interesa, stavljaju na stranu vlasti.
Postovani gospodine Popovicu,
Imam za vas 2 pitanja:
1. Zamislimo hipoteticku situaciju, u kojoj tuzilastvo reaguje po osnovu ove prijave i povede krivicni postupak, u kome bi dio/sve ovoga ste naveli bilo na sudu dokazano! Dal bi to znacilo da postoji i krivicno pravna odgovornost, svih prethodnih specijalnih tuzilaca koji 7 godina nemaju HRABROSTI da pokrenu postupak? I dal bi to moglo proizvesti situaciju u kojoj bi porodica Djindjic imala osnov da tuzi drzavu Srbiju?
2. Kako komentarisete cinjenicu da upravo oni koji su trebali da budu zasticeni od strane drzave (porodica Djindjic), moraju da preuzimaju stvar u svoje ruke i oducuju se za ovakav korak, koji po mom misljenju predstavlja akt vrhunske hrabrosti i pribranosti. Dal je moguce da jedna majka, koja je sve dala za ovu zemlju, mora da trazi pravdu, pored svih nasih vrlih predsjednika, ministara…….?
Kao gradjanina ove zemlje, moje jedino zadovoljenje ce biti ako i samo ako ova drzava bude OSUDJENA, za strasan zlocin koji je pocinila. Ovo nije akt pojedinca, ovo je napad dijela legitimno izabranih drzavnih sluzbenika, na najvazniju funkciju koja nasa drzava ima.
S postovanjem,
Bratislav Vukojevic
Bratislave, hvala na inspirativnim pitanjima. Evo kako ja razmisljam:
1. Odgovornost tuzilaca koje pominjete po mom misljenju ne bi bila krivicna ako ne bi bilo dokazano da se ona moze podvesti pod krivicno delo ‘Krsenja zakona od strane sudije, javnog tuzioca i njegovog zamenika” (clan 360 Krivicnog zakonika). Za to bi bilo potrebno dokazati da je krsenje zakona bilo umisljajno, to jest izvrseno sa punom svescu i voljom da se drugom pribavi korist ili mu se nanese steta. Pa cak i po mom misljenju, ovde se ne radi o takvom kr. delu, vec o kobnoj navici nasih tuzilaca da u politicki osetljivim delima ne postupaju bez jasnog politickog signala. Inace, porodica Djindjic i bez toga ima osnova da tuzi drzavu Srbiju vec iz same cinjenice da je Djindjica ubio drzavni cinovnik, oficir Sluzbe bezbednosti, u sastavu MUP-a Srbije, a da je drugi pripadnik Sluzbe obavestavao ubice o kretanju Premijera. Djindjica je ubila drzava (odnosno jedan deo te drzave), koja se nalazila u to doba u stanju dvovlasca.
2. Mogu samo da podelim vasu uznemirenost cinjenicom da su majka i sestra premijera Djindjica bile primorane da na kraju same iniciraju eventualni pretkrivicni postupak.
Zahvaljujem vam na vasem brzom odgovor, i dozvolite da dam neki komentar, a mozda i pitanje :). Necu pretjerivati.
Nisam toliko u toj materiji, ali sam misljenja da bilo koja odgovornost koja bi bila utvrdjena prema licima, koja su odgovorna za situaciju u kojoj je majka dovedena u situaciju da se povlaci po sudovima, je vise nego dobro dosla. Pa bilo to materijalno pravna, krivicno pravna, disciplinska…. odgovornost. Po meni, bitno je da da se ostvari taj dio u kome se kaze, da su “te” i “te” osobe KRIVE za to sto nisu uradili! Mislim i da cinjenica da tuzioci ne reaguje bez “politickog signala”, predstavlja bitan dio krivicnog djela, a to je postojanje umisljaja. Ako ta osoba nece da reaguje bez signala, svjesna je da problem postoji, ali nece da reaguje, dal zato sto nema kapacite, snagu… je potpuno irelevantno. To bi bilo kao kada tuzilac nece da postupi po predmetu ubistva, iz straha da bi mogao da sebe dovede u opasnost od strane saucesnika lica koje je izvrsilo ubistvo.
Jedan bloger je naveo i nacin na koji mi mozemo da ucestvujemo, a to je osnivanjem grupa na socijalnim mrezama… Ja imam ideju za koju bih zelio da cujem vase misljenje, i dal je ono kao takvo pravno ostvarivo. Pritisak treba formalizovati, i to na nacin i po zakonima koje ova drzava pruza. Pitam se dal je moguce sastaviti default krivicnu prijavu, koja bi ovu drzavu teretila za sve ono sto su njeni gradjani pretrpjeli cinom koji se odigrao 12 marta. Ona bi obuhvatala, pocinioce, inspiratore ali i one koji su svojim necinjenjem omogucili da su zlocinci do dana danasnjeg nekaznjeni. Takva prijava, potpisana od strane bilo kog NN lica, bi bila dostavljena nadleznim institucijama i samim tim formalizovana, i pravno utemeljena. Ako zamislimo situaciju u kojoj par hiljada ljudi potpise tako nesto, nije tesko naslutiti da bi marketinski savjetnici naseg dragog predsjednika prosto shvatili, da nase cijenjeni predsjednik mora da da barem neki komentar po tom osnovu. A valjda imamo pravo ili u najmanju ruku nadu, da bi Bori Se mogao dati taj “politcki impuls” koji bi stvar pokrenuo. Naravno ovo je samo neko moje reazmisljanje, ali blog otvara mogucnost da svi zajedno pomalo mastamo.
Nije tragedija Ldp-a kao jedinog politickog faktora, koji ideju o 12 martu promovise na jedini prihvatljivn nacin, sto su u Beogradu formirali vlast sa onima koji su nam zivote unistili. Tragedija je sto su time izgubili i kredibilitet, da u nekim narednim izborima kada bi se stvorlia sansa da zajedno sa DS-om formiraju vlast (sto je jedino i moguce, jer mi smo narod sa naknadnom pamecu, i kada tad ce ljudi shvatiti. Steta je jedino sto ce jos par generacija platiti stravicnu cijenu),takodje na temeljima konvencije o pomirenju, kao sto su Ds-ovci uradili sa SPs ubicama. Samo sto bi ta konvencija u ovom slucaju, bila krivicna prijava koju ste vi podnjeli, potpisana od strane gospode Tadica i Jovanovica, i kao takva predstavljala “pocetak”. Znali bi smo jednom za svagda da je jedna nepravda ispravljena, i da imamo pravo da krenemo dalje. Ovako? Gomila mulja, blata…. i Koste Cavoskog!
Pozdrav
Cini mi se da nije moguce kvalifikovati kao krivicno delo pasivnost tuzilaca koji ne reaguju bez politickog signala, jer je tako formulisanu tvrdnju skoro nemoguce dokazati. Umisljaj i motiv, koji su nuzni subjektivni elementi za krivicnu odgovornost, po prirodi stvari mogli bi se dokazati jedino slaboverovatnim – priznanjem.
Po pitanju vase ideje da protiv drzave pokrenete jednu generalnu krivicnu prijavu za stetu koju smo svi kao drustvo pretrpeli 12. marta, treba da znate da svaka krivicna prijava mora da se odnosi na sasvim odredjene ljudske radnje kojima se ostvaruje krivicno bice KONKRETNOG krivicnog dela. Iz ove vase ideje nije jasno kako bi to moglo prakticno da se izvede.
Postovani g. Popovicu,
Da li je propisan rok u kome Tuzilastvo mora da prihvati ili odbaci optuznicu?
Da li je moguce da se optuzbi pridruze i pojedinci koji nisu direktno pravno zaintresovani za ishod optuzbe ali su zainteresovani kao gradjani koji su, cinjenjem ili necinjenjem optuzenih, ometeni u vrsenju svojih prava na progres, ili su pretrpeli psihicki bol?
Da li bi se formiranje neke grupe za podrsku ovoj optuznici, naprimer na nekoj od socijalnih mreza, (FB, Tweeter) smatralo nedozvoljenim pritiskom na Tuzilastvo i sudstvo, i, da li je takva podrska pozeljna i korisna za ishod u ovoj pravnoj stvari?
Hvala Vam sto radite ono sto je trebalo da uradi ova drzava.
Mihajlo, hajde da podjemo redom:
Nije propisan nikakav rok u kome tuzilastvo mora da odluci o ovoj prijavi;
Prema clanu 223 ZKP, svako treba da prijavi krivicno delo za koje se goni po sluzbenoj duznosti, a u odredjenim slucajevima neprijavljivanje takvog krivicnog dela moze i samo da predstavlja krivicno delo (clan 332 KZ). Pretpostavka je da svaki gradjanin ima interesa da krivicna dela budu kaznjena;
Formiranje grupe za podrsku prijavi na nekoj od socijalnih mreza, ne moze se smatrati nedozvoljenim pritiskom na tuzilastvo. Licno nisam korisnik ovih mreza koje pominjete ali verujem da bi takva grupa bila korisna i pozeljna u slucaju bilo kog krivicnog dela.
Hvala na odgovoru.
Obzirom da rok za reagovanje nije propisan, izgleda mi da ce pritisak javnosti biti od kljucnog znacaja za izlazak ove krivicne prijave iz neke duboke fioke..
Zelim Vam puno uspeha i dobro zdravlje,
M
U pravu ste, i u unapred zahvaljujem na tom pritisku (mada ga ja ne bih tako nazvao, pre bih rekao da je to legitimni zahtev da drzavni organi rade svoj posao). 🙂
Da li planirate da preuzmete gonjenje ukoliko tuzilastvo odbaci prijavu?
Takodje skrenuo bih Vam paznju na tekst Nebojse Bakareca na sajtu NSPM. Smatram da bi mogli da napisete odgovor na njegov tekst, sto bi i te kako doprinelo razumevanju onoga sto se dogadja siroj javnosti. Nebojsa Bakarec je pokusao da ospori tacku po tacku onoga sto stoji u prijavi.
Takodje, tvrdite da Kostunica stoji iza pobune JSO, ali moguce je da je on samo zlonamerno koristio tu pobunu. Naravno, njegov motiv u pravnom smislu nije vazan, ali dovodi u pitanje utisak koji se stvara citanjem prijave.
Ika, niko ne tvrdi da je on organizovao oruzanu pobunu , nego se kaze da je bio u obavezi da je prekine, a ne da je podrzi, tj morao je da je tretira kao pokusaj drzavnog udara i destabilizacije zemlje
E vidite, da li blokada auto-puta moze da se tretira i kao legitiman vid protesta? E sada da li je cinjenica da su izasli na ulicu i blokirali put sama po sebi dovoljna da bi se mogla tretirati kao pokusaj drzavnog udara. Ja mislim da ne, odnosno moze, ali pod uslovom da imamo neki konkretan razlog da smatramo da je u pitanju drzavni udar.
Ako pripadnici prisilnog aparata države istupaju u javnost oružani i u svojoj zvaničnoj uniformi, iznose političke zahteve i kasnije kažu samo vojska je mogla da nas zaustavi — kako se to može okvalifikovati kao legitimni protest?
Zašto su ti ljudi izašli u uniformama u protest i zašto su bili oružani?
Iz toga se vidi da su oni pokušali da prisvoje simbole vlasti (uniforme i oružje) za sebe.
Jedna od najbitnijih funkcija države je da država ima monopon na legitimnoj upotrebi sile. Znači samo država ima pravo da koristi silu.
Jedna od najbitnijih karakteristika DEMOKRATIČNE države je da je aparat sile (vojska, policija) podređena civilnim organima izabranim od strane građana.
U tom kontekstu ovaj čin je imao za cilj da pokaže
a) da izabrani civilni aparat nema vlast nad oružanim aparatom sile (znači junta) i na taj način potkopa autoritet civilnih vlasti
b) da zastraši narod tako što stvori u javnosti pitanje kakve se posledice mogu nastupiti ako se nastavi pro-Evropska, pro-demokratična politika
c) da stvori asocijaciju u javnosti između Koštunice i oružanog aparata – tako da javnost zaključi da je samo on dovoljno jak da nas zaštiti od nasilnog haosa (koji bi nastupio kada bi se suprotstavili aparatu sile)
Znači ciljevi su bili sledeći:
– Djindjić ispada “slab” u javnosti, pošto je u našem društvu napadnuti uglavnom mnogo više prezren nego napadač
– vraća se ideja da nema potrebe za tako mukotrpnim i ponižavajućim reformama, već možemo nastaviti da političke probleme rešavamo puškama
– Koštunica se postavlja kao jedini koji nas može zaštiti od daljeg haosa
Tako da ispada da se centar državnog autoriteta prebacuje isključivo na Legiju (koji ima puške i niko se ne usuđuje da mu se suprotstavi) i Koštunicu, koji jedini može da nas spase od građanskog rata.
Чак и ако не улазимо у политичке мотиве , и легитимност овог чина , као што се из кривичне пријаве види , устав тадашње СРЈ (član 57, stav 3.) припадницима полиције забрањује штрајк.
Те је сам тај чин против уставан (а устав је највиши правни акт једне државе)… из чега произилази обавеза државе да томе стане на пут.
А ако се у обзир узму дешавања у и око побуне (не штрајка или протеста) лако се може закључити да се ради о покушају државног удара. Конкретних разлога има.
Odgovor za Iku: uputio bih vas da procitate bar onaj deo krivicne prijave koji se odnosi na opis oruzane pobune kako biste dobili odgovor na vase gornje pitanje. Pretpostavka je da ovde razgovaramo posto smo prijavu procitali.
Hvala vam sto ste nas upozorili na tekst Nebojske Bakareca na sajtu NSPM.
GOSPODINE POPOVICU, OVO STO CINITE VI I GOSPODJE MILA I GORDANA DJINDJIC ZAISTA UNOSI U ISTORIJU SRBIJE JEDAN NOV NEZAOBILAZAN REPER: NA OSNOVU REAKCIJE NADLEZNIH ORGANA I ZVANICNIH VLASTI KAO I CELOKUPNE JAVNOSTI – ISTORIJA CE OCENJIVATI NA KOM NIVOU SE NALAZI DEMOKRATIJA DANASNJE SRBIJE. DAKLE, PONOVO SMO NA REDU MI, TZV JAVNOST SRBIJE. KOLICINA I KVALITET NASIH GLASOVA JEDINO SU SREDSTVO ZA PRITISAK DA SE ISTRAGA SPROVEDE DO KRAJA I SAMO MI BISMO ADEKVATNOM REAKCIJOM POMOGLI SAZREVANJU SRBIJE ZA EVROPU.
Potpuno ste u pravu da smo na redu mi, javnost Srtbije, kolicina i kvalitet nasih glasova. Mislim da je znacajno sto upotrebljavate to “mi” jer svi ponekad kritikujemo tu javnost a zaboravljamo da smo i sami, svako od nas, pa i ovde prisutni blogeri, deo te javnosti. I da svi pomazemo, kako vi kazete, sazrevanju Srbije za Evropu.
Gospodine Popoviću,
U intervju Danasu objavljenom na sajtu Peščanika pominjete zaustavljanje Sablje pred vratima Kostunice i mogućnost intervencije vojske na privođenje Koštunice kao predsednika SRJ. Nešto slično pominjete i u poslednjem Peščaniku od prošlog petka. Zar nije tada već bila proglašena SCG i Koštunica ostao bez ikakve formalne pozicije u vlasti? Šta onda znači da bi vojska mogla tome da se suprotstavi? Kako je on to njima i dalje vrhovni komandant?
Intervenciju Vojske pominjem u dva konteksta. U vreme oruzane pobune, koja je predmet prijave, osumnjiceni Kostunica je bio Predsednik SRJ i imao je obavezu da angazuje Vojsku radi zaustavjanja oruzane pobune.
Tacno je da pominjem Vojsku i u kontekstu akcije Sablja, i misljenja sam, iako ste u pravu da je Kostunica tada bio bez ikakve FORMALNE pozicije u vlasti, da je njegov fakticni uticaj na vojsku ostao ogroman, pre svega zbog opiranja Haskom tribunalu i zajednicke ocene, narocito posle izrucenja Milosevica Hagu, da je Zoran Djindjic “izdajnik”. Strah da bi se vojska mogla umesati sto bi dalje destabilizovalo zemlju delili su i ambasadori zapadnih zemalja kada su Zivkovicevoj vladi sugerisali da se Kostunica ne saslusava u Sablji.
Dragi Srdjo
Izuzetno me raduje Vasa spremnost da i na ovaj nacin komunicirate sa svima koje zanima pozadina Djindjicevog ubistva i tok pravosudnog postupka.
Kada se pojavila vest o ovoj krivicnoj prijavi, mogli smo od mnogih rezigniranih ljudi cuti pitanje “pa taman i ako Kostunica bude osudjen, kakva je sada korist od toga, s obzirom na cinjenicu da on vise nije bitan politicki faktor u Srbiji?”
Mislim da bi bilo dobro da to ovde prokomentarisete.
Veliki pozdrav i podrska,
Vasa “dobrotvorka”
Prijava nema za cilj da menja odnos politickih snaga u Srbiji. Ona uopste nema nikakav politicki cilj, mada u pitanju jeste politicko delo. Njen cilj je jedino da se oni koji su sumnjivi za oruzanu pobunu i atentat privedu pravdi, narocito u zemlji koja je, po opstem osecanju, u pravdi deficitarna.
U komentarima na vest o prijavi, u nekim glasilima, nisu retke ni paranoidne sumnje da je ova prijava narucena od Demokratske stranke i Borisa Tadica samog (eh da je srece!), kako bi se prijavom skrenula paznja sa drugih gorucih problema sa kojima je Srbija suocena. Nazalost, nasi citaoci su toliko ispolitizovani da ne mogu da poveruju u bilo kakvu autonomnu motivaciju ljudi koji javno istupaju, vec sve posmatraju jedino kao manifestaciju stranackih prepucavanja.
Usput, i ovom prilikom zahvaljujem ‘dobrotvorki’ za izvrsnu lekturu knjige “One gorke suze posle”.
Postovani gospodine Popovicu,
Zeleo bih da kazem i Vama i clanovima porodice Djindjic da niste sami u ovome. Sa Vama su stotine hiljada ljudi u Srbiji, a sticajem okolnosti i u svetu, kojima ne prodje dan da ne spomenu i da se ne sete Zorana Djindjica. Svi mi cekamo dan, cekamo vest, cekamo samo jednu vest, vazniju od svih drugih, a to je da je istina konacno obelodanjena. Svi mi necemo zaboraviti, necemo stati i necemo se smiriti do tada.
Vasa krivicna prijava je po mom skromnom misljenju, odlican temelj za buduci postupak. Pazljivo sam je procitao, kao i priloge koje ste dostavili. S obzirom na vec spominjanu zaveru cutanja, nama koji sve ovo pratimo preko medija, ponekad, ne znam da li ste svesni toga, cini se neverovatnim da neko ko je tako dobro upoznat sa celim slucajem kao Vi, u sustini ne raspolaze informacijama koje idu mnogo dalje od onoga sto se vec u medijima moglo procitati i cuti. Sta se dogodilo sa onom izjavom Radomira Markovica, datom pa povucenom tokom Sablje, o kojoj je govorio recimo Vladan Batic, ili sa transkriptima razgovora susreta Kostunica-Milosevic od 06.10.2000, ili sa raznim transkriptima i informacijama UBPOKa i BIAe?
Uveren sam da je trougao Kostunica-Milosevic-Seselj, zajedno sa njihovim pipcima od najveceg znacaja za ceo buduci postupak o politickoj pozadini. Cini se, ne znam da li se slazete, da je Seseljeva karika trenutno najslabija, sto se moglo videti u sveopstoj konfuziji koja je vladala letos u stabu Tomislava Nikolica. Nisam siguran da bi i u jednoj normalnoj zemlji sve to moglo tako da se stisa, bez ikakvog pravnog epiloga, kao sto se to letos dogodilo u Srbiji. Tomislav Nikolic nije krio da nesto zna i pozivao je tuzioca da ga saslusa. I pre neki dan SNS je dao jedno vrlo indikativno saopstenje. Da li ste gledali emisliju Svedok, od 04.01.2009, na rts1, gde je gost bio Tomislav Nikolic? To je bilo nekoliko meseci nakon raspada SRSa, a cak godinu i po dana pre vesti od letos da je Seselj narucio ubistvo Nikolica. Video snimak je jos uvek dostupan na sajtu rts.rs>
http://www.rts.rs//page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/36935/%D0%98%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83%3A+%D0%A2%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2+%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B%2C+%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA+%D0%A1%D0%9D%D0%A1.html
Tomislav Nikolic u poslednjih 5 minuta intervjua izmedju ostalog kaze: ”A to sto kazete sa politickim ubistvom, ovo je neka slicna taktika primenjena, i sam sam, ne znajuci to, delimicno ucestvovao, kada… kada je Zoran Djindjic uu..ubijen, ja sam… svojim nastupima, cini mi se, te kockice slagao i sam, ne znajuci sta cinim, zato i sada opominjem ljude, posebno svoje bivse prijetelje. Ja sam na mitingu rekao: ‘Ako negde vidite Zorana Djindjica, recite da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom’. I kad je ubijen Zoran Djindjic, hteo sam da… hteo sam da puknem i od besa i od bola, sto ja da to kazem, pa se to posle coveku desilo. Ali ta prica o tome da je neko izdajnik i da ne zasluzije nista dobro i da je izdao sve najlepse u narodu i sve najlepse u stranci… za neke ljude… na neke ljude, videlo se to u slucaju Zorana Djindjica, a sad ja video i u svom, na neke ljude moze da deluje.”
Nikolic je ranije izjavljivao da je to o Djindjicu i Titu rekao slucajno, iako je vrlo jasno da se bas to, od svih stvari na ovom svetu, nikako ne moze reci slucajno. Vrlo je interesantno videti govor tela i dikciju Tomislava Nikolica, u tih poslednjih 5 minuta emisije, pa Vas pozivam da to pogledate i molim Vas za komentar. Interesantno je i drzanje Vojislava Kostunice danas, podalje od Nikolica, kao i to da sustinski nema blize partije Seseljevoj od D SSa.
Hvala Vam i Srdacan Pozdrav!
U pravu ste u svojoj konstataciji da je ova krivicna prijava temelj za buduci postupak. Ne treba da vas cudi da uglavnom raspolazem informacijama koje su se vecinom pojavljivale u medijima. Razlika izmedju mog pokusaja da rasvetlim te dogadjaje i onoga do cega moze doci Tuzilastvo je ogromna! Tuzilastvo je ovlasceno da naredi pozivanje i saslusanje velikog broja lica, a svakako i samo raspolaze mnogim informacijama i dokazima koji meni nisu bili dostupni.
Prema tome, tuzilastvo bi imalo vrlo lak zadatak ako bi pocelo da postupa po prijavi. Ne mogu da se upustam u vasu tvdnju da je trougao Kostunica-Milosevic-Seselj od najveceg zanacaja za buduci postupak, hajde da ostavimo nesto i kolegama blogerima pa neka na to odgovore i ukljuce se u diskusiju. Ja sam se u prijavi drzao samo onih cinjenica za koje sam imao jasan i direktan, nedvosmisleni dokaz.
Jasno mi je da tuzilastvo, policija i sluzbe, ako bi zapocele valjan proces istrage mogu stici ko zna dokle, naravno. Ipak nije mi jasno da li je ovo sto se sad javno zna, zaista sve? Ili i Vi znate vec za neke informacije, koje ne mogu izaci na videlo danas, koje mozda nisu do kraja dokazive, ali ce mozda biti za 2, 3, 5, 15 godina? Prosto ne verujem da ne znate vise od mene. 🙂 Na taj nacin je Vladan Batic govorio o iskazu Radomira Markovica (otprilike >> to je tu, umnozeno u mnogo primeraka i ceka… mnogi su to vec procitali…<<). Nista mi niste rekli o tome i o jos nekim dokumentima koje sam spominjao.
Takodje, nista mi niste rekli o vasem utisku o izjavi Tomislava Nikolica. Vi ste nas Serlok Holms 🙂 Kako ne mozete da se upustate u takve stvari? Pogledajte: covek je pod stresom, pokusava da se iscupa iz kandzi nekoga kao sto je Seselj, dobija krajem 2008. informacije od zajednickih prijatelja da ovaj pokusava da ga ubije, nervozan je… o svemu tome prica pred kamerama… objektivno i nema mnogo ljudi kojima moze da veruje i misli da mu je to mozda zastita. Odjednom je pun empatije za sve koji su nesto slicno preziveli u proslosti, seca se Zorana Djindjica… Meni se cini da je izjava iskrena, a on potpuno jasno koristi reci ''i sam sam, ne znajuci to, delimicno ucestvovao'' i ''[ja sam] te kockice slagao i sam''.
Razumem da je skakljivo za Vas da pricate o tome ovako javno, ali mislim da je ocigledno da je to covek koji nesto zna, sto i nije krio. Treba krenuti od najslabijih karika. Siguran sam da ce bilo ko ko se bude bavio ovim slucajem u buducnosti jako pogresiti ako zaobidje Kostunicu, ali ako zaobidje i Miru i Seselja, koji su otisli dan posle slucaja Limes iz zemlje, kao i pitanje gde su sve te krvave milijarde koje su nestale iz zemlje i koliko od toga kontrolise Marko, a koliko tajkuni. Ko je finansirao 12. mart? Ko je sve profitirao nakon toga? I radikali su ojacali posle toga, najgore privatizacije su sprovedene nakon toga i stvoreni su monopoli. Ako pricamo o Radomiru Markovicu, Legiji, Spasojevicu itd. to su pre svega bili Milosevicevi i Seseljevi ljudi, pa tek onda Kostunicini. Uzmite jednog Pavkovica, koga sada ljudi ovde dosta spominju. Pavkovic je bio svugde od Vukovara '91, preko Kosovu '99 i petog oktobra 2000, do Kostunicinog kabineta, kad je Aco Tomic naredjivao prepad na Vladin biro, o cemu je javno svedocio…
Izvinjavam se na duzini posta, jako mi je drago sto ste prihvatili ovako nesto i nadam se da necete odustati od svega… Sve najbolje Vam zelim!
Dragi gospodine Popoviću,
čestitam na hrabrosti i istrajnosti, ovo smo čekali,
verujem da od sada (iako je to i ranije bilo opravdano) oružanu pobunu JSO možemo zvati pravim imenom: Pobuna Koštunice i JSO,
molim vas da mi pre svega oprostite na dužini ovog komentara i da mi razjasnite nekoliko mesta, iako sam svestan da vi niste prava adresa za neka od mojih pitanja, ali svejedno koristim priliku da ih javno postavim:
zašto i Ružica Đinđić nije potpisnica krivične prijave, da li je odbila da to uradi ili je nešto drugo u pitanju, ako jeste odbila, šta je bilo obrazloženje za takav postupak?
da li je i kako na krivičnu prijavu odreagovao DS? šta mislite, zašto DS i Boris Tadić u ovoj stvari, očigledno, ne žele da učestvuju?
postoji li neki određeni rok u kome se tužilaštvo mora izjasniti po prijavi koju ste podneli ili je moguće da ona stoji ad acta u nedogled?
sad o samoj prijavi:
do pobune je nekako trebalo doći, dakle, nešto je moralo da prethodi tako dobro organizovanoj akciji, postoje li indicije da je bilo prethodnog planiranja pobune između Legije i JSO sa osumnjičenima Koštunicom i Tomićem ili nekim trećim licem (licima)? iz prijave se kristalno jasno vidi da su motivi za pobunu JSO čisto političke prirode i da se u slovo poklapaju za zahtevima DSS-a i Koštunice – da li nam ta činjenica daje za pravo da sumnjamo da je bilo usaglašavanja delovanja JSO i DSS-a (mislim na period i pre i tokom i posle pobune)?
Z. Mijatović na glavnom pretresu na suđenju za atentat pominje pismo Karle del Ponte od 19. oktobra 2001. u kome ona od Dušana Mihajlovića traži dokumentaciju i podatke o JSO, Legiji, Z. Jovanoviću i drugim pripadnicima Jedinice o njihovoj ulozi u ratovima u bivšoj YU – kako se pobuna dešava ni mesec dana posle tog zahteva, da li imate bilo kakvih informacija o tome da li je i kako taj zahtev stigao do JSO i da li je on bio okidač za početak pobune? i dodatno pitanje, da li je tražena dokumentacija ipak poslata tribunalu u Hagu?
zašto je (i da li je uopšte?) Koštunici i JSO bila toliko važna smena Dušana Mihajlovića (do koje na kraju nije ni došlo?)
Mislim da su Aco Tomić i Rade Bulatović tokom pobune ustvari bili most u komunikaciji između Legije i Koštunice – o tome Prilog 8 i Prilog 10 iz vaše prijave jasno govore – postoji li način da se sazna ko je nepoznati muškarac koji se pominje u prilogu broj 10 krivične prijave, a sa kojim D. Spasojević razgovara u danima dok traje pobuna i koji Koštunicu obaveštava o toku pobune (ima li bar pretpostavki o tome ko bi to mogao biti)?
da li je Zoran Šami ikada objasnio kojim se povodom sastajao sa Legijom tokom pobune (prilog 13 krivične prijave) – čini mi se da je i to važno jer je JSO tokom pobune prekinuo svaku komunikaciju sa spoljnim svetom i jedino komunicirao sa zvaničnicima DSS-a i ljudima bliskim Koštunici (susret Legije i Spasojevića sa Tomićem i Bulatovićem tokom pobune)
Zatim, zašto u sred pobune Aco Tomić (posle sastanka sa Legijom, Mikelićem i Bulatovićem) sa Nebojšom Pavkovićem putuje u Moskvu? Postoje li ikakve informacije o razlozima i toku te posete?
stvari su bile poprilično jasne i ranije, ali nikada do sada veza Koštunice i JSO nije bila na ovako argumentovan i precizan način dokazana. ova prijava je povod da se Koštunici sudi za saučesništvo u ubistvu Zorana Đinđića, jer, naučili smo, pobuna je prethodni korak posle koga je došao atentat.
još jednom, izvinjavam se na opširnom komentaru i zahvaljujem na odgovorima (svestan nemuštosti nekih svojih pitanja, koja su zapravo razmišljanja naglas), a najviše na tome što je ova prijava ugledala svetlost dana.
Postavili ste mnogo pitanja. Na pitanje o Ruzici Djindjic i o roku za postupanje po prijavi vec sam odgovorio.
Cini mi se da iz dokaza koje sam naveo uz prijavu moze jasno da se vidi da je postojalo usaglaseno delovanje organizacije JSO/zemunski klan (za mene je to jedna organizacija) s jedne strane i Kostunice i DSS-a, s druge strane. Dok sam pisao ovu prijavu, u sali sam ovaj odeljak nazivao “Istorijat jedne duge i strasne ljubavi”.
Nije nikakvo cudo da je pismo Karle del Ponte, koje pominje Zortan Mijatovic, odmah postalo poznato i JSO-u, buduci da je, prema mnogim javnim izjavama ministra unutrasnjih poslova Dusana Mihajlovica, MUP bio u to vreme i dalje pun pristalica Slobodana Milosevica.
Nikada nije saznato ko je NN lice sa kojim Dusan Spasojevic razgovara u vreme oruzane pobune (presretnuti razgovori, prilog br. 8 i 10 ove kr. prijave), niti ,koliko je meni poznato, ima pretpostavki ko bi to mogao biti.
Takodje mi nije poznato da li je Zoran Sami ikada saslusan povodom sluzbene beleske Ilije Matica, propadnika MUP-a, a koja govori o njegovim kontaktima sa Ulemekom i Spasojevicem tokom oruzane pobune.
Inace, o TAJNOM putu Tomica i Pavkovica u Moskvu, u danima pobune, Specijalni tuzilac bi svakako tebalo da ih ispita. O tom putu i njegovom razlogu javnost Srbije do danas nije saznala nista. To jest, tek u Sablji je ovo prvi put pomenuto u izvestaju Uprave Vojne bezbednosti.
Nadam se da ne zamerate, prekopiraću neke odgovore koji su se već našli na blogu. Povodom roka: “Nije propisan nikakav rok u kome tuzilastvo mora da odluci o ovoj prijavi; Prema clanu 223 ZKP, svako treba da prijavi krivicno delo za koje se goni po sluzbenoj duznosti, a u odredjenim slucajevima neprijavljivanje takvog krivicnog dela moze i samo da predstavlja krivicno delo (clan 332 KZ). Pretpostavka je da svaki gradjanin ima interesa da krivicna dela budu kaznjena;”
I povodom Ružice: “…objasnjenje je vrlo jednostavno, advokati ne biraju svoje klijente, klijenti biraju advokate. Meni su se obratile gdje Gordana i Mila Djindjic i ja sam postupio po punomocju koje sam od njih dobio.”
Hvala vam Marija, jedva stizem! Molim i druge blogere da se slobodno interaktivnije ukljuce u ovu diskusiju.
Postovani gospodine Popovicu,
izuzetno me obradovala vest o Vasem blogu, jer koliko god volim da Vas slusam u Pescaniku i u jos nekim(nazalost retkim) emisijama, ovakav vid komunikacije je jos bolji, direktniji i efektivniji.Nisam imao prilike, jer nije bilo vremena, da popricam sa Vama na sajmu kad ste mi potpisali Vasu novu knjigu,i to je jos jedan razlog sto mislim da je ovaj blog odlicna ideja.
Procitao sam prijavu, mislim da je opsirna i da obuhvata sve ono sto se desavalo pre i posle ubistva premijera i da je konacno vreme da neki ljudi daju odgovor na neka pitanja.Necu puno ulaziti u samu prijavu, jer svi mi koji smo zainteresovani, dobro informisani i koji zelimo da se istina konacno dozna, vec poznajemo njenu sustinu(mada mnogi nismo pravnici).Zelim samo da iskazem svoju punu podrsku Vama i dvema hrabrim zenama, majci i sestri premijera koje su se odlucile na ovaj neophodni korak.
Zeleo bih samo da Vas pitam za misljenje o jednoj stvari koja je po meni vrlo bitna u celoj ovoj prici.Da li mislite da se Demokratska stranka i sam Boris Tadic nisu ni malo angazovali, niti insistirali da se politicka pozadina ubostva premierja razotkrije, ili da se uospte ispita da li je ima(a sve indicije pokazuju upravo da je ima)?Ako se secate, DS je jako malo i pratio sudjenje ubicama, delovao je potpuno nezainteresovano i indolentno, mnogo vise pazeci kako da ne pokvari odnos sa DSS-om.Uz sve ono sto ste pominjali, konstantno guranje prst u oko DS-u od strane DSS-a, pa i otvoreno optuzivanje(Dejan Mihajlov), prosto je neverovatno koja je to kolicina cinizma, a jos neverovatnije su reakcije DS-a na sve to(Mihajlov je posle toga bio sekretar Vlade u kojoj je DS imao vecinu).Mislim da je moj bivsi profesor Boris Tadic vrlo dvolicno zeleo da, s jedne strane iskoristi sve ono dobro sto je Zoran Djindjic doneo i sentimentalnost ljudi prema njemu, pa se katkad pozivao na njegove izjave…a sa druge je zeleo da se jedna tako jaka licnost kao sto je bio Djindjic relativno brzo zaboravi jer na taj nacin on ne bi bio njegova kopija vec “novi” i “jos bolji” vodja.Ne znam kako drugacije da protumacim sve ove godine cutanja DS-a i njihove nezainteresovanosti o ovoj tako vaznoj temi, kako za porodicu premijera, tako i za celo drustvo.Mozda sam malo oduzio, jos jednom Vas pozdravljam i iscekujem Vase misljenje o ovome.
Dragi Mihailo, tacna je vasa opaska da su DS i sam Boris Tadic pokazali vrlo malo interesovanja za istrazivanje svih okolnosti ubistva njihovog predsednika. Poznato mi je da su ih neki njihovi prijatelji, tokom samog sudjenja, o ovome pitali, a odgovor koji su dobili je bio da oni ne zele da se mesaju u rad pravosudnih organa. To je sve lepo i krasno, ali je krajnje cudno da nista nisu ucinili da se suprotstave aktivnom mesanju i opstrukciji DSS-a, koji je na svakom koraku sabotirao ovaj postupak.
Interesantno je vase objasnjenje za ovakvu pasivnost Tadica i njegove stranke, ali u takve spekulacije ja ne mogu da se upustam.
Jos vise zbunjuje polozaj Ruzice Djuindjic koja, bar zvanicno, otvoreno podrzava DS i clan je Predsednistva . Da li nam mozete nesto reci o tome, sto bi bar malo razjasnilo cinjenicu da gospodja Djindjic nije podnela ovu prijavu zajedno sa majkom i sestrom pokojnog premijera.
Napomnjem da je i Svetlana Lukic, u uvodu u poslednjoj emisiji Pescanika, jasno stavila do znanja da “Nije bilo nikog drugog u ovoj zemlji ko bi podneo krivičnu prijavu za oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije, nego je to postala privatna stvar porodice pokojnog premijera, i to ne cele porodice. “
Pozdrav Vesna,
Pitanje učestvovanja Ružice Đinđić u ovom protestu je potegnuto već dva puta i Srđa Popović je dao odgovor (parafraziram): Klijenti biraju advokate, ne obrnuto.
Naravno da ne osporvam Vaše pravo da postavite to pitanje, lično i ja bih bila sigurnija u veću podršku javnosti da je i Ružica učestvovala u podnošenju prijave i volela bih da se o tome već neko izjasni, ponajviše ona sama.
Sa druge strane, očito je da ni ona, a niti bilo ko drugi ko učestvuje u ovom slučaju, o tome neće govoriti, kao što i nije od njegovog ubistva, sem, ako se ne varam, u slučaju sramnog govora Amfijohija Radovića na parastosu kada se porodica ogradila.
Moj lični utisak je da nije “u redu”, da se tako izrazim, da se vrši pritisak na Ružicu, niti indirektno na Srđu da se izjašnjava povodom ovoga, ponajviše zbog poštovanja žrtve koju je najuža Zoranova porodica podnela.
Dakle, da podvučem, da bi put istine bio jednostavniji da je Ružica “sa nama” – bi sigurno, ali kad već nije, ne mislim da treba da očekujemo ili u ekstremnom slučaju – zahtevamo podršku.
Gospodine Popoviću,
Da li je utvrđeno ko su, ako ne sva, bar neka pominjana lica u ovom razgovoru i šta znači to: “Javi mu da zna, ovaj Koštunica”? Da li je to dokaz da je neko od njih u kontaktu sa Koštunicom ili njegovim saradnicima koji onda kada im bude javljeno treba da ga obaveste, “da zna”?
Duća: „Zovi ovoga i reci mu da kaže onome da nema šanse da se popusti, samo da ne izdaju. Znači, nema šanse da se popusti, odjebaće ga, sad ko izda–pizda. Svoje zahteve moraju da ispune. Nema sile, osim Koštunice, ako on naredi.“
NM: „Misliš da prekinu? On to neće da uradi.“
Duća: „I verovatno sutra dolaze za Beograd. I nema šanse da odustanu, dok ovaj ne ode. Znači, javi mu da zna, ovaj Koštunica. Javi mu da je otišao ovaj tamo. Samo nemoj sa tog telefona.“
Iz transkripata koje ste citirali, prilog br. 10 ove krivicne prijave, jasno proizilaze OSNOVI SUMNJE da je:
1. Kostunica u realnom vremenu bio izvestavan o toku pobune, da je, dakle, bio i te kako “obavesten”, i
2. da su pobunjenici bili spremni da poslusaju njegovo naredjenje, ako ono ikada dodje, da oruzanu pobunu prekinu.
Poslednja recenica u tom razgovoru: “Samo nemoj s tog telefona”, jasno sugerise zaverenicku prirodu ove konspiracije.
Poštovani g. Popoviću,
nisam pravnik, tako da nebih mogao da komentarišet tužbu sa tog aspekta.
Jedino što što želim, je da vam uputim reči podrške za ovaj odvažni čin, u koji ste se upustili sa porodicom pokojnog premijera, i da Vas podržim da istrjate u naporima da ova priča konačno dobije sudski epilog.
Žao mi je što nijedno tužilaštvo do sada nije uradilo ništa po ovom pitanju, ali se nadam da će podstaknuti oom tužbom, smoći snage i hrabrosti, da se uključe u ovaj proces, i da ćemo najzad dobiti odgovore na pitanja, koja su odavno postavljena i koja već predugo čekaju odgovor.
Srdačno Vas pozdravljam, i želim puno uspeha u daljem radu, a naročito u ovom predmetu.
Ivan
Od 5. jula 2005. godine, Specijalni tuzilac Radovanovic i njegov naslednik Radisavljevic, davali su bezbrojne izjave i obecanja. Ako ukucate na Google njihova imena i kljucne reci ‘oruzana pobuna’ dobicete kao odgovor 221 jedinicu. Naravno, sva su ta obecanja bila izneverena.
Ono sto meni daje nadu da ce sa ovom krivicnom prijavom, ovog puta, biti drugacije, jeste izjava Ministarke pravde Snezane Malovic, da navode ove prijave treba ispitati. Ovo tim pre sto Ministarka pravde ima ovlascenja da kontrolise azurnost sudova i tuzilastva.
Mislim da za to danas postoje i politicki razlozi, s obzirom na ostre kritike na racun naseg pravosudja koje Evropska Komisija upucuje nasoj drzavi, u trenutku kada su na vrhuncu ocekivanja da Srbija dobije status kandidata.
Poštovani gospodine Popoviću,
Želeo bih prvo da Vam se zahvalim na knjizi “Gorke suze posle”, jer ste brutalnom istinom o 5. oktobarskom “dogadjanju naroda” svima nama olakšali da sebi priznamo da je car go. Nije prijatno posle toga se pogledati u ogledalo jer umesto V. Koštunici, bojim se, nama su uzrasle ne kozije već magareće uši.
Uz iskreno divljenje za potez dela porodice Djindjić i pretpostavljam Vas kao spiritus movens-a, postavio bih pitanje kako i zašto se niko (bar ja nisam naišao na takvu temu) ne bavi pitanjem ko je zapravo Vojislav Koštunica i da li je ono što se pojavljuje kao njegova biografija zaista sve ili postoji još nešto što nije dostupno široj javnosti a što bi na najlakši mogući način objasnilo njegovu ulogu, mada to verovatno ne bi bio pravno validni dokaz za njegova (ne)dela.
Na takvo razmisljanje, pored očiglednog ponašanja dotičnog, navela su me još dva momenta:
1. Glavni čovek državne bezbednosti sedi u zadnjoj sobi kafane, a
Koštunica kao kelner donosi piće – rekla je Vesna Pesić.(DANAS – 2007 god)
2. Moje lično iskustvo neposredno pre izbora 2000 godine, tada kao člana GS- kada je jedan od političkih aktivista u kampanji došao na opštinski odbor i prilično frustriran saopštio tamo na vrhu čuo da je V. Koštunica “srpski Putin”.
Nekoliko dana posle tog dogadjaja, sreo sam svog poznanika prominentnog člana DOS-a i današnjeg narodnog poslanika i čestog gosta emisije PEŠČANIK, koji je zamislivši se odgovorio da to nije moguće jer je Koštunica ipak demokrata.
Da li je moguće i zašto se to u javnosti samo šapuće?
Pisete kako i zasto se niko ne bavi pitanjem “ko je zapravo Vojislav Kostunica?” Pominjem ovaj vas iskaz zato sto nije dobra praksa da se stalno bavimo pitanjem kako i zasto neko nije nesto ucinio, kad nam nista ne stoji na putu da upravo to sami ucinimo. Nekako, uvek ocekujemo da to treba da ucini neko drugi… Uzgred, na ovo konkretno pitanje, ko je V. Kostunica, odgovorili su vrlo dobro dr Nebojsa A. Popovic i dr Kosta Nikolic u svojoj izvrsnoj knjizi “Vojislav Kostunica – jedna karijera” na 502 stranice, izdao Komitet pravnika za ljudska prava jos 2006. godine (u ediciji: Javni Dosije – Protiv zaborava).
Gospodine Popovicu,
izvinjavam se na digresiji (s obzirom da je tema rasprave krivicna prijava) ali bi me interesovalo kako gledate na izostanak reakcije Advokatske komore Srbije na onako bedno sroceno saopstenje DSS?
Unapred hvala na odgovoru i srdacan pozdrav.
Nazalost, odavno sam izgubio svaku iluziju o javnoj odgovornosti Advokatske komore Srbije, ona se uglavnom bavi samo esnafskim pitanjima.
Postovani gospodine Popovicu ,
Po kom pravnom osnovu bi tuzba mogla biti odbijena ? I ako se to dogodii, da li je tuzilasvo u duznosti da detaljno obrazlozi svoju odluku. Izvinite ako pitam gluposti , to je zato sto sam laik po pitanju prava.
Josh nesto, nevezano za ovu tuzbu ali itekako vezano za politicku pozadinu ubistva naseg premijera, koja je po Vasem misljenju uloga u svemu ovome Vojislava Seselja ? Svi znamo da je Seselj dobrovoljno otisao u Hag, tacnije sklonio se , neposredno pred ubistvo naseg premijera. Znamo i za onu izjavu Nikolica kada on nagovestava ubistvo Zorana Djindjica , ali, po meni, jako je zanimljiva i skorasnja izjava pripadnika zemunskog klana Miloša Simovića da je iz Haga od Vojislava Šešelja dobio naređenje da ubije lidera SNS Tomislava Nikolića .Ta izjava jasno ukazuje da je SRS imao tesnu saradnju sa zemunskim klanom , a i o tome da su se pripadnici raznih kriminalnih grupa, ukljucujuci i jso , koristili za likvidaciju politickih protivnika.
Srdacno Vas pozdravljam i zelim Vam da uspete u svom iskrenom nastojanju da se politicka pozadina ubistva Zorana Djindjica razresi.
Pozdravljam vas, Svetlana! Specijalni tuzilac, kao u ostalom i svaki drugi tuzilac, moze odbaciti krivicnu prijavu ako ustanovi da prijava ne sadrzi dovoljno dokaza za postojanje OSNOVA SUMNJE da je izvrseno krivicno delo. Sto se tice eventualne uloge Vojislava Seselja, koju pominjete, ne bih se usudio da o tome spekulisem. Jedino sto znamo jeste da je Seselj u Silerovoj ulici igrao sah sa Dusanom Spasojevicem, to smo saznali na sudjenju za atentat Zorana Djindjica. Vozac Ulemeka i Spasojevica, nakon sastanka ove dvojice sa Acom Tomicem i Bulatovicem u Upravi Vojne bezbednosti, svedoci na sudjenju za atentat, da jedan od njih govori drugome: “Necemo reci nista Seselju o tome da smo ostvarili kontakt sa Kostunicom.” Izjava samoga Seselja data prilikom odlaska u Hag, da ocekuje krvave dogadjaje u Srbiji, mogla bi upucivati na to da mu je plan za atentat bio poznat, odnosno da ocekuje da nakon toga dodje do pokusaja drzavnog udara. Do ovoga bi moguce i doslo da nije uvedeno vanredno stanje i da je doslo do pristupanja daljim delovima plana, koje jedan od pripadnika JSO-a opisuje kao Plan A, B i C.
Sto se tice izjava Milosa Simovica o navodno narucenom atentatu na Tomislava NIkolica, mislim da se njemu i Kalinicu ne moze, nacelno, mnogo verovati jer mogu reci bilo sta u nastojanju da dobiju status svedoka-saradnika.
Poštovani gospodine Popoviću,
nekoliko godina pratim Vaše napore da se dođe do istine o ubistvu premijera.Divim se Vašoj pameti i hrabrosti.Vi ste jedna od onih osoba na kojima počiva moralni poredak jedne države.Veoma je bitno,u ova smutna vremena, da postoje ljudi kao Vi.U ime svih ljudi koji u žele život u normalnoj državi,u kojoj se baštine vrednosti koje se tiču običnog čoveka ,želim Vam puno sreće.Vaš uspeh će biti i naš.
Sve najbolje
Hvala Borise, neki moji prijatelji ovih dana ponavljaju: “Pobeda ce biti nasa!” 🙂
Poštovani g. Popoviću,
Diveći se vašoj hrabroj inicijativi (mislim da ste sebi na leđa navalili nimalo lagan teret), ne mogu a da ne pomislim i na moguću (isključivo političku) opstrukciju. Naime, DSS poslednja dva dana ćuti – a sve navodi na to da ovde ćutanje ne pomaže – pa, poučen ranijim iskustvima, očekujem da se spremaju da urade ono što im jedino ostaje na raspolaganju: da i oni istupe s nekom vrstom tužbe, tj. kontra-tužbe (protiv Čedomira, Bebe, Ovog ili Onog), ne bi li kreirali opštu kakofoniju, tj. noć u kojoj su sve krave crne (što bi odgovaralo trenutnom srpskom common sense-u: “hajde da čujemo i drugu stranu, niko tu nije nevin, protiv jednoumlja” i tako u nedogled s procesijom raznih nedotupavnosti). Elem, ne plaši li Vas mogućnost da putem jednog takvog zagađivanja javnog prostora dođe do potapanja Vašeg, za budućnost ovog društva suštinskog (jer je izuzetno važno da se zna da li smo ratnog zločinca smenili ubicom), zahteva?
Verovatno ste u pravu da, buduci da Kostunica i DSS izgleda nemaju mnogo sta da kazu u svoju odbranu, mozemo ocekivati da urade ono sto je u ovoj zemlji normalan politicki refleks – da, na primer, podnesu prijavu za ubistvo Pemijera protiv nekog drugog, eto, npr protiv Cedomira Jovanovica i Vladimira Bebe Popovica. Ovu metodu ispravno nazivate ‘kreiranjem opste kakofonije’ i ‘zagadjivanjem javnog prostora’ (metodu, btw, izmislio Milosevic). Medjutim, u tom slucaju, mislim da bi bilo korisno ispitati i takve njihove navode, i mislim da bi recimo ova dvojica imenovanih jedva cekali da budu na tu temu saslusani! Jer ovako, umesto toga, danas im se sudi po tabloidima.
Postovani gospodine Popovicu,
zelim iskoristiti ovaj komentar kako bih Vam se kao postovalac ideja pokojnog Premijera zahvalio na hrabroj odluci da podnesete krivicnu prijavu protiv Kostunice i njegovih politickih i ideoloskih istomisljenika. I sami ste u poslednjoj emisiji “Pescanika” jasno naznacili da bi postupanje pravosudnih organa prema podnetoj tuzbi moglo da istragu eventualno odvede cak i do lica ciju odgovornost niko od nas jos uvek nije u stanju ni da anticipira.
Medjutim, mene u ovom kontekstu podnosenja krivicne prijave zanima posebno odgovornost “ociglednih”. Svi znamo koliko je lako u Srbiji optuzivati svoje neistomisljenike i oponente za razne “iregularnosti” bez valjanih i konkretnih dokaza. Setimo se samo sramnih izjava Tijanica o dr. Djindjicu ili napomene Tomislava Nikolica (parafrazirano): “Recite Zoranu Djindjicu, ako ga sretnete – i Tito je pred smrt imao slomljenu nogu!”. Kako je moguce da je Nikolica zaobisla ikakva odgovornost prema njegovoj tadasnjoj izjavi? Mislim da se odgovor na ovo pitanje ne moze tako jednostavno dati konstatacijom o cinjenicnoj pristrasnosti srpskog sudstva.
Zamislimo sledecu situaciju: osoba A konstatuje u vezi svog oponenta B nesto slicno Nikolicu, da bi se licu B potom zaista nesto uzasno desilo. Kolika je odgovornost osobe A na osnovu izrecenog? Moze li se lice A prema srpskom zakonodavstvu pozvati na odgovornost jednostavno na osnovu svojih izjava? Sta je i sa slicnim bezukusnim izjavama mnogih osoba iz DSS-a (Mihajlov, Aligrudic, itd.), medju kojima su i one koje Vi u svojoj tuzbi pozivate i kao svedoke na nekom buducem saslusanju?
S obzirom da vec 12 godina zivim u Saveznoj Republici Nemackoj, poznato mi je da prema nemackom zakonodavstvu sve punoletne osobe jesu zakonski odgovorne za svoje licne postupke i izjave, te bi bilo potpuno normalno da nemacki Ustavni Sud (cak i samoinicijativno na osnovu faksimila ili elektronskih zapisa) potegne krivicni ispitni postupak protiv osobe koja je iznosila bilo kakve neistine i uvrede na racun druge licnosti. To znaci: po merilima nemackog “Grundgesetz”-a bi gospoda Nikolic, Tijanic, Aligrudic, Mihajlov, Seselj & Co. bili itekako odgovorni u vezi i povodom insinuacija u okviru svojih izjava i, u slucaju “pozitivnog nalaza”, zakonski sankcionisani (setimo se samo aluzija Seseljevih nekoliko nedelja pred 12. mart 2003 na “krv koja ce uskoro biti prolivena”, pre nego sto je junacki ispracen trubama za Hag kako bi unistio ‘anti-svpske manipulacije tvulog Zapada’).
Cesto sam sebi postavljam pitanje: kada ce ljudi u Srbiji shvatiti tezinu sopstvene reci i odgovornosti, vezane sa njom? Kada ce u Srbiji svi shvatiti da je iznosenje informacija o drugim osobama bez konkretnih dokaza zakonski kaznjivo? Kao uzorna paradigma dokazima potkrepljenih optuzbi moze se navesti i Vasa prijava, koja obiluje jasnim dokaznim referencama i navodima. Da li u Srbiji postoje konkretne zakonske odredbe koje kaznjavaju neistinite navode i kada ce one poceti da se konacno prakticno primenjuju? Ili je i dalje moguce da u Srbiji covek bez ikakvih dokaza bude pljuvan i diskreditovan i da usled toga izgubi svoj kredibilitet, a da se licnosti odgovorne za plasirane neistine i dalje beskrupulozno rugaju ostecenima van dometa zakona?
Unapred Vam se zahvaljujem na odgovoru i zelim Vam da istrajete u svom “pravnom poduhvatu” protiv bezocnosti nacionalistickog lica Srbije. Izabrali ste i pravi trenutak za podnosenje prijave – u Nemackoj je dr. Djindjic bio veoma cenjen i nemacki mediji opsirno prate politicke procese vezane za ubistvo coveka u cijim su demokratskim reformama najbitniji akteri nemacke politicke scene projektovali sliku buduce, moderne Srbije. Tako da je i odnos Srbije prema ubistvu svog prvog demokratski izabranog Predsednika Vlade jedan od bitnih indikatora stabilnosti i zrelosti demokratije u Srbiji. Za Srbiju samu je rasvetljavanje politicke pozadine ubistva Premijera i vise od “testa demokraticnosti” – u pitanju je savest ovog od strane Milosevicevog ludila iscrpljenog balkanskog drustva. Stoga se iskreno nadam da ce ova Vasa prijava biti i konacan pocetak svodjenja racuna predstavnika liberalizma u Srbiji sa samodestruktivnim stremljenjima Prve Srbije.
S postovanjem,
Nenad Balaneskovic
Postavljate pitanje krivicne odgovornosti za dve izjave koje su potekle od predsednika i potpredsednika Radikalne stranke.
Izjava Tomislava Nikolica: “Recite Zoranu Djindjicu – ako ga sretnete – i Tito je pred smrt imao slomljenu nogu!” je naravno, prvo netacna, Titu je noga bila amputirana, a zatim glupa i brutalna. Sto je mozda naknadno i sam uvideo, jer je zbog nje pretrpeo prilicnu politicku stetu. Medjutim, ovakvom izjavom, Nikolic nije izvrsio nikakvo krivicno delo, ona je samo postala neraskidiv deo njegove biografije.
U odnosu na izjavu Vojislava Seselja, da ce krv uskoro biti prolivena u Srbiji, moglo bi se jedino pretpostaviti da mu je plan za ubistvo Zorana Djindjica bio poznat, pa bi, ako bi se to i dokazalo, mogao odgovarati za neprijavljivanje pripremanja krivicnog dela (clan 331 KZ).
Na vase pitanje da li u Srbiji postoje konkretne zakonske odredbe koje kaznjavaju “neistinite navode”, takvog krivicnog dela nema, osim u slucaju da se tim izjavama nanosi steta casti i ugledu lica na koje se ti navodi odnose, u kom slucaju to predstavlja delo klevete.
Postovani g. Popovicu,
Sta je tacno rekao Tomislav Nikolic 23.02. 2003.godine mozete videti na ovom snimku.
http://www.youtube.com/watch?v=N2Z3G0D3x4E
I ja mislim da ovakva izjava vise nego dovoljno izaziva RAZUMNU sumnju da je Nikolic imao saznanja da se priprema atentat.
U potpunosti se slažem sa Vesnom. Tomislav Nikolić niti je vidovit, niti zna da gleda u pasulj pa da može predvideti nećiju smrt. Očigledno je imao prave informacije. Ako je imao te informacije njegov šef, sigurno ih je podelio sa svojim kumom i njegovim potrčkom. Tomislav je samo, kao primitivan i povodljiv ” čovek”, obrazložio i imenovao osobu čija će krv poteći. Znači da je Tomislav Nikolić itekako znao šte će se desiti i da je kriv za prikrivanje saznanja o pripremi krivičnog dela.
Vesni & MIlanu: zahvaljujem se Vesni za ovaj link. Prihvatam da neko moze imati na osnovu ovog snimka razumnu sumnju da je Nikolic imao saznanje da se priprema atentat.
Medjutim, ova logika ima i drugi kraj. Izjava Tomislava Nikolica moze da se shvati, i ja je tako shvatam, kao pretnja. Ako je tako shvatimo, naprotiv, nije mnogo verovatno da bi neko ko ucestvuje u zaveri za atentat prethodno javno izricao pretnje. Postoji, naravno, i pretpostavka da je covek glup. Mora se uvek biti oprezan sa ovakvim zakljucivanjem.
Kao pretnja bi bilo vise prihvatljivo da nema ono ‘u iduci mesec ili dva.”
Poštovani gospodine Popoviću,
U jednom od vaših komentara, nisam siguran da li u emisiji “Peščanik” od petka ili u nekom od intervjua, a povodom krivične prijave o kojoj ovde diskutujemo, pomenuli ste mogućnost da se tokom sudskog procesa, koji bi na osnovu iste trebalo da usledi, otkriju i brojni drugi zanimljivi detalji, čime bi se postupak rasvetljavanja političke i svake druge pozadine atentata mogao proširiti i na pojedina lica (i događaje) koja nisu obuhvaćena u ovoj inicijalnoj prijavi. U tom smislu želim da vam skrenem pažnju na neka moja zapažanja koja bi eventualno mogla biti od značaja za dalji proces.
U dokumentarnom filmu “Atentat na Đinđića – medijska pozadina”, autora Radoslava Ćebića i Filipa Švarma, jedan od sagovornika bio je Dragan Bujošević, sadašnji glodur “Politike”, a u vreme atentata novinar “NIN”-a. Bujošević je tom prilikom naveo da je tog 12. marta 2003., oko 11 sati prepodne, imao zakazan sastanak sa bivšim načelnikom RDB Jovicom Stanišićem “u nekoj kafani preko puta južne tribine stadiona Partizana” [ http://www.youtube.com/watch?v=4ay0XWIzQl4 (2:10 – 2:43) ], a u vezi sa novinarskom temom koju je u tom periodu profesionalno obrađivao – mogućnost integrisanja obaveštajno-bezbednosnih službi Srbije u jedinstvenu celinu, kao i nemoći Đinđićeve vlade da iste kontroliše [ http://www.youtube.com/watch?v=4ay0XWIzQl4 (6:52 – 7:37) ]. Sudeći po Bujoševićevim rečima, atentat se odigrao dok je još uvek trajao Bujoševićev pomenuti susret sa Stanišićem, a o čemu je Bujošević saznao tek po povratku iz kafane nakon što je njihov sastanak završen [ http://www.youtube.com/watch?v=79jUaY6Kg_M&NR=1 (0:00-0:27) ], što bi moglo da izazove sumnju da je Bujošević tada eventualno poslužio Stanišiću kao alibi. Bujošević, ipak, ne veruje da je Stanišić umešan u atentat, objašnjavajući takav stav rečima: “Mislim, kada bi Stanišić to pripremao, sigurno da nije on čovek koji bi bio neposredno u izvršenju toga. Jednostavno, njemu ta vrsta alibija nije bila potrebna” [ http://www.youtube.com/watch?v=-YQLGvO1A_0&NR=1 (1:31 – 2:12) ].
E, sad ovako: ni ja ne mislim da je Jovica Stanišić umešan u atentat u smislu direktnog učešća u planiranju i organizaciji same zavere. Međutim, ako imamo u vidu da je Stanišić bio čovek koji je bukvalno stvorio Legiju i čija je služba tokom 90-ih kontrolisala gotovo kompletno kriminalno podzemlje, teško je poverovati da, ako ništa drugo, nije makar imao saznanja o tome da neki njegovi vrlo bliski saradnici iz onog vremena pripremaju Zoranovo ubistvo, a utoliko pre što je sam Legija jedino i isključivo u Stanišića gledao kao u boga, čak i nakon što je ovaj smenjen sa funkcije načelnika RDB oktobra 1998. Osim toga, valja se setiti dela transkripta svedočenja Vladimira Bebe Popovića oko atentata u kojem Popović govori o Stanišićevim pokušajima da se približi Đinđiću tako što mu nudi nekakve bezbednosno interesantne informacije, dok Đinđić, prema Bebinom iskazu, nastoji da Stanišića izbegava koliko god može.
Kako je, međutim, Stanišić iz dobro poznatih razloga trenutno (a po svoj prilici i trajno) nedostupan da bi bio pozvan da svedoči, smatram da ne bi bilo na odmet razmisliti o ideji da se Bujošević podrobnije ispita o detaljima tog sastanka sa Stanišićem, ali, zašto da ne, i o eventualnim drugim saznanjima koja je mogao steći kroz svoje ukupno poznanstvo sa njim.
To je moj prvi predlog u ovoj javnoj raspravi, a u narednom komentaru, nešto kasnije, izneću još nekoliko zanimljivosti na koje sam naišao tokom svoje “privatne mini-istrage”.
Milane, hvala sto ste se javili, u ocekivanju vaseg sledeceg ukljucivanja, na ovo prvo cu morati da budem kratak, jer zurim na gostovanje u emisiju gdina Sarape, na Studiju B.
Dobro mi je poznat sramni film o atentatu, gospode Cebica i Svarma, narucen i placen od strane Aleksandra Tijanica. To je bio jedan pokusaj da se pod firmom ‘ispitivanja politicke pozadine atentata’, na perfidan nacin za ubistvo optuzi smrtni neprijatelj gdina Tijanica – Vladimir Beba Popovic. Ceo film zapravo predstavlja iscudjavanje i zgrazavanje (nadam se neupucenih) novinara nad cinjenicom da je Vladimir Popovic “samo dva sata posle atentata’ dostavio RTS-u imena i slike ubica Premijera. Iz cega je naivni gledalac ovog filma trebalo da zakljuci da je sam Vladimir Popovic morao biti upucen u zaveru atentatora. Jer, toboz, otkud bi on raspolagao tim podacima da i sam nije umesan. Ta cinjenica potpuno je rasvetljena na sudjenju atentatorima: saznanja VB Popovica bila su posledica uspesne akcije UBPOK-a, da nakon pokusaja atentata 24. februara 2003., kod Arene (tada nazivane “hala Limes”), otkrije ucesnike ovog dogadjaja, tako da je posle (nazalost uspelog), atentata 12. marta smesta bilo jasno ko su glavni osumnjiceni.
Povodom ove UJDURME napisao sam dva teksta u listu Vreme, koje mozete naci preko sledecih linkova: na dnu clanka Tamare Skroze o ovom filmu nalazi se i moj prvi tekst: “Osporavanja: Profesionalni debakl g. Švarma” (http://www.vreme.com/cms/view.php?id=603806), a nakon pokusaja nemustog objasnjenja gospode Svarma i Cebica usledio je i moj drugi tekst na istu temu: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=610641
Sto se tice gdina Jovice Stanisica, jako sam oprezan i pokusavam da se drzim samo onih indicija za koje imam jasne dokaze, te izbegavam spekulacije. A tacno je da bi u slucaju jedne ozbiljne i sveobuhvatne istrage verovatno isplivala i mnoga druga imena i dogadjaji koji su sa ovim u vezi.
Ovde bi valjalo dodati i link na YUCOM-ovu knjigu o Tijanicu, ali posto ne znam da li bi to bio pravno valjani razlog da me se tuzi ;), ostacu pri savetu da se u internet-pretrazivac ubaci naslov knjige “Slucaj sluzbenika Aleksandra Tijanica” i ista ce se pojaviti u pdf-formatu.
Najpre želim da vam zahvalim na odgovoru, kao i linkovima do vaših tekstova u “Vremenu” povodom filma o medijskoj pozadini atentata.
Da ne bi bilo ikakve zabune, meni je potpuno jasna suštinska namera dotičnog filma, a posebno interes Aleksandra Tijanića da isti (zlo)upotrebi u svrhu ličnog obračuna sa gospodinom Bebom Popovićem i tu nema nikakvog nesporazuma između vas i mene. U svom komentaru sam se baš zbog toga isključivo fokusirao na detalje iz filma koji nemaju nikakve veze sa onim delom u kojem se implicira tobožnja umešanost Bebe Popovića u zaveru, nego su (ti detalji) zanimljivi iz nekih sasvim drugih razloga (konkretno: iskaz Dragana Bujoševića o poslovnom sastanku sa Jovicom Stanišićem, odnosno, u sledećem komentaru koji sam objavio u međuvremenui – Vladana Dinića sa Nebojšom Pavkovićem). To je ujedno i razlog što sam uz linkove precizno označio konkretne vremenske intervale u kojima se pojavljuju rečeni iskazi Bujoševića, tj. Dinića).
Takođe, slažem se sa vašim stavom da bi se trebalo kloniti bilo kakvih spekulacija apropo eventualne umešanosti pojedinih lica (u ovom slučaju Stanišića i/li Pavkovića) bez jasnih dokaza. Moja jedina namera bila je da skrenem pažnju na određena zapažanja koja bi vam eventualno mogla koristiti u nekoj od narednih faza sudskog postupka kada i ukoliko do njih bude došlo. Nešto kao – da se poslužim fudbalskom terminologijom – ubacivanje igrača sa klupe za rezerve u odlučujućim fazama utakmice.
Baš zato što sam uveren da nam je svima u interesu da se do kraja rasvetli kompletna pozadina atentata, maksimalno sam se prilikom pisanja komentara trudio da izbegnem tzv. “emocionalne zamke” koje bi mogle proisteći iz mog ličnog animoziteta prema osobama tipa Aleksandra Tijanića kao producenta spornog dokumentarca. Drugim rečima, nastojao sam da se koncentrišem samo na (potencijalno zanimljiva) svedočenja pojedinih učesnika filma ostavljajući pritom po strani vrednosne kvalifikacije na račun njegovih autora, producenta (naručioca) i pojedinih aktera.
Ukratko, ne želim da unapred odbacim nečiji navod samo zato što o tom nekom imam negativno mišljenje ili zato što je taj navod izrečen u emisiji koju potpisuje meni neomiljena osoba sve dotle dok postoji makar minimalna šansa da se to u nekom trenutku ispostavi kao relevantno za konačno stizanje do našeg zajedničkog cilja – potpunog otkrivanja istine.
P.S: pošto živim izvan BG i kao takav ne hvatam Studio B, nisam nažalost bio u mogućnosti da večeras gledam emisiju u kojoj ste gostovali, ali verujem da će se već naći neko da okači snimak na youtube-u kako bih uskoro mogao nadoknaditi propušteno.
Srdačan pozdrav do sledećeg komentara i mnogo uspeha u daljem radu,
Milan Marinković.
Posto opet pominjete sramni film g. Svarma i Cebica, koji je bio narucen i placen od Aleksandra Tijanica, zelim neobavestene da ovde informisen da je na osnovu ovog filma direktor RTS-a podneo zahtev za pokretanje postupka protiv Vladimira Popovica za ubistvo premijera Djindjica. Stvarno je neshvatljivo da taj covek i dalje upravlja nacionalnom televizijom.
Razumem i vase objasnjenje da mozda stvarno, u nekom stadijumu postupka, postane relevantan i rucak Dinic-Pavkovic, sto bi zavisilo od toka istrage.
Nemam nikakvih saznanja da li Studio B stavlja na youtube svoje emisije.
Dragi i poštovani Srđo,
želim da se potpišem sa Milom i Gordanom.
Draga Tanja, prijava je u ovom obliku i sa ovim potpisima vec predata i zavedena u Specijalnom tuzilastvu. Medjutim, teoretski je moguce da se bilo ko pridruzi ovoj prijavi na taj nacin sto bi odstampao njen tekst, naravno bez imena gdje Mile i Gordane, potpisao je i podneo u svoje licno ime. To bi, naglasavam, bilo veoma neobicno, i iskreno nisam siguran da li bi bilo od velike koristi, osim sto bi vama pruzilo satisfakciju. Mnogo je vaznije da se ne zaboravi da je prijava podneta i da se u javnosti tuzilac sto cesce na to podseca.
Gospodine Popovicu,
Cestitam Vam, i u ime mnogih, jedno ogromno H V A L A !
p.s. Ko je povukao iz distribucije knjigu D. Mihailovica “Povlenske magle i vidici” ???
Moze li se ta knjiga nekako vratiti u knjizare ?
Ne znam ko je povukao ovu knjigu ni zasto. Mozda sam Mihajlovic obzirom da je mnoga svoja misljenja naglo promenio, nakon javnog istupanja Stanka Subotica.
Dragi čitaoci i komentatori,
Srđa Popović je završio sa današnjim odgovorima. Nastavak sledi sutra, a u međuvremenu možete da ga slušate i gledate u emisiji “Problem” na Studiju B, večeras u 21 sat.
Hvala moderatoru i blogerima na razumevanju. 🙂
Poštovani gospodine Popoviću,
da li je moguće (pravno utemeljeno) pridružiti se ovakvom procesu i organizovati širu društvenu akciju potpisom na generičko (blanko) punomoćje i krivičnu prijavu za sve zainteresovane?
Srdačan pozdrav, Sale.
Ne postoji nikakva pravna prepreka da bilo ko, u svoje ime, podnese slicnu ili identicnu krivicnu prijavu, i za to uopste nije potrebno da imate pravnog zastupnika. To cinite kao gradjanin.
Mislim da je da bi se rasvetlila pozadina ubistva bitno povezati sve ljude koji su posredno i neposredno ucestvovali u tome. U Srbiji je kao sto znamo formiran stravican ideoloski diskurs koji je bio uperen protiv Djindjica i pre i posle njegovog ubistva. Onaj pre je bio priprema terena za ubistvo. Treba ispitati ljude koji su udruzeno formirali ovakvu anti-djindjicevsku politiku a oni su bili u vrhovima tadasnje vlasti kao i u crkvi, i oni su svi povezani. Dragan Jocic je licni i bliski prijatelj Amfilohija, cinio mu je razlicite pilicarske usluge, Amfilohiju i njegovoj porodici jos dok je radio u skupstini grada a pre nego sto je postao ministar policije.
Amfilohije je davao “zastitu” legijinoj majci u Crnoj Gori jos od kasnih 90-ih, i bila je u C.G. zahvaljujuci “blagodarnosti” mitropolita, s kojim je bila prijatelj, Amfilohije je visio u kabinetu Kostunice, da su bliski prijatelji, politicki i ideoloski, nije tajna, i to su svi znali, oni su prosto radili zajedno na svom ideoloskom programu. U ovaj tandem upada i Matija Beckovic i ekipa. Ljudi u crkvi su pricali medju sobom o Zoranu Djindjicu, neposredno pre njegovog ubistva, kao o izdajniku, osobi koja vodi srpski narod u propast, ova tenzija je znacajno podignuta pre ubistva pre premijera, sto pokazuje da je taj ideoloski diskurs pazljivo gradjen, plasiran i s namerom konstruisan. Nije slucajan ni sramotni govor koji je premijeru odrzan na sahrani – on je bio za “patriotski blok” kruna, trijumf – to je govor pobednika i poslao je poruku ohrabrenja svima koji su u tome ucestvovali. Sve se svodi na to tipa mucenik, sta ces, stradao od bratske ruke, malte ne sam je kriv, i ostalo da ja sad ne tumacim ono sto mislim da je ocigledno. Ne treba zaboraviti da ni kletvu upucneu prilikom hapsenja Milosevica.
Kostunica naravno nije slucajno izjavio da je pobuna crvenih beretki bila legalna, oni su svi radili protiv pokojnog premijera sto svi znamo, i ubedjena sam da su svi ljudi koje sam pomenula umesani indirektno i direktno u ubistvo premijera. Zanima me koja jos sluzba stoji iza svega, znajuci da je Amfilohije npr. blisko povezan sa rusima.
I jos nesto, a vezi Karadzica, a i Mladica, ista ekipa, kao i crkva imaju veze sa skrivanjem, Karadzic koji je kao doktor Dabic odrzao predavanje na temu razlike isihazma i meditacije nije slucajna, to je bilo amfilohijevo omiljeno ispitno pitanje dok je predavao na teoloskom fakutetu, on je doktorirao na isihazmu.
Dakle, treba pod hitno ispitati ulogu Kostunice, ali se ne smeju izostaviti ni ostali ljudi koji su bili ukljuceni u sve i direktno ucestvovali u ovoj politici ako ispitujemo vec politicku pozadinu ubistva premijera. Dakle, u pitanju je lanac ljudi iz razlicitih struktura koji su u to vreme radili timski.
Ne bi trebalo da zaboravimo da razgovaramo o krivicnoj prijavi za oruzanu pobunu. Apsolutno ste u pravu da je postojala organizovana i sistematska medijska hajka protiv Zorana Djindjica kao “izdajnika”. U njoj su ucestvovali svi koje pominjete a i mnogi drugi (novinari Aleksandar Tijanic, Zeljko Cvijanovic itd). Za dalju lektiru o ovoj temi ovde postavljam link na zbornik “Etika odgovornosti”, tj. njegovo poglavlje koje su napisale Izabela Kisic i Ksenija Lazovic a koje se zove MEDIJSKA SLIKA ZORANA ĐINĐIĆA: http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Svedocanstva%2025.pdf
Tu se u stvari radilo o nebrojanim krivicnim delima klevete, koje se, delo, ne goni po sluzbenoj duznosti, i koje podnosi oklevetani, ili posle njegove smrti porodica, i za cije podnosenje su prosli svi zakonski rokovi. Ovo medjutim ne znaci da ove klevete treba da budu zaboravljene.
Gospodine Popovicu,
Da ne bude da se svi slazu zelim da vas upitam zasto sve sto se dogadja oko ubistva premijera ima partijsku pozadinu? Vasa tuzba je ponovno jos jedna obojena prica iza koje stoji optuzba za jedne,a odbrana za druge.Malo je cudno da pocetak istrage o politickoj pozadini ubistva pocinjete od pobune JSO.Poznato je iz svedocenja Dejana Milenkovica,da je 6.oktobra on licno preuzeo policijsko naoruzanje smesteno u gradskoj skupstini,koje je koristeno u teroristickim akcijama i u atenatatima na premijera Djindjica.Prema njegovom svedocenju,koje mora biti istinito ili gubi status svedoka saradnika,Ljubisa Buha i Cedomir Jovanovic bili su inicijatori tog dogadjaja.Zasto naoruzavanje surcinskog klana (naziv “surcinski klan” do polovine 2002.koriste koriste nacelnik policije M.Vukovic kao i M.Vasic u svojim knjigama),za koji je sudski utvrdjeno sudelovanje u atentatu na Vuka Draskovica zajedno sa policijom i vojskom,ne smatrate pocetkom likvidacije premijera?Ako podjemo dalje,u 2001.godini najblizi saradnici premijera intenzivno se sastaju sa Ljubisom Buhom i Dusanom Spasojevicem,kao i svi vasi politicki protivnici,koji prema svedocenju sefa “poskoka” Lj.Milanovica u prisustvu dva generala policije u Kotobanji,prete njemu ubistvom!?Druzenja policitcara sa surcinskim klanom i Legijom nastavljaju se prema svedocenjima i transkriptima telefonskih razgovora snimoljenih od strane policije,koje i vi cesto koristite,posle pobune JSO sto se ne uklapa u pricu o krivici samo jedne strane.U 2001.,dogadja se prvi napad na drzavu,ubistvo pukovnika Gavrilovica,kojeg policija imenuje “kriminalcem”,a politicke partije se i danas optuzuju ko je naredio njegovu likvidaciju,ostaje bruka jednaka ubistvima koje je naredila drzava:Curuvija,Stambolic,Draskovic….Cudi me ,da hapsenje i oslobadjanje “Francuza” ne dozivljavate takodje kao udar na drzavu i stvaranje okolnosti za atentat iako sam ministar Dusan Mihajlovic izjavljuje u knjizi koju citirate,da su Ljubisa Buha i imenovani politicari ,prema objavljenim prisluskivanim razgovorima sudelovali u pritisku na sudiju Terzica ,druge sudije i tuzioce da ih puste na slobodu.Vi ste cak pokusavali u svojim izjavam da oslobdite sudije i tuzioce odgovornosti za to krivicno delo!?Zasto za pobunu niste optuzili i surcnski klan,koji prema svim objavljenim svedocenjima direktno ucestvuje u tim dogadjanjima,o cemu svedoci u svojoj knjizi i Z.Mijatovic da je prisustvovao sastanku V.Popovica i Lj.Buhe sa njim u vreme pobune JSO,kada je sef surcnskog klana otvoreno rekao da premijer Djindjic “mora da klekne u Kuli ” radi prethodnih dilova!?Malo je cudna vas optuzba za pobunu,a da je ne povezujete sa sledecim dogadjajem,zauzimanjem TV Pink od strane surcinskog klana sto se smatra takodjer drzavnim udarom bilo gde u svetu,kao i ubistvom generala Buhe ,posle koga policija aktivno sudeluje sa surinskim klanom u laznoj optuzbi sve do danasnjih dana,a da niko ne sumnja da se radi o ubistvu koje rpethodi ubistvu premijera !?Zasto ubistvo generala policije koji je jasno optuzio deo vlasti za saradnju za surcinskim klanom ne smatrate pripremom za atentat na premijera?Moze se o svemu dugo pisati,ali smesno je da se povezanost politicara,policije,sudija i tuzioca sa ubicama premijera svede na pobunu JSO,na cijem celu kolone se vozi surcinski mercedes pun prijatelja clanova vlade Srbije.
Nazalost ,Vasa tuzba je u cilju svih dosadasnjih,da se prica sto vise razvuce,kao i vasih prethodnika.
Mislim da ste vi neke stvari pomjesali.
Svi akteri za koje navodite da su imali kontakte sa clanovima Surcinskog klana, su te navode i potvrdili, i objasnili kontekst u kojima su se oni odigrali. Surcinski klan je iskoristen za obracun, i kao polazna tacka za unistavanje Zemunskog klana. Dogadjajima u podezmlju koji se odvijaju u periodu od 2000-2003 postaje jasno, da je Surcinski klan u potpunosti izgubio pozicije u odnosu na Zamunski klan, koji postaje vodeca kriminalna grupa u Srbiji. Po osnovu toga ljudi koje navodite koriste upravo Surcinski klan, kako bi dosli i u zatvor smjestili Zemunce. Iz tih razloga je Lj.B. pregovarao/trazio status svjedoka saradnika, sto mu je tadasnja vlast i obecala, pa kasnije i sprovela u dijelo. Da bi se optuzila tako mocna ekipa kao sto su Zemunci, bila je potrebna osoba koja je poznavala njihov nacin dijelovanja do samih detalja, a slozicete se da se takva osoba nije mogla traziti npr u bolnici, ili srednjoj skoli. Vlada je pokusala iskoristiti ostatke jednog klana, kako bi razoruzala one koji u to vrijeme predstavljaju realnu opasnost drzavi. Koja bi logika bila unistavati Surcinski klan, ako je to vec na ulici uradila ekipa Dusana Spasojevica i Milorada Ulemeka???
Apsolutno je oslobadjanje Francuza bio udar na drzavu, ali opet zanemarujete cinjenicu da drzava u to vrijeme nije imala realnu silu iza sebe, da se razracuna sa tim kalibrom zlocinaca. Da ste malo bolje procitali prijavu, dosli bi ste do zakljucka da je upravo to ono sto se stavlja na teretu gdinu Kostunici. Ne stavljanje na raspolaganje svih sredstava sile kojim je u tom momentu raspolagala drzava, vec naprotiv njihovo stavljanje u sluzbu kriminalne organizacije. U pocetku je to bilo prikriveno, i tesko za dokazati, ali sa pobunom postaje otvoreno i kao takvo dostupno nama, na osnovu je krivicna prijava podnesena. Kao sto je rekao gdin Popovic, samo bog zna sta bi sve ova prijava sadrzala da je iza nje stala citava drzava sa svim svojim sluzbama. Ovako advokatski tim je prinudjen da radi sa onim sto su zlocinci svojom gluposcu i bahatoscu javno i otvoreno razotkrili. A na kraju cak je i to toliko ocigledno da samo tendeciozan covjek nece da se zapita dal tu nesto nije u redu.
To je bila borba za ostvarivanje politicke/ekonomske/vojne moci, izmedju legitimnih drzavnih organa i najjace organizovane kriminalne grupe u Srbiji. Ako stvar postavimo tako, Surcinici su irelevantni, jer ni po cemu u tom trenutku nisu mogli da konkurisu Zemunskom klanu.
Surcinski klan ili bolje receno surcinska parapolicijska grupa formirana je od strane drzavnog vrha devedesetih kao i sve prethodne grupe kriminalaca koje su koristene od strane policije za razne prljave poslove.Posebno je znacajno da su koristeni za likvidacije politickih protivnika i uklanjanje nepozeljnih svedoka, istorijske cinjenice da “drzava ubija na uskrs,a ne kriminalci’.O njihovoj zastiti brinu drzavne sluzbe i ne umem da objasnim odakle to da je surcinski klan “unisten” ili ih danas smatrate uglednim privrednicima !? Uostalom njihovog sefa prati policija u tipicno “borbenoj” koloni ,kao i njegovog saradnika i atentatora Bagzija ,koji je jedini zasticeni atentator na premijera u svetu.Nije jasno zasto surcince pokusavate odvojiti od clanove iz Zemuna,naravno da su se posvadjali u druoj polovini 2002,posle poznatog namestanja ubistva generala Buhe sa policijom,ali nigde jos nema zasto je zaista doslo da pukovnik udari na generala ,osim naravno “pouzdanih” novinarskih insajdera iz tuzilastva.Mozete Vi pokusavati i dalje da uverite gradjane da su “surcinci izmisljeni’,ipak Drzava Surcin postoji danas kao i devedesetih i gradjani znaju zasto su zasticeni bez obzira koliko se Vi trudite da nam objasnite “zloceste” zemunce i njihove zrtve ,”surcince” ,koji su im nesebicno dali hleb,drogu da diluju i automate da pucaju.
Zorane,
Vi svojom pricom samo nadopunjujete teoriju koju ja zastupam, i na jako ubjedljiv nacin je potvrdjujete!
Da Surcinici su zlocinici, to sam i ja potvrdio!
Da ubijali su, klali, dilovali drogu, ucili “Zemunce”..to sam i ja potvrdio!
Da dijelove biznisa su legalizovali, nisam naveo ali evo i sada mogu da vam potvrdim da ste u pravu!
Da njihovog sefa prati policijska kolona, evo i to sada mogu sa 100% sigurnoscu da potvrdim.
…. mozemo ovako do sudnjeg dana, samo….
Moja teorija vam nudi kontekst, vasa puko nabrajanje cinjenica bez objasnjena. Vas komentar je na tragu bijednog Svramovog Filma. Zbir pukih cinjenica koje nemogu da se poreknu, ali bez dodatnog objasnjena ostavljaju posmtrace da stvar protumace na pogresan nacin. Zato cu opet da vam ponovim.
Ubice, dileri, bijednici, sljam…. su ISKORISCENI za obracun sa onima koji su u to vrijeme predstavljali NAJVECU prijetnju. Sjecate se “ako moras da pojedes Zabu, prvo pojedi onu najvecu”!?! Taj bijednik nije dosao kao kukavica da moli za drzavnu zastitu, zato sto je izgubio partiju basketa od Dusana Spasojevica, ili sto ga je Lukovic nadmudrio u poznavanju Francuskog jezika! Dosao je zato jer mu je prijetila realna opasnost, od strane najveceg kriminalnog klana u zemlji! Ko moze da ugrozi najveceg krimosa u zemlji, pa samo neko veci od njega majku mu, nece valjda diler iz moje zgrade. Velika zaba u mocvari je trebala da bude pojedena, a ne zablji bataci servirani na tanjiru u Turskoj ambasadi.
Ponudite nam kontekst dragi Zorane, odgovorite nam na pitanja:
Zasto je Buha trazio status zasticenog svjedoka?
Zasto je Zemunski klan htio da ubije Buhu?
Zasto je dodjavola uveden status svjedoka saradnika?
I na kraju recite nam zasto je ubijen premijer Djindjic?
Dajte nam objasnjenje???????
Bez insajderskog svedocenja postupak za atentat Zorana Djindjica NIKADA NE BI BIO MOGUC. Naravno da insajder, nikada i nigde, nije bas neka cvecka.
Konacno da se javi i neko ko se ne slaze! Sustina vaseg komentara jeste u tome sto je vama “smesno” da se sustina tzv politicke pozadine atentata “svodi na pobunu JSO-a”. Ta ocena nije moja, ona potice iz optuznice Specijalnog tuzioca da je oruzana pobuna pripremila uslove za atentat. Ja se sa tom ocenom slazem i na njoj baziram i svoju krivicnu prijavu.
Ljubisa Buha – Cume je, naravno, ucestvovao u toj pobuni i to je opstepoznata cinjenica, ali on je oslobodjen odgovornosti kao kljucni svedok-saradnik u skladu sa zakonom. Sve ostale svoje sumnje u druga dela i druge ucesnike, pomagace ili nalogodavce atentata koje navodite u svom komentaru, mozete obuhvatiti sopstvenom krivicnom prijavom za ta dela za koja ih u svom komentaru sumnjicite. Meni se licno cini da za to imate vrlo malo konkretnih dokaza.
Odgovor Bratislavu: da sam procitao vas odgovor Zoranu, mozda mu ne bih sam ni odgovarao jer ste vi to sami odlicno ucinili. Morao bih samo da malo prokomentarisem vasu izjavu da je “oslobadjanje Francuza bio udar na drzavu”. Stvari nisu tako jednostavne.
Cetvorici pripadnika zemunskog klana, po njihovom izrucenju iz Francuske, stavljeno je na teret jedno relativno lako delo – falsifikovanje sluzbene isprave. Za takvo delo, po pravilu, ne odredjuje se pritvor. Na molbu i pritisak policije, njima je pritvor ipak odredjen iz, u zakonu, nepostojeceg osnova, da bi se tokom tog pritvora pokusali obezbediti dokazi za vrlo tesko delo, krivicno delo otmice. Pritvor je produzavan, po mom misljenju, nezakonito, kako je i odredjen, a takvi dokazi se nisu pojavljivali. Oslobadjanje Francuza ne samo sto nije bilo “udar na drzavu”, nego je bilo okoncanje jedne nezakonite situacije. Niko ne treba da bude drzan u pritvoru da bi se protiv njega eventualno pronasli neki dokazi, zakon nalaze upravo obrnut postupak, da se nadju dokazi pa zatim vodi postupak i odredjuje pritvor.
Ja sam to vise posmatrao logicki, nego formalno pravno. Drzava je znala sta su ti ljudi uradili, ali nije imala mogucnost da to i dokaze. Na taj nacin dozivjela je jedan vid poraza. Vjerujem da je rijec drzavni udar pregruba, ali svakako da je to bio jedan ozbiljan udarac za vladu.
Sto se tice nacina na koji su uhapseni, u kontekstu pravnog sistema u kome zivimo, potpuno se slazem sa vama. Moj zakljucak je bio pomalo brzoplet, jer je vise slijedio politicke tokove nego ono sto se u pravnom smislu desilo.
Gospodine Popovicu,
niko pametan nece podneti privatnu krivicnu prijavu pravosudju koje stiti nalogodavce ubijanja u Beogradu:premijer Djindjic, Curuvija, Stambolic, ministar vojni Bulatovic, Kundak, Vuk, pukovnik Gavrilovic, general Buha,…to je kontinuitet zlocina koji Vi pokusavate svesti na pobunu JSO koju je Kostunica mogao zaustaviti vojskom na celu sa generalima koji su bili rado vidjeni gosti u Surcinu. Podseticu Vas jos jednom na ponovljeni drzavni udar,kada je ista paravojna surcinska grupa zauzela TV Pink i kada je premijer Djindjic naredio coveku, kome je nazalost verovao,da se “banditi” poubijaju, naredba nije izvrsena i cak sta vise do danas nikome ne pada na pamet da taj dogadja procesuira i pohapsi “bandite”. Vama kao iskusnom advokatu, za ubistvo premijera Srbije nije znacajan materijalni dokaz, policijsko naoruzanje koje su nosili atentatori !? Vi navodite transkripte razgovora iz policije koji samo Vama i politici koja stoji iza Vas odgovara, da li ste procitali transkripte izmedju Cede i Spasojevica ? Da li zelite da nam objasnite da li i o tome gradjani Srbije sve znaju? Nemojte samo reci da je to Baruh zvani Ceda razgovarao o drzavnim problemima sa Ljubisom Buhom i Dusanom Spasojevicem (mozete izmeniti redosled nije problem). Mozda je Baruh zvani Ceda odlazio i u zatvorske posete, a mozda je i upoznat sa hapsenjem ubica generala Buhe , cak je i nesretni specijalni tuzilac Prijic je shvatio da ga policija debelo prevarila. Gradjani ne znaju ulogu Ljubise Buhe u pobuni JSO koja je Vama poznata, sve je zasticeno od gradjana kao sto Vi to dobro znate, nemaju gradjani informacije kojima Vi manipulisete. Slobodno podelite ta saznanja sa gradjanima kao i o tome kako je uopste dobio ulogu zasticenog svedoka kada ga njegova desna ruka Bagzi optuzio za ubistvo i mnoga druga dela i nemoguce da jedan ne laze,pa to Vi najbolje znate kao advokat. Ne verujem da cete nas uveravati da on nije bio sef surcinske parapolicijske grupe u kojoj je istaknuto mesto zauzimao Dusan Spasojevic.
Nije Zoran Djindjic clan mafije zato sto mu je zasticeni atentator Dejan Milenkovic skuhao “jacu kafu” u kuci svoga tasta, niti je Kostunica clan mafije zato sto mu je Dusan Spasojevic u to vreme poklonio sliku, kako to sva ova sudjenja i delovi “javnih svedocenja” zele pokazati. Oni su zrtve politicara i drzavnih sluzbenika koji su formirali parapolicijsku surcinsku grupu i mnoge druge grupe, izdavali im naredbe za likvidacije,naoruzali vojnim naoruzanjem, stitili ih pred pravosudnim organima sve do danasnjih dana… Po vama je pravosudje nije krivo za pustanje Francuza na slobodu,verovatno nije krivo sto je pustilo atentatora Bagzija na slobodu i omogucilo uspesan atentat, niko po Vama nije kriv sto je ubijen premijer osim DSS i nekih odvratnih, ali nebitnih likova.
Zaista je smesno, dalje nece da Vas ometam u kolektivnom nastupu svih koji misle samo jedno, kako izbrisati iz secanja da srpska policija nije otkrila ko je to mogao policiji narediti ubistva polickih protivnika. Zasita tesko i smesno pitanje gospodine Popovicu.
Zorane,
Zašto vas ova optužnica toliko ljuti ? Ako je ona toliko šuplja, pašće na sudu i mirna Bačka.
Hajde da se zajedno založimo da se sudjenje što pre održi, kako bi ovu stvar brzo ostavili po strani.
Neka se gospodin Koštunica lepo pojavi pred sudom i gospodinu Popoviću pokaže koliko mu je optužnica neosnovana.
Ako bi neko tužio vas ili mene, mi bi morali da se pojavimo pred sudom.
Gospodin Koštunica je gradjanin ove države, legalista po ubedjenju, siguran sam da će da se pojavi.
Nije on iznad zakona…ili možda jeste ?
Odgovor Zoranu: vidim da se u svom komentaru uopste ne bavite krivicnom prijavom, cinjenicama i dokazima koji su u njoj navedeni. Umesto toga, navodite u komentaru citav niz navodnih krivicnih dela koje bi trebalo procesuirati, recimo:
– pripadnika pravosudja koji stite nalogodavce ubijanja u Beogradu,
– ponovljeni drzavni udar,
– kada je surcinska grupa zauzela TV Pink,
– kada je Djindjic naredio nekom coveku da se neki ‘banditi’ poubijaju,
– kada je Cedomir Jovanovic odlazio u neke zatvorske posete,
– ulogu Ljubise Buhe u pobuni JSO-a
– kada su neki politicari formirali srcinsku grupu i izdavali im naredbe za likvidacije
– kada je “pravosudje” pustilo Francuze na slobodu…
Predlazem vam da svoja saznanja i eventualne dokaze za ova krivicna dela podnesete u vidu krivicne prijave nadleznom tuzilastvu.
Postovani gospodine Popovicu,
objasnite nam ili recite kako je moguce da sud nije uzeo u obzir izvestaj o iskljucenim kaerama? I kako je moguce da se dozvoli tako nesto? I kako je moguce da su drugi operativci (obavestajci) postavljeni samo tri meseca pre ubistva?
Mada se opet bavimo okolnostima atentata a ne oruzane pobune, mogu da vam odgovorim da je na sudjenju atentatorima Sud itekako ispitao okolnosti pod kojima je doslo do iskljucivanja kamera na ulazu u Vladu Srbije. Iz izvedenih dokaza proizasao je zakljucak da su jedini razlog za to bili radovi koji su se izvodili u tom delu prostorija Vlade. Svakako da je dozvoljeno sumnjati u ovakve koincidencije, ali ne postoje nikakvi dokazi koji bi nedvsmisleno upucivali na povezanost ova dva dogadjaja.
Ne znam na koje operativce (obavestajce) mislite u nastavku vaseg komentara, ali je drzava u tom trenutku bila u takvom haosu da se i pokojni premijer zalio svojoj porodici kako ima problema da za svoje obezbedjenje pronadje ljude u koje bi imao potpuno poverenje.
Hvala.
Da li mi mozete odgovoriti na jos nesto?
Kostunica je izjavio: ‘ pa ni vi niste do dan danas saznali ko je ubio Kenedija ‘ u jednoj od poseta Americi, kada ga je jedan zvanicnik njihov upitao dokle ste stigli sa Zoranovim ubistvom.
Nesto mi tu ne stima. Prvo, da li je Kostunica do te mere bolestan ili siguran u sebe da necemo saznati prave ubice?
Drugo, kako je moguce da je tako jedan visoki USA zvanicnik (ja se ne secam ko je to bio) dozvolio sebi da to pita? (mislim na to kako je moguce da ne znaju ko je Kostunica i kakav je, s obzirom na to da oni jako dobro znaju preko svojih obavestajnih sluzbi kakvi smo mi ovde na balkanu, i da su govorili da je on evropljanin, legalista, znamo vec).. mislim da i amerikanci imaju dobru ulogu u Zoranovo ubistvo.
U dokumentarnom filmu “Atentat na Đinđića – medijska pozadina”, pored poslovnog sastanka između Dragana Bujoševića i Jovice Stanišića o kojem sam govorio u svom prethodnom komentaru, pomenut je još jedan potencijalno zanimljiv kafanski susret koji se takođe odvijao upravo za vreme izvršenja atentata. Reč je, naime, o ručku koji je urednik nedeljnika “Svedok” Vladan Dinić imao sa generalom Nebojšom Pavkovićem. Kako je Dinić u emisiji naveo, u toku ručka mu je javljeno da je Đinđić ubijen, na šta ga je Pavković, primetivši da je “gadno prebledeo”, upitao: “Šta ti je sad odjednom, jel ti nije dobro?”, a kada mu je Dinić preneo vest da je Zoran ubijen, Pavković je odreagovao rečenicom: “Odoh ja u Hag”. [ http://www.youtube.com/watch?v=79jUaY6Kg_M&NR=1 (0:27 – 0:55) ].
Pavkovićeva reakcija, sama po sebi, može biti shvaćena dvosmisleno. Prva mogućnost je da Pavković opaskom o odlasku u Hag insinuira Diniću vlastitu umešanost u atentat usled koje namerava da se skloni dok ne postane gusto. Postavlja se, međutim, pitanje zbog čega bi Pavković takvom izjavom dovodio sebe u poziciju da bude sumnjiv pre nego što je istraga uopšte i pokrenuta. Teško je poverovati da mu je navedena rečenica spontano izletela iz usta kao posledica šokiranosti primljenom vešću jer ukoliko je bio deo zavere, onda nema zbog čega da bude šokiran. Postoji, doduše samo teoretski, vrlo slabašna mogućnost da se tokom ručka sa Dinićem Pavković previše opustio popivši koju čašicu više, pa mu se, eto, jezik odvezao i više nego što bi smeo. Zvuči isuviše naivno, jel tako?
Drugo objašnjenje bi bilo da je Pavković u Đinđiću video svog zaštitnika od izručivanja Haškom tribunalu, pa pošto je Zoran ubijen, sad više nema ko da ga zaštiti. Ovakvo tumačenje, međutim, nema nikakvog logičnog utemeljenja jer se odlično zna da je Đinđiću saradnja sa Hagom bila prioritet, za razliku od u vašoj prijavi optuženog Koštunice kojem je Hag, kako je sam voleo da se hvali – “poslednja rupa na svirali”. Uostalom, Đinđić je imao dovoljno političke zrelosti i državničke hrabrosti da uhapsi i isporuči Miloševića uprkos svom onom otporu i značajnim bezbednosnim rizicima po sam DOS-ov režim, dok bi Pavkovićevo izručenje u poređenju sa tim bilo takoreći – luk i voda. Ta teorija, prema tome, nikako ne pije vodu, pa bi – s obzirom da je i Pavković poput Stanišića “opravdano odsutan” – najcelishodnije bilo zamoliti Vladana Dinića da nam objasni na koji je način Pavković rekao to što je rekao i kako je on (Dinić) to tačno razumeo.
Kad je već o Pavkoviću reč, mogli bismo se osvrnuti i na neke daleko indikativnije momente. Kada je 11. novembra 2001. – dakle onog istog dana kad je u svom kabinetu Legiji garantovao da se “vojska neće mešati” – Aco Tomić službeno putovao u Rusiju, društvo mu je pravio niko drugi do – Pavković.
Isti taj Pavković je zajedno sa Koštunicom učestvovao u onom famoznom (polu)tajnom sastanku sa Miloševićem i Igorom Ivanovim, odmah nakon Petog oktobra. Ni do dan danas nismo doznali šta je tamo muljano i dogovarano, a čini mi se da je upravo taj sastanak presudan za sve što će (nam) se dešavati u deceniji koja je usledila. Pogotovo zbog prisustva pomenutog ruskog diplomate, jer ne treba zaboraviti da je Koštunica na svom razvojnom post-petooktobarskom putu uspeo da od “miljenika Zapada” dogura do maltene patološkog rusofila.
Ovde ću se iz poštovanja prema vašem vremenu i želji da odgovorite i ostalim komentatorima za sada zaustaviti, pa ću svoje viđenje ruske uloge u celoj priči objasniti u narednom komentaru.
Milane, cini mi se da ste dali suvise maha svojoj masti u interpretaciji onoga sto se dogadjalo za vreme rucka generala Pavkovica sa urednikom Svedoka. Iz same cinjenice da je Pavkovic na vest o ubistvu Premijera reagovao recima “Odoh ja u Hag!”, kao sto i vi cinite, mogu se praviti najraznovrsnije pretpostavke. Za pravosudne organe to je vrlo slaba osnova za bilo kakav postupak.
Potpuno se slazem sa vama da javnost (pa ni sam DOS) nikad nije saznala sta se dogadjalo na tom famoznom sastanku izmedju Milosevica, Pavkovica, Kostunice i Igora Ivanova, 6. oktobra 2000. godine. Ukoliko bi osumnjiceni Kostunica bio saslusan, svakako bi se i to pitanje moralo otvoriti.
Gospodine Popoviću,
pratim Vaše gostovanje na Studiju B.
Vi ste divan čovek.
Nemojte pogrešno da me shvatite, ali moram da kažem da osećam ogromnu naklonost prema Vama.
Svaki normalan čovek ima potrebu za istinom.
Samo napred, mnogo ljudi Vas podržava.
Cini mi se da vlasti u Srbiji ignorisu covekovu imanentnu zelju za istinom, ili kako vi kazete “svaki normalan covek ima potrebu za istinom”. Jos tokom ’90-tih pa sve do danas, vlast svoje gradjane neumorno zasipa lazima, od stava prema ratnim zlocinima, uloge Srbije u raspadu Jugoslavije, potrazi za Ratkom Mladicem, karakteru zlocina koji se dogodio u Srebrenici, pa nadalje. Mislim da ljude dovodi do ocajanja osecanje da se guse pod tako debelim naslagama lazi i da im se ponekad mora ciniti da je taj sloj lazi toliko tezak da se iz njega nikad necemo iscupati.
Dodao bih još da mislim da je veoma važno, da se svi oni koji komentarišu ovde, fokusiraju na činjenice i navode iz krivične prijave.
Kao što je g.Popović rekao u emisiji na Studiju B, svako u svojoj glavi može da konstruiše i stvori širu priču o svim dešavanjima, ali mislim da bi to moglo da nas odvede u jednu vrstu kakofonije u kojoj će se fokus pomeriti sa stvari koje su stvarno važne.
Navodi i sumnje koje se nalaze u krivičnoj prijavi zasnovani su na činjenicama i izjavama svedoka i okrivljenih sa suđenja za ubistvo premijera te samim tim imaju mnogo veću težinu i važnost.
Razumem emotivnu potrebu mnogih ljudi da iznesu svoje mišljenje o širini zavere,(i ja imam svoju verziju), ali bojim se da bi mogli da izgubimo fokus, a svakako ni g.Popović ne može da odgovara na sve te konstrukcije.
Pozdrav za sve učesnike u raspravi.
Nisu sve bas ni konstrukcije ni teorije, nego su to cinjenice da su odredjeni ljudi bili povezani i radili zajedno. To je siri kontekst mozda ali treba da se zna, jer su ti ljudi zajedno konstruisali diskurs i politicku atmosferu koja je i dovela do mogucnosti ubistva premijera. Kostunica je do te mere kriv a i Jocic da su odavno trebali da sede u zatvoru. Kao i svi ostali koji su radili s njima i znali za ovo, i smatrali pokojnog premijera za nepirjatelja br. 1. Ako me razumete.Ovo kazem jer sam ja navela i ljude iz crkve. Primera radi, Dobrica Cosic ne sedi u zatvoru jer nije vukao obarac a svi znamo da ima odgovornost i tudje krvi na rukama kolko hocete. I da je kriv.
Apsolutno Vas razumem. Nemam ništa protiv toga da neko logičkim povezivanjem dođe do šire slike o čitavoj priči. Ponavljam da i ja imam svoju verziju koja se u mnogim detaljima poklapa sa mišljenjima koja su ovde iznešana. Samo mislim da treba zadržati fokus na onome što je činjenično utvrđeno i sa tih pozicija krenuti “sa paranjem džempera”, a onda ( iskreno se nadam ) kada stvari krenu da se raspliću, siguran sam da će se doći i do šire slike.
Dragi Nikola i M.R.:
zahvaljujem Nikoli na opasci da bi preterano sirenje diskusije izvan cinjenica i argumenata ove prijave moglo da nas razgovor razvodni, a s druge strane, potpuno razumem i stav M.R., da je potrebno vec jednom sve rascistiti – do kraja. Medjutim, morao bi se postovati neki logican sled postupaka. Recimo, prvo utvrditi samo postojanje oruzane pobune, pa tek onda ko su sve saucesnici te pobune, vezu pobune sa atentatom, pa kada je to vec utvrdjeno razgovarati ko je sve, i na koji nacin, ucestvovao u svesnom i umisljajnom stvaranju atmosfere. Ne bih mogao, bez obzira na ono sto intimno mislim, da se slozim sa kategoricnom izjavom M.R., da je “Dobrica Cosic kriv”, jer “to svi znamo”. Ipak, zakon nalaze postupak kojim se to utvrdjuje.
Obratite paznju i na onaj deo kod opstrukcije sudjenja i na ceo jedan
skup medija koji rade to isto, posebna na izjave partijskih drugova DSS, pa oni se i ne stide da kazu da je legija u pravu, to je njima normalno
Zar toliko upinjanje i toliki novac ulozen u to da se opstruise proces i sve okrene naopacke ne bi mogao da bude dokaz o tome da su se oni stavili i posle atentata na stranu atentatora sto i danas ne kriju.
Pa sta je tu onda sporno
Postovani gospodine Popovicu,
prvo,
Iako nase krivcno zakonodavstvo ne poznaje institut “Joint criminal enterprise” sto bi bilo najadekvatnije za ovu situaciju (udruzenog zlocinackog poduhvata). Ipak malo sirim tumacenjem pojma “grupe” moglo bi se u Vasem aktu na efikasan nacin baciti svetlo i posebno podvuci skup cinjenica u vezi sa odnosima koje je V.Kostunica imao sa N. Pavkovicem, R. Markovicem, M.U.Legijom i svima drugima, kasnije osudjenima za najteza krivicna dela,a u momentu dok jos postupak protiv njih nije bio pokrenut dok su se kao imenovana ili postavljena lica nalazili na razlicitim vaznim sluzbenim pozicijama. Njegov odnos bilo da da se sastojao “in facere” ili “in non facere” ako nista drugo imao je uticaja na prolongiranje tog procesa sto, imajuci u vidu sluzbne pozicije pomenutih, za posledicu imati uklanjanje/postavljanje dokaza, zastrasivanje svedoka itd…
iako je ekstenzivno tumacenje u K.P. zabranjeno i iako takva koncepcija grupe mozda i ne bi izdrzala do kraja sigurno bi postigla efekat boljeg upoznavanja sustine i imala snazan odjek. Mada da imam toliko iskustva i ugleda kao Vi sigurno bih imao i hrabrosti da se upustim u jednu takvu, pomalo teoretsku i apstraktnu, delatnost. (tumacenje pojma grupe u pogledu zajednicke svesti, cilja i aktivnosti odredjenih lica)
drugo,
voleo bih da mi objasnite zasto ste vi aktivnosti V.K. kvalifikovali kao “pomaganje” kada i sami prilikom detaljnijeg obrazlaganja koristite termin “odlucujuce” doprinelo itd…
imajuci u vidu tri oblika saucesnistva (concursus voluntariusa) kod K.D. (saizvrsilastvo, podstrekavanje, pomaganje) Vasa kvalifikacija POMAGANJE ima najblazi oblik, najmanjeg je inteziteta u pogledu veze sa delom koje je ucinjeno. jer ukoliko je neka aktivnost BITNO DOPRINELA izvrsenju kd onda bi se moglo ici i na kvalifikaciju SAIZVRSILASTVA. jer kao mozete da dokazete bitan doprinos onda nece bti tesko ni dokazati postojanje zajednicke svesti i zajednickog umisljaja.
a na terenu umisljaja ne mora biti nuzno da taj umisljaj bude istih kvaliteta. kod nekih saizvrsilaca umisljaj moze biti direktan kao kod Ulemeka u ostalih pripadnika JSO a kod nekih je dovoljan i eventualni umisljaj (sto mi mirise na ova “neumiformisana lica”) ako bi to bilo tesko za dokazivanje na strani “politicara” (postojanje umisljaja u momentu otpocinjanja oruzane pobune) svakako ne bi bilo tesko dokazati tzv. naknadni umisljaj koji se ovde vidi iz aviona, a i on bi bio dovoljan da se te aktivnosti kvalifikuju kao SAIZVRSILASTVO.
voleo bih da mi odgovorite. pozdrav
Mogu da prihvatim sva vasa razmisljanja na temu kvalifikacije. Naravno da vam je poznato da kvalifikacija i nije nuzni deo krivicne prijave, da je u njoj dovoljno cak samo opisati radnje osumnjicenih koje ocigledno sadrze element protivpravnosti. Kvalifikacija je i tokom samog postupka, sve do donosenja presude, podlozna izmenama u skladu sa rezultatima dokaznog postupka, sto se cesto i desava. Ja sam posao od vrlo restriktivne interpretacije dogadjaja i iste takve kvalifikacije, koje za mene nedvosmisleno stoje, i dobro sam se cuvao ambicioznih zahvata koji bi mogli da postanu diskutabilni.
To se pre svega odnosi na ideju konstruisanja grupe, prethodnog plana, dogovora, podele uloga itd.
Dobro uocavate protivrecnost izmedju moga stava da je uloga osumnjicenog Kostunice bila odlucujuca za uspeh pobune, i kvalifikacije za pomaganje. Jer svakako u koliko je ta podrska bila odlucujuca onda se radi o saizvrsilastvu. Iako delim vase misljenje, odlucio sam se za kvalifikaciju pomaganja jer pitanje uzrocnosti moze takodje biti diskutabilno dok za pomaganje postoji cvrsti i jasni dokazi (otklanjanje prepreka) i tesko se moze dovesti u pitanje.
Drugim recima, posao sam od onog minimalistickog stava s kojim je tesko diskutovati i koji je relativno lako dokazati.
Ovo je svakako posledica moje opreznosti i sumnje da imam posla sa neblagonaklonim sagovornicima, da se tako eufemisticki izrazim. U svakom slucaju hvala vam, milo mi je sto ste ocigledno tako dobar student!
postovani, g-dine Popovicu,
hvala na odgovoru. Pretpostavio sam da ste se vodili prakticnim razlozima u pogledu lakseg i efikasnijeg dokazivanja, samo mi razlog toga nije sasvim jasan.
jasno je da bi extezivan pristup grupi bio tesko odrziva (ali ipak odrziva po mom skromnom misljenju) konstrukcija, sigurno je da bi ona unela nov kvalitet u i olaksala onaj drugi deo posla oko kvalifikacije jer bi se tako mnogo lakse dokazao i prethodni plan, podela uloga, dogovor itd…
upravo ono sto me buni je ono sto ste svi znamo a sto ste i sami rekli da kvalifikacija nije nuzan element k.prijave i da se kvalifikacije moze menjati cak i u toku postupka, zasto se ne ide na tezu kvalifikaciju koja bi se (u nemogucnosti dikazivanja) ublazila.
koliko shvatam to je praxa koje se nase tuzilastvo drzi… krene se na maximum pa se onda smanjuje (svako se pruzi koliko ima dokaza)
nezavisno od svega, taj 6-7 oktobar kada je osumnjiceni Kostunica (odbijajuci da izvrsi neke smene) shvatio da su mu blizi oni koji su ga do juce drzali na nisanu od onih koji su mo pomogli da dodje na vlast je kljucni i pocetni trenutak njihove “plodne saradnje” i mislim da je stvar logike, sistematike pa i fenomenolskih postavki da se krene od tog trenutka.
p.s. nadam se da ne shvatate ovo kao da Vam ja solim pamet (to mi nije ni na kraj pameti), vec me prosto zanima veza pragmaticnosti Vaseg pristupa i naucno-idealistickog ocekivanja od KP zastite.
Ne kapiram zasto je iznenadjenje sto nema Ruzice, kad je ona clan Demostranke stranke, one iste koja je proterala sve najblize Zoranove saradnike i to na zahtev Kostunice i Dinkica, da bi potom kohabitirala sa DSS. To mudrome nesto govori…
Mozda treba da se ostavimo Ruzice u ovoj prici i vratimo temi. Zena ima dvoje dece i mozda joj je jedan gubitak vec dovoljan u zivotu.
Bojim se da Ruzica nije bash tako naivna i jadna kako je vecina dozivljavaju, posebno ako imamo u vidu ovo :
“Subotić tvrdi da se prihvatio da u Srbiji finansira Demokratsku stranku 2000. godine kada je dogovorio da otvori račun u Lihtenjštajnu na ime jedne fondacije. Na taj račun, koji je navodno bio na raspolaganju DS-u, kako tvrdi, uplatio je pet miliona maraka. Ujedno je ovoj stranci prepustio i potraživanje u iznosu od dva miliona maraka koje je imao prema kompaniji „Komuna” i koje je stranka uspjela da naplati.
Poslije izbora Borisa Tadića za predsjednika Srbije, tvrdi da se sa njim sreo više puta „i tom prilikom mu je pominjao ovaj račun”. Subotić navodi da mu je Tadić tražio da se organizuje susret sa Ružicom Đinđić, udovicom Zorana Đinđića, i sa Srđanom Kerimom (donedavnim predsjedavajućim Generalne skupštine UN), kako bi razgovarali o daljoj sudbini novca koji se nalazi na računu fondacije.
„Tokom tog razgovora, Ružica je izrazila želju da primi u gotovini ostatak novca sa tog računa, što je bilo oko 1.300.000 eura, a Tadić je u ime DS odobrio takav transfer“, naveo je Subotić.
„Ja sam prihvatio takav nalog i tu sumu uručio Ružici u gotovini u više isplata koje su se vršile od januara do marta 2007. godine. U to vrijeme krivična procedura protiv mene u Specijalnom sudu je već bila u odmaklom stadijumu tako da su i Tadić i Ružica sigurno znali za nju, ali ih to nije spriječilao da mi traže pare”, tvrdi on”
No, dobro, slazem se da je ona skroz nebitna za ovu pricu
Sigurno je za vas mnogo veci gubitak Zorana Djindjica nego za Ruzicu i njenu decu. Sto se tice tih saradnika Zorana Djindjica, molio bih Vas, da nam kazete ko su ti saradnici a uklonjeni su? Bilo bi lepo da i to jednom cujemo
Zorane,
A kako vama nije cudno da je DSS , dakle partija, stao u zastitu Kostunice, kad se DSS u tuzbi ne spominje? Procitajte krivicnu prijavu. Toliko o partijskoj pozadini. Drugo, krivicna prijava se odnosi na JSO tj njene pripadnike i na Kostunicu i Acu Tomic,( objasnjeno je zbog cega su se ova dvojica nasla u krivicnoj prijavi ). Vama prepustamo da podnesete krivicnu prijavu protiiv pripadnika surcinskog klana ako smatrate da su ucesnici u ubistvu naseg premijera.
Svetlana, slazem se sa vasim odgovorom Zoranu.
Rizikujuci da ovim komentarom skrenem sa aktuelne teme, ukljucujem se u raspravu na ovom blogu sa ciljem da iznesem neko moje vidjenje svekolikog zla koje je po mom misljenju imalo svoju kulminaciju ubistvom Zorana Djindjica 2003. godine. Povod ovog mog javljanja na blogu je zadnja emisija Utisak nedelje koja je za temu imala zakon o restituciji. Jedan od gostiju u toj emisiji je bio i drzavni sekretar u ministarstvu finansija kome sam zaboravio ime ali koje i nije toliko bitno u celoj toj prici o restituciji. Gospodin Parivodic koji je takodje ucestvovao u toj emisiji u jednom trenutku u toku trajanja emisije je rekao da je problem restitucije ideoloski problem i da aktuelna vlast ne zeli doneti pravican zakon o restituciji jer ustvari ova vlast u ideloskom smislu samo nastavak komunisticke ideologije iz 1945 godine. Uzgred napomenuto je da vlada Zorana Djindjica imala pravicno resenje za restituciju koja je u to vreme pripremala strucna grupa Demokratske stranke, naravno u toj strucnoj grupi su bili ljudi koji danas vise nisu clanovi DS-a. Mislim da svima koji danas vladaju ovom drzavom odgovarao scenario ubistva Zorana Djindjica, da nema nevinih medju ljudima koji su danas na celu drzave. Tu mislim i na aktuelne prvake Demokratske stranke. Pogledajte samo sta se sve izdesavalo nakon ubistva Zorana Djindjica. Treba samo pratiti tokove novca. Bilo mi je potpuno jasno nakon pomenute emisije i izlaganja drzavnog sekretara u ministarstvu finansija i njegovog vidjenja problema restitucije, naravno ne njegovo vec stranke ciji je on clan. Isti je mentalni sklop svih koji su vladali ovom zemljom pocev od 1945 pa do danasnjih dana. Gospodin Popovic je lepo primetio da je Zoran ubijen da bi ostalo u ovoj zemlji sve isto.
Mada ne mislim da je ovo mesto na kojem treba da se upustamo u problem zakona o restituciji, razumem i vasu zelju i zelju nekih drugih komentatora da iznesu, kako vi kazete, svoje vidjenje svekolikog zla. Za to je ovaj blog, bojim se, vrlo tesno mesto. Usprotivio bih se jedino vasoj opasci koja dodiruje nasu temu, da je “svima koji danas vladaju ovom drzavom odgovarao scenario ubistva Zorana Djindjica, de nema nevinih medju ljudima koji su danas na celu drzave.” Ocena je isuvise pausalna, neargumentovana i prakticno stetna: ako nema nevinih, onda su svi krivi, a ako su svi krivi onda – niko nije kriv.
Dobar dan svima !
Hajde da razmotrimo sledeći momenat:
Predsednik Republike ima dakle dužnost da brani poredak i reaguje na oružanu pobunu. Va bene. No on takođe ima neosporno pravo da napravi procenu svrsishodnosti reagovanja i da po sopstvenoj proceni – bezbednosnoj, političkoj, vojnoj – naredi upotrebu sile ili pak neke druge mere, u srazmeri sa opasnošću. Krivičnu odgovornost nečinjenja usled toga što nije naređena upotreba sile da se uguši pobuna ne vidim, pod uslovom da je predsednik procenio da su druge mere svrsishodnije?
Mere? Koje mere? Mere podrške?
Ne znam koje mere. “Mojoj” liniji argumentacije je bitno da mere mogu biti razne, a da neslamanje protesta (“državnog udara) nije nužno krivično delo. Uostalom, i nečinjenje je mera u nekom širem smislu. Bitno je da li je procena da se deluje ili da se ne deluje diskreciono pravo predsednika prema zakonu (o moralu drugi put …)?
Nebojsa, ovakvo apstraktno “filozofiranje”, van konteksta konkretnih okolnosti, mozda bi nekome ko nije odavde, ko ne zna nikakve cinjenice, bilo i ubedjivo.
Govorite o nekakvom nacelnom diskrecionom pravu vrhovnog komandanta da procenjuje SVRSISHODNOST REAGOVANJA. Ovde se medjutim radilo o najozbiljnijem ugrozavanju ustavnog poretka i bezbednosti, dakle samih temelja drzave, gde je u toku oruzana pobuna, to jest pocetak ii pokusaj drzavnog udara. Po vama, u takvoj situaciji, vrhovni komandant treba da proceni da li ce da silom zastiti ustavni poredak i bezbednost ili, kako vi kazete, da preduzme neke druge mere. Milos vas dobro pita – koje mere?! Vama se izgleda cini da bi te mere mogle biti i one na koje se Vojislav Kostunica upravo i odlucio, da oruzanu pobunu javno podrzi i da time dovede na kljucno mesto (zamenika nacelnika Sluzbe drzavne bezbednosti) jednog kriminalca, Milorada Bracanovica. Ovo je, blago receno, cudno razmisljanje.
Čudno? Ja verujem da je ipak legitimna linija odbrane, i da ju je za očekivati, čai i ako do suđenja ne dođe. Optužba ide u pravcu nevršenja službene dužnosti sa veoma ozbiljnim posledicama. Tuženi ima pravo da se brani time što je procenio da je nevršenje sile najsvrsishodnije, i da navede svoju tadašnju procenu – nije pobuna nego protest, nije se sedelo skrštenih ruku već su se vukli potezi da se situacija smiri (smena pojedinih lica, razgovori iza kulisa) itd. Ovo navodim ne zato što smatram da je tome tako, već zato što je takvu argumentaciju za očekivati.
Što se tiče podrške Koštunčine, i nju je lako osporavati. Radi se ipak o paušalnoj izjavi za novine (datoj u brzini? na kom stadiju pobune/protesta?) koja svakako nema istu težinu kao što bi je imao ukaz, instrukcija, ili slično.
Uostalom, zakon ne sankcioniše glupost (pogrešnu procenu), a ni pokvarenost (likovanje zbog političkih poena).
“Neslamanje protesta”, kako ste vi to definisali, verovatno nije krivično delo jer niko ne može unapred da zna da li će u krajnjem ishodu uspeti da ga slomi. Ali zato podrška pokušaju realizacije državnog udara svakako to jeste. Mislim da je ovde upravo to tema.
BTW zar nije navedeno u prijavi da je “protest”predstavljao protivustavni čin? Tako da u svakom slučaju Koštunica javno podržava čin koji je protivan tada važećem Ustavu
Iz prijave:
Koštunici je, kao doktoru pravnih nauka, svakako bilo poznato da je pripadnicima policije prema članu 57, stav 3. tadašnjeg Ustava SRJ bilo zabranjeno da štrajkuju.
Nebojsa,
1. Koštunica nije “nečinio” – on je pobunu JAVNO PODRŽAO.
2. Iz snimljenih razgovora proizilazi:
– da je je o toku pobune Koštunica obaveštavan od strane pobunjenika.
– da je imao mogućnosti da pobunu obustavi (“…ovo sad može da zaustavi samo Koštunica…”), ali da to nije učinio.
Ovo je po mom ne-pravničkom shvatanju UČESTVOVANJE i sve drugo je relativizacija.
Slažem se medjutim sa drugim blogerima da se činjenice jedino mogu utvrditi na sudu sto, koliko shvatam, i jeste cilj optužnice.
Dejane,
Biće da ste u pravu. Da se razumemo: podržavam optužnicu, a inače i g. Popovića, naravno. Moj pokušaj da budem “đavolov advokat” je bio u skladu sa pozivom na ovu javnu raspravu, ali izgleda da ću morati bolje da se potrudim. A u tom duhu: izvodi iz snimljenih razgovora koje navodite nisu Koštuničini, pa time i ne moraju biti preterano čvrst dokaz: mogu se objasniti kao pogrešne procene JSO-a, itd.
(Dakle, pokušao sam da napravim razliku između pravno neodgovornog i moralno neodgovornog ponašanja, između loše procene i namerno loše procene, itd.)
Čitam inače po netu komentare branioca Koštunice / protivnike optužnice. Glavni kontraargument im je da je K. pošten, da je Čeda išao u Šilerovu, da je G. Popović branio Artukovića, mada ima i pokušaja da se ospori formalna odgovornost predsednika SRJ time što je JSO bila organ srpske vlade, i što predsednik SRJ zapoveda vojskom samo u ratu. Osim toga – ništa!
Ja sam još ranije postavila neka druga pitanja, na koja mi je Srđa dao odgovor koji možda u ovome može pomoći.
Naime, Koštunica kao vrhovni komandant SRJ je imao zakonsku obavezu da reaguje na neustavni protest JSO-a. Dakle, čak i da se ne dokaže namera, umešanost i slično, on nije izvršio svoju dužnost i samim tim je kriv. E, sad, u zavisnosti od toga kolika će biti uspešnost dokazivanja ostalih optužbi, dosta toga zavisi!
Ja sam ovako shvatila:
Koštunica je imao zakonsku obavezu da zaštiti ustavni poredak
Nije izvršio tu obavezu
Radnja tog neizvršavanja spada pod krivično delo sadržano u krivičnom zakonu.
Na osnovu toga se Koštunica optužuje za krivično delo.
Da, to je sustina.
Marija, smatram da ste potpuno u pravu, da cak i ukoliko postoje nekakve sumnje u dublju umesanost osumnjicenih u neka druga krivicna dela, koja ovom prijavom nisu obuhvacena, elementarna metodologija postupanja mora da bude da polazimo od onoga sto znamo da bismo saznali ono sto ne znamo.
G. Popoviću, s obzirom na Bakarčev članak, jel vam još uvek čudno deluje moje “filozofiranje”?
Nisam kritikovao vas – samo se intezivno nisam složio sa onim sto ste napisali (gde je na tastaturi smiley..?)
Inace, za “djavolove advokate” mislim da su važni kako bi se u društvu delalo na osnovu činjenica, a ne iz strasti (a isti često “povuku mačka za rep” – opet nema smiley-ja).
Iskljucicu se sada kako bi prostor ostavili drugima.
Idem da potrazim “djavoljeg advokata”…baš me zanimaju njihovi argumenti…
Isključiću se sad kako bi ostavili prostor drugima. nadam se da ne zamerate.
Može i ovako 🙂
Pitanje odgovornosti organizatora i insipratora atentata na Zorana Djinjidjica je pitanje funkcionisanja drzave.
Ako drzava u ovom slucaju demonstrira nedostatak hrabrosti ili nemoc, kako mozemo ocekivati njenu funkcionalnost po bilo kom drugom pitanju ?
Kako mozemo da ocekujemo da sprovodi reforme, kad one po svojoj prirodi zadiru u intrese mocnika ?
Naravno da onda imamo divljanje huligana na ulicama, premlacivanja, ubistva i ponovni upliv narko dilera u politiku – drzava je pre toga poslala jasnu poruku da ce zakon sprovoditi samo do granice koja ne zadire u intrese organizatora.
Kakva je uopste svrha izbora, ako nasi legalno izabrani predstavnici mogu biti ubijeni u bilo kom trenutku zato sto rade svoj posao ?
Cudno je da posao pronalazenja i kaznjavanja inspiratora i organizatora atentata na Djindjica, uprkos svojoj ogromnoj vaznosti, pada na teret njegove porodice, jednog hrabrog advokata, nekoliko hrabrih novinara i nekoliko ljudi iz politike, policije i tuzilastva.
To po mom sudu govori vise o nasem drustvu a manje o samim zaverenicima.
Vama u svakom slucaju hvala. Sto se mene tice, ova optuznica govori u ime svih nas.
Nemam sta da dodam, Dejane, ovim vasim ocenama, zelim samo da podrzim vase ispravno shvatanje da i divljanje huligana na ulicama, premlacivanje, nasilje, itekako imaju veze sa nemoci drzave da u kriticnom trenutku oruzane pobune rascisti sa ljudima tipa Milorad Ulemek ili Dusan Spasojevic, koji su onda, ocekivano, postali uzori sledecim generacijama mladih u Srbiji.
Poštovana gospodo,
Uveren sam da g. Popović nikako nije imao nameru da otvori blog, da bi mu se na njemu divili zbog pameti, stručnosti i hrabrosti.
Jednodnevno iskustvo je malo, ali se prilozi uglavnom mogu svesti na: a) podršku g. Popoviću b) iznošenje političkih i delimično pravnih ocena, i u najboljem slučaju činjenica koje su g. Popoviću već poznate.
Dragi blogeri, uveren sam da je g. Popoviću više stalo do činjenica koje mu nisu poznate, a na koje bi neko mogao da ukaže.
Moja primedba celokupnoj koncepciji je, da ako se nadje neko ko raspolaže bitnim činjenicama, on to s dobrim razlozima, na ovaj način – kako je to zamišljeno – i ne treba da saopšti, jer je dosta verovatno da tako može da ugrozi samog sebe. Bez obzira što možete da izmislite bilo koje lažno ime i bez obzira što je vaša mail adresa možda na Googleu, Yahoo ili negde slično, u trenutku kad šaljete svoju poruku na blog, vi je ne šaljete s tog maila, već komunicirate direktno sa sajtom i vaša komunikacija nije tajna – identifikovana je vaša IP adresa. Iako je i ona vremenom promenljiva, onaj ko želi može da otkrije koja vam je IP adresa u datom momentu bila dodeljena. Koja je vaša IP adresa možete da proverite na http://www.myipaddress.com/show-my-ip-address/ . Kod nekih provajdera ona je promenljiva, a kod nekih stalna i utoliko gore po vas.
Zato treba da otvorite svoj nalog isključivo na gmailu, jer je to jedina kompanija koja potpuno štiti tajnost identiteta svojih klijenata. Izmislite bilo koje ime, username i password i ako ste baš mnogo zabrinuti, logujte se iz nekog internet kafea. Jer, ako neko pokuša da prati trag nekog gmaila, najviše što Google dopušta je da je taj mail poslat sa njihovog servera u Mountain View, ne i odakle je stigao tamo. Ako u nečem grešim, neka me vaši IT stručnjaci javno isprave i daju bolja uputstva.
Da biste imali kome da pošaljete mail, i redakcija ovog bloga bi trebalo da otvori svoj mail. Da li će to posle da objavi ili ne, to je potpuno druga stvar.
Upozoravaju me prijatelji da sam svojim prilogom obeshrabrio ljude da pišu. To svakako nije bila moja namera. Ako i vi procenjujete isto, molim vas i ovlašćujem vas da moj prilog izbrišete.
S poštovanjem DK
Dragi Kuzo, od moderatora i urednistva Pescanika saznajem da do sada nije obrisan niti zadrzan ni jedan komentar, pa necemo valjda pocinjati s tobom? Pozdrav, SP
Ako je namera ove tužbe da osvetli političku pozadinu ubistva podržavam, ali ako misli da se bavi samo Koštunicom, Tomićem ,Bulatovićem… i ostalim sitnim igračima, onda su na pogrešnom putu, po mom mišljenju ,naravno. Koštunica, danas politički na samrti zajedno sa svojom strankom sigurno se nije okoristio atentatom na premijera(u smislu da je i danas danji na vlasti). Šta on ima od toga što je u “Srbiji sve isto”, sem svojih devet mačaka. Neko će reći da je to možda sadašnji predsednik Srbije, jer je neposredno posle atentata zaseo u svoj prvi, a nedavno i u drugi mandat i drži navodno sve poluge vlasti, samo ne i novac. Ne, i on će otići i ostaće upamćen samo kao nespešan predsednik. Ko to onda u Srbiji želi da sve ostane po starom? Ne znam! Tuženi su samo vrh ledenog brega iza koga se krije, kako reče g-đa Svetlana Lukić naš “Hanan”, pravi gospodar našim dušama. Bojim se samo da opet neka “Nata Mesarović” ne odbije tužbu kao neosnovanu!
Posto mislite da se krivicna prijava bavi samo sitnim igracima, kao sto su Kostunica, Tomic i Bulatovic, nista vas, Milane, ne sprecava da na osnovu svojih saznanja inicirate eventualni postupak i prema onim krupnijim.
Vi izgleda mislite da je prijava podneta iz nekih politickih razloga, pa nas tako podsecate da je Kostunica danas politicki na samrti. To nema nikakve veze sa njegovom eventualnom odgovornoscu za ucesce u bilo kom krivicnom delu. Ne mislite valjda da treba voditi postupke (iz zbog cega?) samo protiv politicara koji su trenuno u usponu? Takva logika mi je potpuno strana.
Jedino bih morao, uz veliko cudjenje, da osporim vasu tvrdnju kako se osumnjiceni Kostunica “nije okoristio atentatom na premijera”. U trenutku atentata, Vojislav Kostunica je ostao bez ikakve politicke funkcije, a vec tri dana nakon atentata trazio je formiranje tzv. koncentracione vlade, sa sobom kao njenim mandatarom. Obezglavljena Zivkoviceva vlada ubrzo nakon toga je pala, a osumnjiceni Kostunica je seo u ubistvom upraznjenu fotelju premijera Djindjica.
Au,potpuno pogrešno ste me razumeli! Uopšte ne mislim da je tužba politički motivisana, zaista isterajte stvar do kraja, ali mi je nelogično da neko odmah posle premijerove smrti izigrava Iznoguda tražeći da bude kalif umesto kalifa. Meni je i tada to bilo groteskno. Drugo, što se tiče Živkovićeve vlade, pala je jer je bila nedosledna i popustljiva na pritiske sa strane da istraže stvar do kraja. Možda bi bilo zgodno pozvati za svedoka g-dina Živkovića da da iskaz o tome, šta su ga savetovali.
Milane, evo i ovde da citiram bebu popovica, mzda ce vam biti jasnije zasto vlada nije funkcionisala po vasoj zamisli:
POPOVIĆ: Pokušavali smo, ali se sve zaboravilo. Kada je 5. oktobra DOS preuzeo vlast, niko od nas nije bio svestan kolike su razmere zločina i kriminala koji je ostao iza Miloševića i koliko je mnogo ljudi, koji su i dalje sedeli u svim institucijama države, u tome učestvovalo. Osim toga, političari DOS-a nisu bili jedinstveni i odmah nakon 5. oktobra proradila je bivša saradnička obaveštajna kontrola nad pojedinim liderima, kojima su stizali razni kompromitujući računi, posle čega su mnogi od njih morali da se tome suprotstave. Nažalost alavost i pohlepa kod velikog broja političara DOS-a ubrzo ih je skrenula s puta razračunavanja s prošlošću u fazu paktiranja s predstavnicima te vlasti. Dragana Tomića, predsednika Skupštine i direktora “Jugopetrola”, direktno je zaštitio Dušan Mihajlović, ministar policije! Kad se takva stvar desi sve se zaustavlja i svi su abolirani.
Osnovna karakteristika te vlade i Zorana Đinđića je da je on bio vladar nečega što nikad u istoriji čovečanstva nije zabeleženo – bio je odgovoran za sve, a nije imao ništa: ni vojsku, ni carinu, ni finansije, ali ni policiju, DB… Policiju je vodio predsednik jedne druge političke stranke i Zoran Đinđić nije mogao u policiju da zaposli nijednog svog čoveka sve do pobune “crvenih beretki”. Tek tada je postavio sebi bliskog čoveka na mesto zamenika ministra policije.
NN: Ali, Zoran Đinđić je na mjestu saveznog ministra policije imao Zorana Živkovića?
POPOVIĆ: Da, ali savezni ministar policije je zadužen za pasoše i državljanstva! Zoran Đinđić nikada nije imao svog ministra vojske i između ostalog je ubijen i zbog toga kako bi bio sprečen da postavi sebi bliskog čoveka za ministra odbrane. Zoran Živković je na čelo tog ministarstva trebalo da bude imenovan 16. ili 17. marta, a Zoran je ubijen tri ili četiri dana pre toga. Znali su da će, ako se imenuje Živković, odmah biti smenjeni, kao što je u DB-u to bio slučaj s Radetom Markovićem.
Dragi Svetlana i MIlane, intervju Vladimira Bebe Popovica koji je ovde citiran u mnogome tacno objasnjava situaciju koju je Zoran Djindjic zatekao i u kojoj je bio primoran da deluje. Medjutim, ipak mislim da njime nije odgovoreno na pitanje koje je Milan postavio, a koje se odnosi na sasvim drugi period i sasvim drugi dogadjaj – period Sablje, i na pitanje zasto je tadasnji premijer Zivkovic poslusao savete ambasadora zapadnih zemalja da se Kostunica ne saslusava u Sablji.
Milanu bih odgovorio da o tim pritiscima znamo samo iz javnih izjava Ljiljane Smajlovic i advokata Djordja Mamule, koje bi trebalo proveriti. Svakako da bi o tome nesto mogao da kaze i sam gdin Zivkovic. Ipak, moje je shvatanje da su tuzilastvo i policija morali saslusati Kostunicu bez obzira na sve pritiske, jer tadasnji premijer Zivkovic nije imao nikakvo zakonsko ovlascenje da utice na takve odluke tuzilastva. Naravno, ja polazim od nerealne pretpostavke da se tada postupalo u skladu sa zakonskim ovlascenjima, mislim na sve ucesnike, od raznih ambasadora, gdina Zivkovica, ali na prvom mestu na same tuzioce. A to bi bio veliki izuzetak u praksi, jer to u ovoj zemlji nikad nije bio slucaj. Pogotovu se to nije moglo ocekivati u vanrednom stanju, u trenutku kada se vlada drmala a zemlji pretio haos i bezvlasce.
Postovani gospodine Popoviću,
veoma me je obradovalo da putem ovog bloga mogu da komuniciram sa Vama,i na taj način produbim neka saznanja,razrešim neke nedoumice.Pripadam generaciji kojoj je pubertet prošao u ratovima i epohalnom srozavanju svih vrednosti. Moje pitanje je vezano za obezbeđenje premijera.Svima je jasno da njega ubio sistem.Sistem koji je on hteo da menja.On je znao da hoće da ga ubiju,ljudi oko njega takođe.Znam da je bio bezgranično hrabar,vredan,i da nije želeo da se zatvori u kuću.Međutim u pitanju su bili sati kada će početi da hapse klan i sve ostale.Zar se nije mogao nagovoriti da tih,dan dva,smanji aktivnosti i sačeka da hapšenja počnu?I sa tim,odgovornost dva čoveka:Dušana Mihajlovića i Janjuševića.Ne tvdim da su oni organizovali ubistvo,ne.Znamo ko je za to odgovoran,iz optužnice. Pogotovo mi nije jasan Janjušević.Niko o njemu ne priča.A on je bio zadužen za obezbeđenje.Bar je moralno je odgovoran.
I još jedno pitanje.Ako bi se dokazala umešanost Tomića i Koštunice,da li bi to moglo da dovede do nalogodavaca?Meni sve to vodi ka bračnom paru.Ili onom koji je nosio gajbice.
Hvala i pozdrav
Dragi posetioci bloga,
Verovatno ste primetili da nema nijednog komentara koji je protiv argumenata iznetih u krivičnoj prijavi. Mi smo objavili sve komentare koji su stigli, nijedan nije zadržan. Izgleda da su oponenti prijave ostali bez teksta.
vel poz obe svetlane
Ipak mislim da nisu ostali bez teksta, vec da pokusavaju svoju oprobanu taktiku, kada nemaju argumenata pravne ili cak i politicke prirode, onda jednostavno ignorisu postojanje i optuznice i ovog bloga, kao vaznog sredstva koji bi trebalo da skrene paznju javnosti, pre nego sto se citav dogadjaj potpuno ne zatrpa medijski “bitnijim” slucajevima iz crne hronike ili zivota mucenog srpskog dzet seta. Za mene je cutanje pogubnije od svake neargumentovane kritike, pa cak i one koja dolazi sa ad hominem napadima. Taktika je ista vec godinama, ono o cemu mediji ne govore, zapravo i ne postoji. Pozdrav Srdji Popovicu, Svetlanama i moderaciji.
Slazem se sa gospodjom Srbljanovic,
Cutanje o najvaznijim, zivotnim pitanjima je trenutak u kome prestajemo da budemo civilizovani ljudi. Govor kod ljudi inace postoji, po nekim procenama antropologa samo 15tak hiljada godina, od kad postoji i civilizacija.
Ako cemo da govorimo konkretno, setimo se trenutka u kom je Vladimir Popovic prvi put pokusao da promeni nesto. Pocetak 2005. god. i Insajder. Beograd je bio prazan, nikoga na ulici, svi su gledali, sutra ujutru se probudili, pricali ceo dan o tome na poslu, sa prijateljima itd. i onda, vec prekosutra, talasi su splasli i kao da vise niko nije govorio o tome… Kostunica je cutao, kao i svi oko njega, njegovi mediji, niko nije podigao tuzbu za klevetu i sve se ”lepo smirilo”.
Molio bih gospodina Popovica, ako bi mogao da odgovori na moj odgovor, od juce. Inace ima jos nekoliko ljudi koji su danas nastavili sa diskusijom od juce.
Drago mi je da ste se javili, Biljana! Po obicaju, u svemu ste u pravu. Ignorisanje o kojem govorite nije samo posledica taktike “druge strane”, vec i svih nas, a pre svega medija, koji ni jednu temu ne umeju da isprate do kraja.
Ivane, slazem se i sa vama, kao i vasim nezadovoljstvom kratkim pamcenjem gradjana ove zemlje. Samo da dodam, to su jedini gradjani koje imamo i drugo, u njih spadamo i vi i ja. Ne vredi se zaliti, igramo s kartama koje su nam podeljene.
Sto se tice mog eventualnog propustanja da uocim i odgovorim na vas “komentar na komentar komentara”, molio bih i vas, a i ostale blogere, da ako se takvi odgovori previse ‘razgranaju’, radije napisu novi komentar koji ce mi biti uocljiviji jer ce doci na vrh bloga, jer je moguce da cu ih ovako propustiti. Imajte u vidu da je za mene blogovanje vestina koju tek osvajam. 🙂
a mozda josh nisu obavesteni o ovom blogu ili zato sto u crkvi ne mogu koristiti net a sada im je pomoc od boga najpotrebnija, pa su se u crkvu preselili … da se mole
Borise, na pitanje vezano za nedostatke i propuste u obezbedjenju premijera vec sam nize odgovarao: propusti su utvrdjeni ali se nije mogla pronaci bio kakva sustinska uzrocna veza izmedju njih i samog atentata. Poznavao sam Zorana jos iz doba ’68 godine i secam se da je tada bilo uvrezeno jedno ispravno misljenje: opasno je plasiti se.
Nemoguce je danas predvidjati dokle bi eventualna istraga stigla ako bi se utvrdila odgovornost osumnjicenih Kostunice i Tomica za ono sto im se ovom prijavom stavlja na teret.
Postovani g’dine Popovicu,
Za pocetak primite iskrene pozdrave iz Vankuvera (Kanada) u ime moje supruge i mene.
Iako nasi zivoti ovde niti zavise, a jos manje su pod uticajem dogadjanja u zadnjih deset godina u Srbiji, zeleo sam da podelim jedno posmatranje, a u vezi sa vasim re-aktualizovanim ‘pitanjem nad pitanjem’ u Srbiji – pokretanjem procesa protiv zaverenika i nadam se konsekventno, razotkrivanjem politicke pozadine atentata na pokojnog premijera Djindjica. Kao sto i sami znate, ponekad je iz daljine, slika sira, cak iako su detalji manji. Naravno da je ta misao nepopularna, ali to je ne cini manje istinitom.
Upravo ta perspektiva odavde, je mozda i kljuc, tj odgovor za sve one koji u svom intelektualno opravdanom preispitivanju, izgube vazan deo stvarnosti, pogleda u buducnost i nista manje vazno – pogleda u svoju proslost. Ja svakako govorim u svoje ime, bez ambicija da udjem u psihu nase mlad(j)e emigracije, ali mislim da bi se vecina slozila da je buducnost srbije zarobljena u samom startu, a cementirana samim cinom atentata i evolutivne smene vlasti ubrzo potom. Zablude 5 Oktobra se odavde vide, cini se, mnogo bolje nego vecini koja o tome slusa i gleda sve to ‘pod nosom’ da se tako izrazim.
Jasna je vasa psiholoska i pravna platforma. Jasna je i strategija bazirana na dokazivim cinjenicama, bez stetnog i suvisnog politizovanja. Ono sto me je ponukalo da Vam se obratim je – da ne pamtim da sam bio ovako uzbudjen (pozitivno, da naglasim) jos od donosenja uzasnog zakona o informisanju, (negativno, naravno), iako tamo vise ne zivim. Takodje, siguran sam da vas i srbi iz sveta posmatraju u opozitnim stranama istog spektra, ali ono sto je sada neporecivo za sve, je da je vasa impresivna pravnicka artikulacija i namera u ime vasih klijenata, tj porodice Djindjic, apsolutno istorijsko pitanje za Srbiju – broj jedan! Mislim da gradjanima srbije to pitanje nad pitanjima, i nivo vaznosti, jos nije jasno u potpunosti (?) Nadam se da gresim. Ono sto sam pak siguran, je da ce i sam nacin na koji se sudski proces odvija (ako do njega uopste i dodje), imati dugorocne i trajne posledice na sve one koji razmisljaju da pomognu spolja ili se i ukljuce u buduci razvoj nase zemlje.
Nema pravednog i nekorumpiranog sudstva, sigurnosti, pravde i na koncu, neporecive istine kao zamajca promena kao i poverenja nas odavde, dok se ne rasvetli pitanje nezakonitog ucesca vojne i drzavne bezbednosti uz evidentno kriminalno ucesce i/ili podrsku politickih i verskih mecena, na celu sa V. Kostunicom. Sve drugo je irelevantno u poredjenju. Sve sto se dogadja u zadnjih (sad vec i previse) godina, je samo posledica. I to je ta zamena teza koju vecina gradjana u srbiji ne vidi od medijske buke, tj. tendencioznog zasicenja. Ja licno, dok se ovaj proces ne okonca kako bi moralo, a to je sa jednim strucnim procesom u kome ce odgovarati prozvani za krivicna dela, nemam nameru da se zanosim idejom da je ‘turizam u srbiji’ zabavan i da je evociranje lepih uspomena u Beogradu, substitucija za jedno esencijalno osecanje mira i stabilnosti u nasoj zemlji, To tek treba da se desi. Do tada, mi smo tu sa nadom da cete uspesno odbraniti tuzbom ono elementarno sto tako nedostaje Srbiji. Zbog svega gore navedenog ne samo da smo ovde dosli – nego i ostajemo.
Iskreno,
Milan Milosevic
Vankuver Koledz.
Dragi Milane, stvarno je tuzno sto su ljudi poput vas morali da odu iz zemlje i da, kako kazete, tamo i ostanu. Da ne bih isao mnogo u sirinu, samo da vam kazem da se slazem da su zablude 5. oktobra, i o 5. oktobru, bile fatalne. O tome sam vec mnogo puta i pisao i govorio pa se ne bih sad ovde ponavljao. Ne preuvelicavajuci znacaj same krivicne prijave o kojoj razgovaramo, slazem se potpuno s vama da je sve sto se desva zadnjih godina samo posledica te tragedije, a rasvetljavanje cinjenica vezanih za atentat, kako pisete, apsulutno je ISTORIJSKO pitanje za Srbiju.
Upravo zato i smatram da je to pitanje tako tesko pokrenuti s mrtve tacke.
Nadam se da sam uspela dobro da ubacim citat – to su reci koje bih da podvucem. Pozdrav Milanu Milosevicu, poznajem dosta ljudi koji zive u inostranstvu i razmisljaju na isti nacin.
Nisam uspela sa citatom 🙂
Evo ga u ovom komentaru:
“Ono sto me je ponukalo da Vam se obratim je – da ne pamtim da sam bio ovako uzbudjen (pozitivno, da naglasim) jos od donosenja uzasnog zakona o informisanju, (negativno, naravno), iako tamo vise ne zivim. Takodje, siguran sam da vas i srbi iz sveta posmatraju u opozitnim stranama istog spektra, ali ono sto je sada neporecivo za sve, je da je vasa impresivna pravnicka artikulacija i namera u ime vasih klijenata, tj porodice Djindjic, apsolutno istorijsko pitanje za Srbiju – broj jedan!”
A kad se setim ovoga:
Država Srbija isplatila je dosad najveću dosuđenu odštetu zbog nezakonitog hapšenja tokom akcije “Sablja”
Politika petak, 11. januar 2008.
Politika: Aci Tomiću isplaćena odšteta od šest miliona dinara
Politika
Odšteta u iznosu od šest miliona dinara isplaćena je penzionisanom vojnom generalu Aci Tomiću, zbog provedenih 100 dana u pritvoru tokom vanrednog stanja 2003. godine. Interesantno je da je Tomić morao da plati jedan odsto od dosuđene sume (oko 60.000 dinara) pošti, preko koje je primio novac. Penzionisani general tražio je tužbom 50 miliona dinara odštete, ali mu je prvi opštinski sud u Beogradu dosudio u junu 2006. godine odštetu od 13 miliona dinara. Na tu presudu su se žalili i država i Tomićev zastupnik Milorad Vukosav, posle čega je dosuđeno šest miliona dinara naknade, a novac je isplaćen oštećenom pre otprilike mesec dana. Tomić je u akciji “Sablja” bio uhapšen zbog sumnje da je učestvovao u zaveri koja je dovela do ubistva tadašnjeg premijera Đinđića. Protiv njega je bila podignuta i optužnica, u kojoj je pisalo da je Tomić u više navrata ostvarivao kontakte sa Dušanom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom Legijom u zgradi Uprave bezbednosti VJ i u svom stanu. Kasnije se ispostavilo da je hapšenje Tomića bilo politički motivisano i da je nezakonito proveo u pritvoru 100 dana.
Postupak protiv Tomića je obustavljen, a Ustavni sud Srbije doneo je kasnije odluku kojom je pojedine odredbe vanrednog stanja proglasio neustavnim. Na osnovu te odluke, svi koji su bili u pritvoru, a protiv njih nije poveden krivični postupak ili se od suđenja odustalo, dobili su pravo da tuže državu i zatraže materijalnu odštetu. ”
Posebno obratite paznju na ovo : “Na tu presudu su se žalili i država i Tomićev zastupnik Milorad Vukosav, posle čega je dosuđeno šest miliona dinara naknade”
Postovani gospodine Popovicu ,
da li mozemo da ocekujemo da ako vasa tuzba bude odbacena , zalbu drzave sto je to ucinjeno?
Ovo je, nazalost, samo retoricko pitanje.
Stvar Ace Tomica je relativno jednostavna. U jucerasnjoj emisiji gdina Sarape, “Problem”, na Studiju B, zamenik Specijalnog tuzioca za ratne zlocine, B. Vekaric, otvoreno se zalio na ogromne pritiske koje je ondasnji Specijalni tuzilac za organizovani kriminal, kao i on sam, trpeo za vreme vlade Vojislava Kostunice, pominjuci pritom konkretno tadasnjeg ministra pravde Zorana Stojkovica i tuzioca Manojlovica, koji su diktirali ko ce i za sta odgovarati a koji ce postupak biti obustavljen.
O tome se nasiroko govorilo i u jednoj emisiji Insajdera, kao o rasirenoj pojavi (pominjala su se i ova ista imena), a time se konacno objasnjava i cudan postupak Specijalnog tuzioca Jovana Prijica, kada je nakon podizanja optuznice za atentat, a nakon sto je ona dobila imprimatur Suda koji je odlucivao po prigovorima, iznenada odlucio da optuznicu protiv Tomica – povuce.
Vec sam jednom napomenuo, nevolja ovog postupka bila je u tome sto je zapocet za vlade Zorana Zivkovica a zavrsen u mandatu Vojislava Kostunice.
u vasoj krivicnoj prijavi trebalo bi da se nadju stojkovic i manojlovic
Pozdrav Gdine Popoviću,
Niste mi odgovorili na dole postavljeno pitanje, verovatno ga niste primetili u našem nizu pitanja i odgovora, ali palo mi je na pamet jedno možda zanimljivije. Ako je predsednica veća “ometala pravdu” (sa čime smo se složili), ne dozvoljavajući da postavite pitanje Tomiću, a Koštunicu i Bulatovića čak i “zaštitila” od ispitivanja, ne čini li vam se procesno ili “u interesu pravde” interesantnim da ona bude svedok na te okolnostu u ovom novom eventualnom procesu, to jest, da je kao svedoka pitate zbog čega nije pristala na te vaše logične i ako mogu da kažem zdravorazumski neosporne predloge i zahteve, da li je možda bila pod pritiskom kada je odlučila da ih ne pozove. Jer ako jeste, zar to ne bi ukazivalo da su oni koji su taj pritisak vršili bili u nekakvoj vezi sa pobunom, ili sa onima koji su povezani sa pobunom i u čije ime pritisak vrše.
Borislave, vidim da vas Nata Mesarevic jako sekira. I mogu to potpuno da razumem. 😉 Ipak, treba da znate da ona ne moze biti ispitivana o svojim pojedinacnim procesnim odlukama jer sudije, tuzioci i njihovi zamenici ne mogu odgovarati cak ni za pogresna misljenja koja stoje iza njihovih odluka. S druge strane, naravno, i sudije podlezu oceni svoga rada i mogu trpeti posledice za svoj nestrucan ili nesavestan rad. Najteza od tih posledica jeste – razresenje. Tesko je zamisliti da bi se to moglo desiti Nati Mesarevic koja, po sopstvenoj izjavi, stoji na celu sudske vlasti u Srbiji.
Mislim da su se stekli svi uslovi za pokretanje jednog postupka u kome bi odgovarali svi oni (a njih je poveliki broj) koji su ucestvovali u prikrivanju jednog vrlo vaznog dokaza, a to su transkripti razgovora Dejana Milenkovica – Bagzija i njegove braniteljke Biljane Kajganic. U tome je, pored mnogih drugih (a o tome najbolje zna novinar Milos Vasic, koji je transkript toga razgovora prvi obelodanio i protiv koga je vodjen dugogodisnji postupak za klevetu), dakle u tome je ucestvovala i sudija Nata Mesarevic. Taj skriveni dokument, cije je postojanje posednjih dana konacno potvrdio Boro Banjac, daje osnova sumnji da su Jocic, Bulatovic, a verovatno i osumnjiceni Kostunica, nastojali da ohrabre Dejana Milenkovica na davanje laznog iskaza i opstrukciju sudjenja atentatorima. Ova zavera u sprecavanju i ometanju dokazivanja (clan 336 KZ) mogla bi biti predmet neke druge, vrlo dobro zasnovane, krivicne prijave.
Sudija Mesarevic je, po nekoj cudnoj logici, nasiroko slavljena sto je izrekla presudu atentatorima na Zorana Djindjica, jer je to, toboz, po misljenju mnogih, zahtevalo nekakvu izuzetnu ‘hrabrost’. Ona je na raspolaganju imala brojne i nepobitne dokaze za ovu presudu, i citavu drzavu iza sebe. Mogu usput da napomenem da ne razumem ni pohvale za hrabrost koje i sam dobijam na ovom blogu. Ispada nekako da je u ovoj zemlji potrebno biti jako hrabar da bi covek radio svoj posao. Smatram da se time ljudi jednostvno – zastrasuju. Bio sam iznenadjen, nedavno, izjavama da nije nikakvo cudo sto su Teofila Pancica pretukli stanglama s obzirom na ono sto je pisao. Ne, to jeste cudo! Opasno je ako prestanemo da se cudimo ovakvim stvarima.
Hvala. Ali, ako kažete da ona ne može da odgovara za svoje procesne odluke, da li to znači da ne može da odgovara ni kao svedok na neke okolnosti vezane za krivično delo koje ste naveli u prijavi, a koje su slučajno vezane za nju i njene odluke u sudskom procesu. Jer ona bi mogla biti pitana da li je na nju bio vršen pritisak. Da li vi kažete da je to nemoguće, tj. da ne može biti pozvana kao svedok i ne može vam biti dozvoljeno da to pitate? A ako, kako kažete, ne može biti ispitivana o svojim pojedinačnim procesnim odlukama, kako onda da odgovara za to skrivanje transkripta, ako je i to jedna od njenih procesnih odluka. Ili sam pogrešno razumeo da bi ona mogla biti obuhvaćena tom eventualnom prijavom za skrivanje transkripta? U pravu ste kada primećujete da me sekira, to jest ne ona nego to što je ona kao takva to što kažete da je i sama rekla za sebe, dakle šef sudske vlasti; zato vas i gnjavim molbama da komentarišete njeno unapređenje posle te presude i to opet ne u smislu nje lično nego društvenih okolnosti u kojima je to moguće.
Inače, ne znam da li sam vas dobro razumeo u ovome o hrabrosti i svom poslu, ali čini mi se da u Srbiji u najmanju ruk nije “lako” raditi svoj posao, jer čini mi se da ljude takva odluka, odluka da rade svoj posao kako treba, dovodi u sukobe i neprijatnosti raznih vrsta i intenziteta. Ali delim sa vama osećaj da je čudno i nelagodno kada čoveka hvale i uzdižu za nešto što se od njega očekuje.
Da vas podsetim: rekao sam da ni jedan sudija ne moze biti ispitivan povodom svojih misljenja o osnovanosti pojedinih dokaznih predloga, cak i ako su ova misljenja pogresna. Naglasak je ovde na reci MISLJENJE.
Sasvim je druga stvar ako bi sudija svesno i namerno sprecavao i ometao dokazivanje sakrivanjem neke isprave, jer ta RADNJA (i to je ovde kljucna rec) predstavlja krivicno delo iz clana 336, stav 2 KZ.
Nadam se da uocavate razliku.
Da, sad razumem. Ona je odlukom da ne pozove Koštunicu proizvela čin, ako mogu tako da kažem, “samo” mišljenjem, bez ikakvih dokumentarnih tragova, tako da nema o čemu da se pita nego o mišljenju i njegovom eventualnom “uzoku”, a o tome se, kako kažete, ne može pitati. Hvala.
Evo, ponovicu moj odgovor na Vas post:
Jasno mi je da tuzilastvo, policija i sluzbe, ako bi zapocele valjan proces istrage mogu stici ko zna dokle, naravno. Ipak nije mi jasno da li je ovo sto se sad javno zna, zaista sve? Ili i Vi znate vec za neke informacije, koje ne mogu izaci na videlo danas, koje mozda nisu do kraja dokazive, ali ce mozda biti za 2, 3, 5, 15 godina? Prosto ne verujem da ne znate vise od mene. 🙂 Na taj nacin je Vladan Batic govorio o iskazu Radomira Markovica (otprilike >> to je tu, umnozeno u mnogo primeraka i ceka… mnogi su to vec procitali…<<). Nista mi niste rekli o tome i o jos nekim dokumentima koje sam spominjao.
Takodje, nista mi niste rekli o vasem utisku o izjavi Tomislava Nikolica. Vi ste nas Serlok Holms 🙂 Kako ne mozete da se upustate u takve stvari? Pogledajte: covek je pod stresom, pokusava da se iscupa iz kandzi nekoga kao sto je Seselj, dobija krajem 2008. informacije od zajednickih prijatelja da ovaj pokusava da ga ubije, nervozan je… o svemu tome prica pred kamerama… objektivno i nema mnogo ljudi kojima moze da veruje i misli da mu je to mozda zastita. Odjednom je pun empatije za sve koji su nesto slicno preziveli u proslosti, seca se Zorana Djindjica… Meni se cini da je izjava iskrena, a on potpuno jasno koristi reci ''i sam sam, ne znajuci to, delimicno ucestvovao'' i ''[ja sam] te kockice slagao i sam''.
Razumem da je skakljivo za Vas da pricate o tome ovako javno, ali mislim da je ocigledno da je to covek koji nesto zna, sto i nije krio. Treba krenuti od najslabijih karika. Siguran sam da ce bilo ko ko se bude bavio ovim slucajem u buducnosti jako pogresiti ako zaobidje Kostunicu, ali ako zaobidje i Miru i Seselja, koji su otisli dan posle slucaja Limes iz zemlje, kao i pitanje gde su sve te krvave milijarde koje su nestale iz zemlje i koliko od toga kontrolise Marko, a koliko tajkuni. Ko je finansirao 12. mart? Ko je sve profitirao nakon toga? I radikali su ojacali posle toga, najgore privatizacije su sprovedene nakon toga i stvoreni su monopoli. Ako pricamo o Radomiru Markovicu, Legiji, Spasojevicu itd. to su pre svega bili Milosevicevi i Seseljevi ljudi, pa tek onda Kostunicini. Uzmite jednog Pavkovica, koga sada ljudi ovde dosta spominju. Pavkovic je bio svugde od Vukovara '91, preko Kosovu '99 i petog oktobra 2000, do Kostunicinog kabineta, kad je Aco Tomic naredjivao prepad na Vladin biro, o cemu je javno svedocio…
Izvinjavam se na duzini posta, jako mi je drago sto ste prihvatili ovako nesto i nadam se da necete odustati od svega, svestan da je za ovo potreban znatan napor… Sve najbolje Vam zelim!
Eh, Ivane, ako sam ja Serlok Holms i ako od mene zavisi istrazivanje svih zlodela i razotkrivanje svih lazi onda tesko nama! 🙂 Za to postoje specijalne institucije koje raspolazu i sredstvima i ljudstvom i znanjem da se svime time bave. A ja sam, verovali vi ili ne, u ovome potpuno goloruk. Mogu samo da pretpostavim do cega bih sve mogao da dodjem da i ja imam sve to na raspolaganju. U pravu ste da znam vise od onoga sto sam ukljucio u prijavu i da imam i mnoge vrlo razumne pretpostavke, ali to je ono sto policija obicno zove operativnim podacima a sto je u sudskom postupku neupotrebljivo.
Da vas ipak zadovoljim. Evo, u slucaju tog famoznog puta u Moskvu koji pominjete, imam sasvim jasne pretpostavke: ako je u zemlji u toku nesto sto lici na drzavni udar, i ako se neki pobunjenici zaklinju da ce ici do kraja, a kraj je jasno – rusenje Vlade, dok se drugi zadovoljavaju i onim sto je postignuto (Ulemek: “U ovom momentu je dosta.”), onda putovanje Ace Tomica, koji sa funkcije nacelnika Uprave Vojne bezbednosti podstrekava pobunjenike, neko zlonameran moze shvatiti, narocito s obzirom da putuje TAJNO, da on ide da se raspita da li bi Rusija podrzala takav drzavni udar. Podsetimo se da je Rusija davala utociste mnogim nasim beguncima od pravde, da je Ivanov kumovao smeni vlasti u Beogradu 5. oktobra, a da je njihova drzavna televizija nedvosmisleno pozdravila “ubistvo izdajnika Zorana Djindjica”. Ponavljam, tako bi se to moglo zlonamerno, a mozda i zdravorazumski, tumaciti. Za to, medjutim, ne postoji apsolutno nikakav dokaz.
Eto, napravio sam izuzetak, na vase insistiranje. 😉
Sto se tice Tomislava Nikolica i njegove izjave o Titu i Djindjicu, meni se cini da on pokusava da se za tu izjavu pokaje, iskreno ili ne, i tako shvatam njegove reci koje citirate: “i sam sam, ne znajuci to, delimicno ucestvovao” i ”[ja sam] te kockice slagao i sam”. Iz ovakve izjave ne proizilazi stvarno nikakav dokaz o umisljajnom ucescu u atentatu.
Mogao bih da se slozim sa vama da Tomislav Nikolic kao i njegov tadasnji sef Vojislav Seselj znaju mnogo vise od onoga o cemu javno govore, kao i da je indikativan podatak da su Mirjana Markovic i Vojislav Seselj napustili zemlju neposredno pred atentat. To je nesto sto bi neka ozbiljna istraga verovatno morala da ispita, pod uslovom da ovi budu dostupni organima koji vode postupak.
Dragi gospodine Popovicu,
meni se cini da osnovni navodi ove optuznice tesko mogu biti osporeni; da je Kostunica podrzao pobunu javno, da su oni racunali na njegovu podrsku, da su njegov tim i pucisti bili u kontaktu sve vreme pobune, da im je Aca Tomic (sigurno ne inokosno i u svoje licno ime!) dao garanciju da nece biti intervencije Vojske itd. Stoga se ne slazem sa komentatorom koji je rekao da Kostunica ima manevarski prostor da kaze – eto on nije intervenisao jer je mislio da ce tako biti bolje. Materijalni dokazi svedoce da je on bio u direktnoj, ne indirektnoj, zaveri sa JSO tokom pobune i da je njegovo necinjenje bilo “aktivnog” karaktera, da tako kazem. Jedino pitanje koje po mom sudu preostaje je da li je politicka Cosa Nostra dovoljno jaka da stopira ovu prijavu politickim sredstvima. Ako tako bude, ja cu osecati jos manje nostalgije sto vec skoro dve godine nisam u Srbiji.
Ja mislim da je u vasoj prijavi nerazjasnjen ostao samo detalj sa ulogom Rusa. Ja znam da vi kao iskusan advokat svakako ne biste tvrdili bez jasnih dokaza koji su bili razlozi putovanja Tomica i Pavkovica u Moskvu, ponajmanje na nekom blogu. Ali me zanima da li postoji neka spekulacija, neka nezvanicna kuloarska prica sa vise detalja od onog sto svako moze da razlozno pretpostavi “isli da se dogovaraju sa Rusima kako da obore Vladu”? Ja intuitivno verujem da su Rusi umesani, i vi spominjete u prijavi to putovanje u Moskvu, i Beba Popovic pominje u svom intervjuu za Insajder podatke od stranih diplomata da su Rusi radili nesto sa JSO-om pre atentata. To je opet, da se posluzim vasom sintagmom iz prijave, “suvise mnogo koincidencija”. Ali, mi ne znamo mnogo vise od toga. Da li ste vi razgovarali sa Popovicem o ovome u pripremi vase prijave?
pozdrav
Ivan Jankovic, Vindzor, Kanada.
Ne sumnjam da su Rusi itekako umesani
Dopisnik ruske državne televizije Konstantin Semin povodom mitinga “Kosovo je Srbija”, kaže : “Danas su se žitelji Beograda verovatno setili drugih mitinga. Setili su se kako se talasala masa koja je svrgla starca Miloševića. Bili su to, između ostalog, ti isti fudbalski fanatici. Setili su se kako je zemlja, otupela od liberalnih obećanja, plačući ispraćala na onaj svet marionetu Zorana Đinđića – čoveka koji je uništio legendarnu srpsku armiju i specijalne službe, prodao Hagu heroje srpskog otpora zarad apstraktne ekonomske pomoći i koji je za to dobio zasluženi metak.”
Hvala Svetlana, ovaj citat mi nije bio pri ruci, a vi ste ga umesno upotrebili.
Ivane, na pitanje o Rusima i putovanju Tomica u Moskvu u vreme oruzane pobune vec sam odgovorio vasaem imenjaku, pa odgovor kopiram ovde:
Sto se tice Vadimira Bebe Popovica, u krivicnoj prijavi sam koristio neke njegove izjave date u svojstvu svedoka u postupku za atentat. U povodu ove prijave nisam razgovarao sa Popovicem.
Nadam se da ce se VBP mozda ukljuciti u ovu nasu blogovsku diskusiju, jer on zaista mnogo zna o dogadjajima iz tog vremena.
Nesumnivo da B.Popović zna mnogo toga.I ne samo on.Ono što, mislim, nedostaje u vašoj konstrukciji g.Popoviću su svi ,,korisnici,, te pobune i atentata na premijera.Tu mislim ( a vi to nikada niste ni u aluziji izneli) puč u DS-u nakon ubistva premijera, dolazak Tadića i nove garniture.Setite se samo skandala prilikom izbora Tadića na toj istorijskoj skupštini DS-a koja je tada kao stranka prevedena pod kontrolu Službi.Dakle, Koštunica i ekipa -da, ali to nije ukupna slika državnog udara.
postvane dame,postovana gospodo,
ocajnicki i sa pravom pokusaj porodice djindjic, da uperi prst na grupu koja je umesana u zlocin nad njhovim sinom i bratom i premijerom srbije,pozdravljm iz sveg srca.
moje,skromno misljenje je,da su dirnule ne u osinje gnezdo nego u termitsku tvorevinu stariju vise od dvesta godina.
u nadi da je sve moguce,cak i u srbiji i da ce pravda pobediti,pozdravljam sve ucesnike bloga.
n.vrbaski
Dragi i postovani Gospodine Popovicu,
Hvala Vam sto od proslog petka mogu opet sa nekom nadom lakse da disem. Vec odavno je nesnosno i ponizavajuce da se zivi u tolikom mulju i talogu od silnih, glupih,opasnih i ociglednih lazi…. Pozdrav porodici Djindjic.
U svojim odgovorima na moja dva prethodna komentara skrenuli ste mi, između ostalog, pažnju da u njima iznete informacije – i iz njih izvedene dalje pretpostavke (sumnje) – nemaju dovoljnu pravnu težinu da bi im sud pridao suštinski značaj, barem kad je reč o ovoj prvoj fazi postupka. Tako sam otprilike shvatio vaše primedbe i, budući da sam laik u pogledu pravne nauke, nemam razloga, a još manje motiva, da se ne složim sa vama kao vrhunskim profesionalcem u toj oblasti.
Dakle, u potpunosti razumem i prihvatam vaše, uveren sam, krajnje dobronamerne sugestije. U isto vreme želim da vas zamolim da i vi imate razumevanja za moje komentare uprkos svim “stručnim” nedostacima, baš zbog toga što u ovoj raspravi ne učestvujem kao pravnik već kao običan građanin koji je maksimalno zainteresovan da se do kraja rasvetli istina o atentatu, a svi koji su odgovorni budu adekvatno sankcionisani.
Svakako bih lično najviše voleo da u vlastitim rukama držim čvrste materijalne dokaze koji bi značajno doprineli daljem toku sudskog postupka. Kada bih takve dokaze imao, ne bih ni pisao na blogu, već bih vam iste direktno dostavio da ih iskoristite u procesu. Kako, nažalost, takve materijale u ovom trenutku ne posedujem, jedini način na koji mogu da pomognem jeste da učestvujem u ovoj diskusiji u skladu sa onim saznanjima i zapažanjima koja su mi na raspolaganju, a na vama je da procenite da li i u kolikoj meri bilo šta od toga može da vam posluži tokom samog suđenja. Nadam se da se oko ovoga možete složiti sa mnom kako bih, uprkos nedostatku pravničkog znanja, mogao da bez “pritiska” učestvujem u daljem komentarisanju na vašem blogu.
Dragi Milane, vidim da ste me dobro razumeli. A potpuno ste u pravu i da trazite razumevanje za sebe i ostale blogere koji spontano i neoptereceni strucnim obzirima koje ja imam, iznose svoja misljenja, a rekao bih i izrazavaju svoj jad nad corsokacima u kojima se nalazi ova drzava i njeno pravosudje. Ja za to imam razumevanja i izvinjavam se svima vama ako ponekad zazvucim suvise suvo i tehnicki i time mozda preterano suzavam ovu raspravu. Vasa su misljenja, naravno, dragocena, cak i kada nisu potkrepljena cvrstim dokazima, i ja ne zelim nicim da vas u tome obeshrabrim.
dragi g Popovicu,
samo da napomene da komentator Ivan i ja nismo ista osoba (da ne ispadne da neko do nas zloupotrebljava blog da ga zatrpa komentarima sa dva razlicita imena 🙂 ).
Sto se tice “same stvari”, ja mislim da je jedno od postignuca vase prijave nesto cega vecina ljudi verovatno nije svesna (DSS jeste, otud onakva reakcija); vi ste uspostavili prilicno direktnu odgovornost Kostunice i za samo ubistvo. Setimo se, tokom pobune psotoji direktna komunikacija izmedju Kostunice i pucista, Aca Tomic se srece s anjima i daje garancije. Duca kaze u telefon NN licu da kaze Kostunici da je ovaj otisao u Kulu itd i dodaje da samo ako Kostunica naredi oni ce da odustanu. Dokazi su jasni.
Medjutim, seticemo se da se Aca Tomic i Rade Bulatovic srecu sa istim ljudima tajno nekoliko puta u periodu neposredno pred ubistvo Djindjica, i da u pocetku o tome lazu u istrazi. Ako imamo u vidu prethodno receno o pobuni, ima li ista logicnije za pretpostaviti nego da su oni u najmanju ruku na tim susretima u januaru i februaru 2003 bili upoznati sa planovima za ubistvo? Mislim da je verovatnoca da nisu zaista smesno niska. Ako je tako, onda to znaci direktno ucesce u zaveri! Jedina linija odbrane njihova ranije je bila u fazonu – eto to su bili slucajni sureti, tako to je deo posla, operativni rad itd. To je rekao Kostunica nenkoliko puta. Medjutim, kad uzmemo u obzir dokaze vezane za pobunu, ta odbrana pada u vodu. Bliski saradnici koji kooridinaraju akcije u novembru 2001, u januaru i februaru 2003 odjednom postaju slucajni prolaznici ili obavljaju “informativne razgovore” bez ikakvog daljeg razloga?
Dragi Ivane, slobodno me svi zatrpavajte komentarima, blog se principijelno ne moze zloupotrebiti. Njegova svrha i jeste postavljanje svih pitanja i komentara koje citaoci smatraju relevantnim.
Zahvaljujem vam se sto tacno podsecate da su Aco Tomic i Rade Bulatovic lagali u istrazi o svojim susretima sa Ulemekom i Spasojevicem, sto govori samo za sebe. Mozda bi u tom kontekstu trebalo podsetiti na cuveno pismo koje je Kostunica uputio Aci Tomicu dok se ovaj, pod istragom, nalazio u pritvoru:
Ovim pismom Kostunica na slabo prikriven nacin savetuje okrivljenog Acu Tomica da cuti. Pismo je zanimljivo jer se iz njega vrlo jasno vide dva protivrecna motiva: da bi Tomic dobro razumeo ovaj savet cutanje se pominje dvaput, uz opasku “da se valjda razumemo”, ali da se pred zakonskom cenzurom prikrije da Kostunica ovime pokusava da utice na postupak.
O cemu je to Aco Tomic trebalo da cuti? I sta to brine Vojislava Kostunicu?
Postovani gospodine Popovicu,
smatram da je od velike vaznosti da se Milorad Ulemek ponovo pojavi kao svedok. Pokusavam da verujem kako ce ovaj “zinzov” konacno progovoriti (vidim da mu od nedavno cenzurisu knjige), nadao se oslobadjanju i ordenu heroja ali posto je prakticno dobio dozivotnu, postoje sanse da progovori . Takodje imam utisak da ce rusko-srbijanska mafija (drzava Srbija) uciniti sve da se isti ne pojavi na svedocenju. Verujem da je razlog skrivanja Sratka Mladica slican. Good luck! Pozdrav iz kolonije Vojvodine.
Nisam siguran u opravdanost vasih nada da ce Ulemek progovoriti posto je prakticno dobio tzv. dozivotnu robiju. On nema ni danas drugih i boljih zastitnika od onih koji su mu pruzali zastitu i opstruirali proces protiv njega. To nije nekakva narocita zastita, ali on druge nema. Mozda se cak i nada da ce Tomislav NIkolic, koji je to javno obecao u predsednickoj kampanji ukoliko bude izabran, preispitati njegov slucaj.
ja licno mislim da se ulemek u zatvoru oseca sigurnijim nego da se nadje napolju.
Što bi mi mladi, rekli: RT! (retweet) 🙂
Plasim se da ste u pravu, ipak je to jednocelijski organizam bez tragova nervnog sistema. Bez obzira na moje zapazanje, optuznica je veoma snazan i istorijski vazan pokusaj dovodjenja u red pravosudnog sistema u necemu gde ni traga od toga nema. Jos jednom, velika podrska i pitanje kako mi “mali” gradjani mozemo pomoci?
P.S.
Interesantno je da zapadni mediji ignorisu ovaj dogadjaj.
Pa, zapad nam je mnogo i “pomogao” oko ovoga. Da oni nisu dejstvovali, Koštunica bi dao izjavu i za vreme Sablje. Užas!
Drago mi je kada vidim da opravdani bes i očajanje mojih zemljaka nije zamrlo ni pored dugogodišnjih pokušaja da se zataška i sakrije istina oko dogadjaja koji su doveli do ubistva Zorana Djindjica.
Iskreno smatram da je kapacitet da nađemo u sebi energiju i propulziju da tražimo istinu i pravdu za sebe i svoje društvo jedna od bitnih karakteristika koja nas odvaja od životinja. Tako da, i pored izuzetno teških, da ne kažem egzistencijelno ugrožavajućih uslova u kojima se naše društvo trenutno nalazi, za pohvalu su viši impulsi koji karakteršu komentare na ovom blogu.
Moramo tražiti istinu. Moramo insistirati na pravdi. Moramo ih ozbiljno shvatiti kao obaveze svakog građanina ove države.
Ipak, malo me plaši da nestrpljenje nekih komentara prema zakonskim ograničenima ne ugrozi ceo poduhvat.
Postoje važni razlozi zašto se optuženima stavlja na teret samo ono za šta postoje čvrsti dokazi. Dokle god se držimo dokaza, to što radimo ostaje čisto i naš cilj ostaje istina i pravda.
Zakoni postoje baš za te situacije u kojima je pojedinac toliko ubeđen da je neko kriv da je spreman na osnovu tih osećanja da drugog osudi bez dokaza.
Kada god pregazimo granice onoga što možemo dokazati, ulazimo u politiku. I to ne bilo koju politiku, već baš onu vrstu politike koja svoje protivnike uništava izvan procesa, izvan zakona a ponekad i metcima.
Dišite i ponovite “mi nismo Koštunica”
Dragi Legalisto, mi nismo Kostunica, to kao prvo. Drugo, drago mi je da ste se ukljucili u ovu debatu, potpisujem svaku rec. Upadamo u zacarani krug ako one koji druge stavljaju van zakona i mi tretiramo na isti nacin.
Postovani G-dine Popovicu,
Citajuci ovu prijavu, mogu samo reci jedno, a to je: SRAMOTA!
Sramotno je to sto su ovaj korak povukle, umesto Republike Srbije i svih njenih institucija, majka i sestra Zorana Djindjica.
Prijava je sasvim na mestu i vrlo logicna… Novembra 2001. godine smo se, po svemu sudec,i vise bavili komentarom tadasnjeg predsednika drzave Vojislava Kostunice “Posao koji oni obavljaju je takav, a neko od njih je i rekao, da nemaju druge uniforme osim one koju imaju. Lekar ima svoju uniformu, neko drugi ima svoju odeću, a oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća.”, nego stvarnom pozadinom i motivom pobune. Vrlo jednostavno, tada se jasno moglo videti da u institucijama nase vlasti postoje oni koji takav “izraz” potpuno podrzavaju i oni koji se u tom kontekstu osecaju nemocnim… Jedan od tih nemocnih je bio i tadasnji premijer, predsednik najviseg organa izvrsne vlasti nase zemlje. Upravo zato je potrebno da SVI oni, od Kustunice, preko Aca Tomica, pa i do poslednje kopce u nekadasnjoj JSO budu prozvani i odgovaraju, ne zato sto su dno naseg drustva, ne zato sto su u datom trenutka davali ljigave i glupe komentare, vec zato sto su tog dana oni potpuno svesno zapoceli proces atentata na tadasnjeg premijera Srbije.
I opet kazem, u kakvoj mi to zemlji zivimo kada je 7 godina nakon ubistva premijera Srbije, pored svih demokratsko i iskreno izabranih Vlada Republike Srbije, pored predsednika Srbije, pored svih istraznih i sudskih institucija Republike Srbije, u krajnjoj liniji i pored Demokratske Stranke ciji je Zoran Djindjic bio predsednik i jedan od njenih osnovaca, bilo potrebno da ovu prijavu, pored sve prezivljene tragedije, podnesu majka i sestra ubijenog premijera. Pobogu, pa on nije ubijen jer je bio neciji sin i brat, vec zato sto je bio premijer Republike Srbije! Ovo je velika sramota svih nas…
Glupo mi je da kazem “Srecno”, jer je citava situacija svakom normalnom coveku uzasno gadna, ali najiskrenije se nadam da ce svi oni koji se u ovoj prijavi spominju biti procesuirani i kaznjeni. I neka to bude pocetak odmotavanja ovog klupka…
Jovana, potpuno se slazem sa vama da je sramota sto je drzava ovo propustila sama da uradi, makar posle 2005. godine, kada je ovo pitanje prvi put pokrenuto kod Specijalnog tuzioca. Hvala na recima podrske.
Polako, polako ljudi!
U ovom društvu ima toliko toga što je trulo i nije isplivalo.
Ali ajde da se sada zaustavimo na ovome za šta imamo dokaze.
Da li bi ste vi bili zadovoljni kada bi Koštunica bio osuđen za ovo što stoji u prijavi?
Ajde da to bude to za sada.
Ako državne institucije koje su za to zadužene pokrenu iskrenu istragu onda će se svašta otkriti, ali za sada znamo ovo.
Nemojte sada da se zalećete sa raznim neosnovanim teorijama o raznim drugim mogućim delima.
Za sada imamo ovu prijavu i imamo izjavu Ministra pravde da će se istražiti navodi iz nje.
Nećemo da razvodnjavamo celu stvar sada i dajemo drugoj strani municiju da se brani tako što potežemo razne neosnovane sumnje i teorije. Zamutićemo vodu, koja je sada sasvim bistra!
teorije i sumnje su neosnovane, dok se ne pokaze da su osnovane. to je ovde uvek bilo tako.
osim toga, ne mogu da prihvatim da su u pitanju nekakve “dve strane”, pitanje municije i slicne metafore koje insinuiraju da je ovde u pitanju borba dve strane ili dve srbije.
ja ne vidim da ovde postoje bilo kakve ravnopravne strane, postoji zakon, postoji krivicno delo i postoji prijava za njega. ne postoji nikakva druga “municija” koju okrivljeni ima, osim zakonske odbrane. to opet nije pitanje umetnickog dojma i mutne i bistre vode, vec dokaza i cinjenica.
mislim da je u interesu citavog drustva da se oko ove prijave ne podeli na strane. naravno, to je kod nas nemoguce, kod nas svako, pa i najbanalnije krivicno delo, najpre dobije presudu u javnosti, smrtna kazna u komentarima citalaca je najspominjaniji pravni lek za bilo osetljiviji slucaj.
ovo, ponavljam, nije pitanje ni javnog mnenja ni podela na strane, nego pitanje cinjenica i zakona. iako deluje kao borba jednog hrabrog coveka sa sistemom, nekako ne sme zaista da tako i bude.
Složila bih se da ova tužba ne bi trebalo da ima veze sa stavovima javnog mnjenja, već isključivo sa zakonom, ali welcome to Serbia!
Kada će i da li će uopšte tužilaštvo reagovati na ovu tužbu zavisi, po mojoj proceni, najviše zavisi od pritiska javnosti na samo tužilaštvo. Ono što mene raduje i što verujem da može da pomogne efikasnosti u ovom slučaju, jesu sve veći pritisci Evrope na rešavanje našeg očajnog pravosuđa. A, kada dođe do suda, ne sumnjam u pobedu!
postoje li neki zakonski rokovi za reakciju? “da li ce uopste reagovati” – huh, pa nije valjda da tuzilastvo moze da odluci da cuti, eto tako, jer mu se cuti?
a pritisak evrope je dobar, tj. i ja se nadam da jeste.
Reče Srđa da ne postoji 🙁
Ja isto mislim da veliki uticaj mogu imati i izbori u DS (jeste tužno, ali šta ćemo). Koliko pratim ove naše (partijske) medije, svi donekle promovišu Šutanovca ispred Jeremića, a nije tajna da “proevropskom” delu stranke je ipak stalo do istine o Zoranu i da nisu bili najsrećniji u onoj sramnoj kohabitaciji. To isto može biti dobar znak.
Slažem se sa vama da bi trebalo biti relevantno ono što je u prijavi i proces koji će se, nadaj mo se, pokrenuti povodom te prijave. To je i bila moja glavna ideja, da je bitno ono što je u prijavi a ne tvrdnje izvan nje.
Što se tiče strana, strane sigurno postoje, postoji strana koja želi da se zločini istraže i istina utvrdi, to su svi građani ove zemlje, i strana koja želi da sakrije sopstvene zločine.
Kao što ste i sami konstatovali na kraju vašeg komentara, okrivljeni ima municiju koju može da koristi vrlo efektivno u javnom mnjenju i na taj način ugrozi ishod. Mi mu možemo u tome pomoći ako na blogu advokato iznosimo neosnovane tvrdnje koje samo kompromituju prijavu.
to je bio odgovor za Gđu Srbljanović
Legalisto, zahvaljujem na vasem naporu da se strogo drzimo diskusije o ovoj prijavi. S druge strane mogu potpuno da razumem potrebu ljudi cije se misljenje obicno nigde ne cuje, da iskoriste ovu priliku i na ovom blogu progovore o svim srodnim temama, jer kao sto je jedan bloger vec istakao – mi ovde drmamo jednu ciglu koja ugrozava citavu gradjevinu lazi i bezakonja.
Za Biljanu: Pun pogodak, i apsolutno genijalno objasnjenje. Nista vise, nista manje od onoga sto je u prijavi napisano, od rijeci po rijeci. I to sve po zakonu, koje nam je drzava ponudila. Pa ako ovaj postupak ponudi neke nove dokaze, dovoljne za prosirivanje optuznice ili neku novu, onda nova optuznica i prosirivanje. Tacno onako kako je drzava formulisala, jer valjda je tako po zakonu?!?
Nema dve Srbije, samo jedna jedina formulisana zakonima ove zemlje! Zgrozavam se od izraza “nas-a” Biljana Srbljanovic, Srdja Popovic, Ceca Lukic…. Pa zar sve ono sto ti ljudi rade, nije usmereno na sve u ovoj zemlji , i za dobrobit svih. I zar sve Tome, Seselji, Milosevici…. ne pokusavaju svima da nametnu svoje izopacene poglede na svijet, ne bi li ih decenijama koristili za svoje manipulacije! Ja ne zelim da budem niti u jednoj grupi, zelim da budem normalan i da imam mogucnost da to javno iskazem.
pa moramo nekad koristiti i tu podelu na nasi i vasi, prva i druga srbija, tek da bi se razlikovali od fasista, huligana, mafijasa, tajkuna i onih koji ih podrzavaju, inace, moze da ispadne da su huligani i nasa deca kako rece olja beckovic onomad u svojoj emisiji.
naravno, u ovom slucaju , apsolutno vazi ono sto je biljana napisala
Dragi Legalisto, Biljana, Marija, Leno, Svetlana i Bratislave, nadao sam se da ce se blog bas na ovaj nacin i razvijati, da ljudi medjusobno pocnu da komuniciraju i dopunjuju se (ili spore, naravno), hvala Biljani sto je spustila mozda previse akademski ton nase diskusije.
Obracam vam se ovako skupno, jer se bavite istom temom. Vrlo dobro razumem brigu Legaliste da se nedovoljno potkrepljenim tvrdnjama o eventualnim drugim vise-manje povezanim krivicnim delima skrece paznja sa diskusije o samoj prijavi. Takodje, mislim da je Biljana u pravu, diskusiju o osnovanosti prijave ne treba shvatiti kao borbu “nas” protiv “njih”, jer s jedne strane postoje cinjenice, dokazi i zakon, i normalna je pretpostavka koju Biljana iznosi da bi u tome svi gradjani ove zemlje morali biti na istoj strani. S druge strane, opet, ne mozemo zatvoriti oci ni pred stvarnoscu, da kao sto istice Legalista “strane” ipak postoje, u ovoj zemlji ima dosta onih koji imaju snaznu zelju i motive da neki zlocini, kao i ovaj o kome govorimo, ne budu nikada rasvetljeni do kraja.
I Marija je u pravu – danas postoje i vazni politicki interesi kao sto su npr. podele u vladajucoj stranci DS, ili pritisci Evrope na resavanje tuznih prilika u nasem pravosudju.
Biljana, to sto ne bi smelo tako da bude, ne znaci da tako nije. I te kako je to borba jednog hrabrog coveka sa sistemom i mi, koji razumemo od koliko je vaznosti za narednih mozda 100 godina Srbije otkrivanje politicke pozadine ubistva premijera, bi morali to da imamo na umu i da zaista damo sve od sebe kako bi ova prijava, kao prvi korak u tome, dovela do sudjenja, jer ako se to ne desi, mlatimo praznu slamu.
I te kako postoje ne dve, nego tri strane:
1.nas nekoliko ovde (da budem precizniji, nas hiljadu i nesto koji smo uplatili onaj jedan euro za snimanje filma o kome Svetlane cute, verovatno od sramote jer eto koliko nas zaista ima od famoznih 400 000 ili koliko vec slusalaca Pescanika koji nisu bili lenji da odu i uplate- kako onda ocekivati nesto vise? To je realna aktivna podrska koju Srdja Popovic ima iza sebe, pa i puno manje od toga, jer uplatiti jedan euro nije nista, za ovo ce trebati mnogo veci napor i angazovanost, pa eto koliko je ljudi i to uradilo)
2. Drzavni aparat zajedno sa medijima, tajkunskim novcem, instrumentima sile, politickim partijama, crkvom, sudstvom itd., dakle sistem koji danas gromoglasno cuti o ovoj prijavi. DSS je izdao ono saopstenje samo zato sto su bili glupi i zaleteli su se. Da su izbrojali do deset, ne bi ni toga bilo, i
3. Milioni onih pasivnih kojima je iz najrazlicitijih razloga svejedno i koji bi najradije da nesto pojedu i popiju. Na nesrecu, oni su ti koji dovode na vlast razne Milosevice, Kostunice i Tadice. U ovu grupu stavljam i veliku vecinu onih 400 000 slusalaca jer ocigledno nisu spremni ni na sta vise od slusanja Pescanika, glasanja svake cetiri godine i eventualno komentarisanje po forumima ili privatnim skupovima.
Pominjem sve ovo jer mislim da ova tuzba mora dospeti na sud; bez toga ostajemo bez tog prvog koraka na zaista dugom i teskom putu koji je pred Srbijom, i da ce drzava uciniti sve da se to ne desi, sto se vec i vidi po ovom ignorisanju koje si pomenula. Svi koji cute, to cine zato da bi se ovo gurnulo pod tepih. Ljudi koji dele misljenje da je apsolutno neophodno da do ovog sudjenja dodje zaista moraju da se aktiviraju, jer ce to biti moguce samo pod velikim pritiskom javnosti. Ovo mora da sa nametne kao tema broj 1, u protivnom, bojim se da tuzba nece doci do suda. As simple as that.
Ja nemam puno resursa za neko alarmiranje javnosti, ali svi imamo prijatelje, Facebook, Tweeter, pa ko sta moze, neka ucini. Ne mogu da verujem da medju “zvezdama” ili javnim licnostima koje su poznate po nekim drugim stvarima nema nikoga koga ovo ne interesuje, pa neka govore o ovome u svojim intervjuima. Neka podsecaju da ova prijava postoji i da se ceka tuzilastvo. Setite se samo koliku je prasinu digla Karleusa svojim cisto gradjanskim istupom. Hocu da kazem da treba da se dize frka i da sa postigne da svi pricaju o tome da je protiv bivseg premijera i predsednika Vojislava Kostunica sacinjena krivicna prijava za veoma ozbiljnu stvar, i to od strane porodice ubijenog premijera Zorana Djindjica.
@born to run: vasa je analiza tacna a preporuke umesne, hvala.
Naravno da postoje dve suprotstavljene strane. I naravno da je jedna “bolja/inteligentnija/lepsa” od druge.
U cemu je problem da se kaze da postoji “druga” Srbija.
To je fenomenalan “brend” koji treba da se dodatno promovise, a ne da se zazire od njega. Zasto, zato sto implicira elitizam? Pa sta.
I sad, kako to dve srbije, kako se razlikuju?
Pa lako, definise ih razlicit stav prema “lakmus-pitanjima”: Genocid u Srebrenici, Hag/Mladic, prava LBGT populacije, pristup EU.
Svi pripadnici gradjanske srbije ce dati isti “da/ne” odgovor na sva ovakva kljucna pitanja. Nemoguce je biti za clanstvo u EU i smatrati da je Mladic heroj. Tj. moguce je ako se pod EU podrazumevaju “pare s’ neba”, a ne jake institucije pod kontrolom javnosti.
Albanac ili siptar? Moze i to da bude jedno od pitanja, i dosta vise onog glupog objasnjenja “pa sta, oni tako sami sebe zovu”.
Oskare, prepustio bih Biljani da vam na ovo odgovori ako zeli, a u medjuvremenu evo mojih razmisljanja na tu temu:
Kostunicina vlada, i sama stranka DSS, oduvek su se odlikovali dvema karakteristikama: necinjenjem (Djindjic: “Ako ste umorni idite kuci pa spavajte!”) i energicnim nastojanjem da se sve vrste zlocina ospore, relativizuju, prikriju, opravdaju i zastite. Tu mislim na SVE ZLOCINE, pocev od Sarajeva, Vukovara i Srebrenice, preko raznih vrsta nasilja nad Albancima, do oruzane pobune i samog atentata na premijera Djindjica. Mislim da ova nacelna odbrana zlocina, kako onih iz vremena Milosevica, tako i ovih kasnijih kojima se pokusavala onemoguciti odgovornost za one prve, predstavlja okosnicu politicke delatnosti Kostunice i DSS-a. Naravno, sve u cilju odbrane casti i dostojanstva srpskog naroda.
Svakako da u tom smislu postoji i “druga strana” – to su svi oni ljudi koji zele da zive u zemlji u kojoj se zlocin kaznjava.
Izlazeci iz okvira teme u uzem smlislu reci, nekoliko pitanja o prvoj i drugoj Srbiji. To oko dve Srbije me odavno intrigira. Koji su motivi ponasanja “prve Srbije?”. Da li njihovo NE potice od zlobe i iskvarenosti ili oni cuvaju Srbiju od eventualne propasti ako priznaju zlocine i agresiju cime bi Srbija morala da plati ratnu stetu? Da li je to motiv kojim bi se mogla objasniti kolebljivost i nedoslednost onih za DA o nekim pitanjima buducnosti Srbije. Peter
Po meni ne postoje dve Srbije, već postje oni koji se zalažu da saznaju istinu o zločinima koji su se dešavali na ovim predelima i koji su izvršeni u naše ime, a s druge strane stoje oni koji su učestvovali u izvršavanju zločina, koji naravno kao i svaki kriminalac nastoje da svoje zločine sakriju od nas. I naravno sa njima stoje i ratni profiteri.
Ti kriminalci onda cinično eksplatišu segmente populacije koji, pri tom postoje u svakom društvu, koji su politički neuki, ekonomski ugroženi i u velikoj meri prezreni od strane intelektualne elite da bi dobili podršku za svoje zločine i za skrivanje tih zločina.
Sve ovo u vidu nekog populističkog pokreta koji je kao za Narod i Srbiju i Crkvu.
Strana koja pokušava da dovede do pravne države i otkrivanja zločina
se postavlja kao nemoralna i nesrpska i izdajnička. Zločinci se prave da im je cilj da odbrane narod od izdajnika i zapada koji ih finansira. Kriju se iza onog sloja populacije koji živi u stalnom stanju rerazumevanja, gladi i straha.
Tako da se radi o jednoj spretnoj političkoj manipulaciji koja predstavlja simulaciju neka dva politička stava, neke dve političke struje, dok se stvarno radi samo o zločincima i onima koji žele da se zločini otkriju i kazne. A između njih su sklupčani oni građani koji argumente ne prate, ne pristupaju kritički i kada im neko kaže da su im interesi ugroženi oni se samo uz njega pribijaju i nadaju da će im biti bolje.
Reči Baraka Obame u predizbornoj kampanji o sloju društva koji desnica eksplatiše u SAD:
people have been beaten down so long, and they feel so betrayed by government, and when they hear a pitch that is premised on not being cynical about government, then a part of them just doesn’t buy it.
(…) Our challenge is to get people persuaded that we can make progress when there’s not evidence of that in their daily lives. You go into some of these small towns in Pennsylvania, and like a lot of small towns in the Midwest, the jobs have been gone now for 25 years and nothing’s replaced them. And they fell through the Clinton administration, and the Bush administration, and each successive administration has said that somehow these communities are gonna regenerate and they have not. So it’s not surprising then that they get bitter, they cling to guns or religion or antipathy to people who aren’t like them or anti-immigrant sentiment or anti-trade sentiment as a way to explain their frustrations.
Legalisto, dopada mi se ova Obamina izjava u kampanji, mada se ogranicava na ekonomski izvor frustracije i ogorcenja koje odatle proizlazi, pa cu je ovde prevesti, s nogu, da se lakse prati. A u Srbiji jedan veliki deo ogorcenja dolazi i odatle sto u zemlji nema pravde. Ali, ovo Obame:
“Ljudi su toliko utuceni da se osecaju izdani od strane svoje vlade, da kada cuju poziv koji nije cinican prema toj vladi jedan deo njih to ne moze da prihvati… Nas je izazov tezak jer pokusavamo da ubedimo ljude da mozemo da napredujemo i ako oni za to u svom svakodnevnom zivotu ne nalaze nikakve dokaze. Odlazite u neke male gradove u Pensilvaniji, kao i mnoge druge u srednjoj Americi, i vidite da su radna mesta nestala jos pre 25 godina, a nova nisu stvorena. I tokom Klintonove administracije, i Busove administracije, i svake sledece administracije, njima se govori da ce ove zajednice biti obnovljene, a to se ne desava. Tako da nije cudno da oni postaju ogorceni, da se masaju oruzja, religije, antipatije prema Drugom, ii zapadaju u anti-imigrantsko raspolozenje i raspolozenje koje se opire slobodnoj trgovini kao nacinu da izraze svoje frustracije.
“…Imamo izjavu Ministra pravde da će se istražiti navodi iz nje”, a onda cemo cekati narednih deset godina da ministar pravde istrazi navode
a obe znamo da to uopste nije pitanje za ministra pravde, nego za nezavisno sudstvo. i tu je onaj koncic, koji, kad povuces, oparas dzemper.
a znamo i da sudstvo nije nezavisno
pa to ti i kazem 🙂
izvinjavam se srdji, ali mislim da nece zameriti, ja ipak, kao stara blogerka, imam ovaj neformalniji ton i lako se upustam u diskusiju sa ostalim komentatorima, bez neke velike ceremonije. je l to ok?
Sasvim se slažem sa svim komentarima koji su sledili kao odgovori na moj.
Poenta je samo bila da ne treba da se zalećemo u teorije zavere za koje nemamo dokaze, već je sada podneta prijava, pa mi se čini da se baš javna percepcija prijave narušava kada se stavlja u istu korpu sa neosnovanim teorijama.
Ako takve teorije postoje, i za sada su neosnovane, pozdravljam svakoga ko želi da ih ispita ili istraži. Ali mislim da je važno da se povuče jasna crta između onoga za šta već postoje jasni dokazi i onoga što naslućujemo, sumnjamo ili pretpostavljamo, pošto to može umanjiti značaj prijave.
Da samo dodam još jednu misao. Naravno u ovoj zemlji uvek postoji opasnost da se istraga neće odvijati zakonskim putem, ali sada je na pravosuđu da reaguje i moramo ostaviti malo prostora da nas i oni (najzad) iznenade.
Na nama je da očekujemo da će se zakon poštovati, a na njima da zakon poštuju.
Ako ne izvrše tu obavezu, opet je na nama da reagujemo.
[…] This post was mentioned on Twitter by Stefan Jevtovic, YokoUma and YokoUma, Miloš Jelenković. Miloš Jelenković said: pismo koštunice aci tomiću u celosti: http://bit.ly/brUmxX […]
Legalisto,
ja verovatno spadam u te ‘nestrpljive’ koje kritikujete. Moja ocena da je ova prijava znatno pojacala argument za Kostunicino ucesce u zaveri za ubistvo Djindjica ne znaci pravnu ocenu, tj. predvidjanje da bi samo na osnovu ovoga neki ljudi (konkretno Kostunica i Tomic) mogli da budu optuzeni ili osudjeni za ucestvovanje u toj zaveri. Ali, prijava cini mnogo tezim i manje uverljivim dalje izbegavanje te teme, odnosno minimiziranje znacaja susreta Kostunicinih ljudi za Djindjicevim ubicama neposredno pre ubistva. To je kljucna poenta. Ako znamo da su oni blisko saradjivali u pobuni (a znamo na osnovu materijala iz prijave) prica da isti takvi tajni susreti u februaru 2003 nisu znacili koordinaciju i saradnju je smesna i krajnje, krajnje neuverljiva. I tesko ce biti stopirati ili razvodniti dalju istragu o ovome, koja ce voditi, ne sumnjajte u to, isplivavanju i mnogih stvari (i mnogih ljudi) za koje u ovom trenutku i ne mozemo da pretpostavimo.
Dakle, daleko od toga da ova prijava pozitivno utvrdjuje krivicu Kostunice i Tomica za samo ubistvo, ali zato utvrdjuje jaku uzrocno-posledicnu vezu izmedju pobune i ubistva. (ako ste primetili, to je glavna poenta advokata porodice Djindjic). I stoga prijava cini poziciju Kostunice i Tomica mnogo tezom nego pre, a njihovu, po mom sudu vrlo verovatnu, ulogu nalogodavaca ili sacesnika ubistva, mnogo ociglednijom.
Slažem se da se ta pitanja nameću i da bi zvanična istraga trebala da bude uperena na sva pitanja koja se pojave u vezi sa ovom prijavom. Ali je važno da se ta pitanja razgraniče od onoga što je podupreto dokazima.
Za moderatora:
Predlažem da se na Facebook-u, zašto ne i twitter-u, naprave nalozi, a vidim da nisam sama u ovom razmišljanju, kako bi više ljudi bilo upoznato sa prijavom i posebno ovim blogom. Sigurno je da među onih nekoliko stotina hiljada ljudi koji su bili u povorci ima hiljade i hiljade njih kojima je interes da se ovaj slučaj ispita, a poznato je da ne slušaju i ne prate svi peščanik ili e-novine.
Smatram da uključivanje ljudi ima višestruku korist. Prvo, ljudi će moći da komuniciraju sa istomišljenicima, da se malo oslobode stresa i omče ove depresivne Srbije (ne šalim se, smatram da je to vrlo bitno). Drugo, nije isključeno da će neko postaviti neko korisno pitanje. Treće – ponoviću svoj stav da će pritisak javnosti biti presudan za efikasnost tužilaštva, a podršku medija nemamo, ni političkih partija (ne bih sad o LDP-u), dakle samo su nam socijalne mreže i blogovi ostali. Četvrto, na neki način to će biti bar neki pokazatelj koliko je mladima stalo do svega ovoga.
Napominuću i da bi bilo mudro da to bude zvanična stranica, da je moderiše neko ko se bavi ovim blogom. Trebalo bi i pre toga razmisliti da li bi to bila otvorena ili zatvorena stranica, da li dozvoliti patriotskim dušebrižnicima da se uključuju i slično. Sigurna sam da bi dosta nas pomoglo oko širenja ideje!
Draga Marija,
hvala na predlogu.
Razmotrićemo ga.
P.S. Izvinjavam se, moj odgovor je bio upucen komentatoru “polako ljudi”, ne Legalisti. 🙂
Da, Beba Popovic bi zaista mogao puno da pomogne
“NN: Vi, dakle, tvrdite da je DSS napravila DB, kao opciju kada Milošević ode sa vlasti?
POPOVIĆ: Rekao sam da je DB pomogla DSS u njenom formiranju i osamostaljenju. DSS se otcepila od Demokratske stranke iz političkih razloga, ali i zbog toga što je Vojislav Koštunica čovek koji ne trpi drugačija mišljenja. On je potpuno autističan “mislilac” koji je radio u Institutu, čovek koji bi, kada bi morao da živi od nekog praktičnog rada, sigurno umro od gladi. Prema tome, takva osoba nije u stanju da sa 20 ili 50 ljudi koji su se otcepili napravi organizaciju stranke koja će posle višegodišnjeg vegetiranja i čak skupštine na kojoj su trebali da se ugase, postane značajan faktor u ovoj zemlji, a da nije imao direktnu pomoć DB-a.
NN: Dakle, Koštunica je bio kontrolisana opozicija?
POPOVIĆ: Ne samo da je bio kontrolisana opozicija, nego je imao i ima istu političku osnovu kao i Slobodan Milošević. Njegov sukob s Miloševićem postojao je na nivou Koštuničine kvazilegalističke forme, ali njih dvojica se u suštinskim stvarima nikada nisu razlikovala. Setite se da je na dan pokušaja ubistva Vuka Draškovića i krvavog ubistva njegovih saradnika na Ibarskoj magistrali, Vojislav Koštunica, koji inače ne zna ništa ni o čemu, iz svog ćumeza u Belanovici napisao saopštenje za javnost u kojem je rekao da zna šta je bilo na Ibarskoj? Za njega i za DSS to je bila saobraćajna nesreća! Pa, to nije rekao ni SPS, čak ni Milošević!
NN: Kada su službe bezbjednosti dale podršku Koštunici?
POPOVIĆ: Dvadesetog septembra 2000. su osetili da Milošević više nema podršku naroda i krenuli da koketiraju s Koštunicom, ali su istovremeno, u strahu, poštovali gazdu i jedan deo njih je bio spreman da za njega pogine. Naravno, 5. oktobra su, kada su videli milion ljudi na ulicama Beograda i znali da ne mogu baš sve da ih pobiju, izdali Miloševića, istovremeno shvativši da je Koštunica u stvari mnogo bolji za saradnju od Miloševića. Koštunica, naime, nije imao hipoteku rata i optužnicu za ratne zločine, koja ih je sve zajedno vukla u ponor. Osim toga, bilo im je važno i to što Koštunica nema Marka i Mariju, a time ni potrebu za šleperima, kilogramima droge, delenjem zarade i slično. Odmah su znali da će Koštunica biti njihov zaštitnik, da će im, ako budu sarađivali, pomoći da operu biografije, pune klanja, pljački, kuća od po nekoliko miliona evra… I sve je to Koštunica, nažalost, pokušao da sakrije i da onima koji su pljačkali, ubijali, na tuđoj nesreći zarađivali stotine miliona evra, opere biografije, da ih učini cenjenim i uglednim nosiocima ordena Svetog Save, raznog ordenja za hrabrost, da blagonaklono gleda kako se crkveni velikodostojnici pred takvima klanjaju, da ih u kontrolisanim medijima nazivaju “srpskim Obilićima” i sl. U takvoj situaciji, ako birate između toga da promenite biografiju i mogućnosti da se obelodani da ste ratni huškači i ratni pljačkaši, da niste u Bosni ratovali jer vas je pogodilo ubijeno dete na Sokocu ili Kravicama, pa ste hteli da drugu decu spasite, nego da biste prebacivali šlepere municije Fikretu Abdiću, da ste kao pripadnik “crvenih beretki” za 500 maraka mesečno ratovali u Cazinskoj Krajini i tako prodavali srpsko oružje, municiju, cigarete, naftu Hrvatima i Muslimanima, izbor je veoma lak! Ne država, nego Jovica Stanišić i Frenki Simatović su kontrolisali i usmeravali taj novac, jer su “crvene beretke” bile pod njihovom komandom.
Plašili su se da će se saznati da nisu Srbe kod Ugljevika u selu Koraj branili zbog ugroženosti, već zato što je u blizini bila nova fabrika “Interplet” vredna milione DM. U tom selu su se borili tačno do onog trenutka dok nisu “zauzeli” fabriku i dok mašine nisu preneli u Srbiju, a Srbe iz Lopara ostavili na milost i nemilost muslimanske vojske. Stotinu radnika je ostalo bez posla, a današnji vlasnik te fabrike, milioner i “patriota”, ugledni je privrednik u Srbiji, voli Mladića i glasa za Koštunicu!
NN: Vi govorite o ratu iz interesa, o dogovorenom ratu?
POPOVIĆ: Naravno. Da li su se dogovori dešavali između Miloševića i Tuđmana, Legije i Dudakovića, Jovice Stanišića i Miroslava Tuđmana, Ćele i Arkana – potpuno je nebitno. Zanimljivo je da sve strane to kriju: ni Hrvatima ne odgovara da se kaže da je “Oluja” bila deo dogovora s određenim strukturama srpskih vlasti; ni Srbima ne odgovara da im neko kaže da je povlačenje vojske plaćeno milionima maraka ili da se otkrije koji su to “strateški interesi” mafijaških organizacija odlučili da na toj teritoriji više nema Srba.
Deset godina nakon mira, vidimo da su ljudi koji su do juče navodno ubijali jedni druge, koji su nas terali da ih podržavamo, da ulazimo u ratove, u stvari bili najbolji prijatelji koji su, ne u cilju jačanja srpstva, bošnjaštva ili hrvatstva, već svojih mafijaških organizacija, savršeno sarađivali: Gotovina s Legijom, Ćelo s Dušanom ili Ljubanom…
NN: Da se vratimo na DB i osnivanje stranaka. Mediji u BiH mnogo su pisali o tome i da je SDS osnovana po nalogu DB-a, a da je Radovan Karadžić postavljen na njeno čelo odlukom Miloševića. Šta mislite o tome?
POPOVIĆ: Razlika između DB-a i Vojne bezbednosti praktično ne postoji, zato što su i jedni i drugi bili na istom zadatku i imali isti cilj. To je vreme raspada savezne državne bezbednosti, raspada vojske, obaveštajnih službi… Sve se dešava pod dirigentskom palicom Slobodana Miloševića i njegove partije. Jovica Stanišić vodi akciju otimanja od vojske svih vojnih doušnika i ljudi koji su radili za KOS, i njihovog angažovanja u DB, bez obzira na to ko su oni bili – novinari, političari, analitičari… Jedan od najpoznatijih prebega je bio Braca Grubačić, izdavač VIP magazina, koga je od pukovnika KOS-a, Stojanovića, u DB preveo Momir Gavrilović. Gavrilović je kasnije ubijen, a o njegovoj ulozi u angažovanju Grubačića kao saradnika Vojne službe postoje zapisnici u DB-u. Danas je taj Grubačić i dalje sluga Jovice Stanišića, a maskiran u “nezavisnog” političkog analitičara jedan je od glavnih izvora stranih obaveštajno-diplomatskih krugova, koji na osnovu razgovora s takvim osobama šalju izveštaje svojim vladama i odlučuju o našim sudbinama.
Dakle, sve službe i sva sila su bile u rukama jednog čoveka, Slobodana Miloševića. Pomoću KOS-a i DB-a, on je formirao političke stranke u Hrvatskoj i BiH. Pomoću istih službi je kontrolisao tamošnje lidere, tako da mu je bilo potpuno nevažno da li je u pitanju Martić, Babić, Hadžić ili Vučurević. Svi su bili njegovi!
NN: A šta je danas, kada je on u Hagu?
POPOVIĆ: Sve stranke, paravojne i parapolicijske organizacije su i danas pod njegovom kontrolom. Ne mislim na njega lično, već na njegove saradnike, ratna bratstva, kriminalno-poslovne, ratno-profiterske kartele koji, ne samo da su još na slobodi, nego, zahvaljujući onima koje ucenjuju, i dalje vladaju.
To što se dešava u RS očit je dokaz ovoga o čemu govorim. Najveći broj političara SDS-a su pod uticajem i ucenama onih koji o njima znaju sve i imaju dokaze koji mogu da ih oteraju u Hag ili pred redovne sudove. Svi su na neki način u nemilosti Legije, Jovice Stanišića, Frenkija Simatovića… koji su njima upravljali i koji njima i danas upravljaju. Svejedno je kako se zovu – Mićo Stanišić, Ljuban Ećim, Šarović, Kalinić ili Dragan Andan. Svi su deo istog političkog miljea, svi su učestvovali u zločinačkom poduhvatu, s tim što je neko od njih zaradio milijardu, neko sto miliona, neko milion, a neko je sve što je opljačkao prokockao u kafani.
Svi oni znaju da uvek postoji mogućnost da ih neko iz DB-a, Vojne bezbednosti ili neko privatno lice pozove i kaže: “Znaš šta imam”. To što ima može biti slično, recimo, snimku “Škorpiona” koji ubijaju muslimanske dečake u Srebrenici. Zamislite sada kako je neko ko je imao tu kasetu prethodnih deset godina mogao da instrumentalizuje te krvoločne ubice kako hoće, da ih koristi i zloupotrebljava za sve svoje lične hirove, od toga da ubiju bilo koga ko im stane na put, preko obračuna s političkim protivnicima, pa do ucene da reketiraju za njega. Naravno, tu je uvek i rizik da mogu da vas ubiju ako otkažete poslušnost, dok vi ne možete ništa toj srpsko-krajiškoj, udbaškoj hobotnici.
NN: Zar deset godina od kraja rata nije počelo njihovo slabljenje?
POPOVIĆ: Tri su presude u srpskom pravosuđu donesene u kojima se jasno vidi da su politička ubistva izvršavana po direktnom nalogu Slobodana Miloševića. To stoji u presudi za ubistvo Ivana Stambolića, u presudi za Ibarsku magistralu, Budvu, iz kojih se jasno vidi da je sve urađeno kako bi se sklonili politički protivnici Slobodana Miloševića. Na to je Koštuničina vlada reagovala nagradom porodici Milošević. Marku je ukinuta tužba, a Miri poternica Interpola? To je jasna Koštuničina poruka građanima Srbije da on odluke suda ne priznaje, a ubicama da se malo strpe. Nažalost, danas Slobodan Milošević podržava Vladu Vojislava Koštunice i preko svojih advokata i prijatelja, Dragana Antića, Milutina Mrkonjića i sl., vlada Srbijom. Zato je logično da danas ovde više niko ne priča o Stamboliću i Ibarskoj magistrali i da je ponovo na sceni zavera ćutanja.
U javnosti, medijima Srbije, RS ili Hrvatske, nema priče o zločinu i kriminalu s kojim se nova vlast nakon 5. oktobra suočila. Niko više ne pominje bivšeg predsednika Skupštine Dragana Tomića, njegovu firmu “Jugopetrol” i kriminal u toj firmi; niko ne pominje INEX, privatnu firmu Slobodana Miloševića, drugu po veličini u ovoj državi, kojom je, opljačkavši milijarde maraka, praktično upravljao njegov brat iz Moskve, Bora Milošević. Niko ne pita Jovicu Stanišića od kojih je para kupio toliko kuća, stanova, zemlje, automobila…
NN: Zašto vi to niste pitali?
POPOVIĆ: Pokušavali smo, ali se sve zaboravilo. Kada je 5. oktobra DOS preuzeo vlast, niko od nas nije bio svestan kolike su razmere zločina i kriminala koji je ostao iza Miloševića i koliko je mnogo ljudi, koji su i dalje sedeli u svim institucijama države, u tome učestvovalo. Osim toga, političari DOS-a nisu bili jedinstveni i odmah nakon 5. oktobra proradila je bivša saradnička obaveštajna kontrola nad pojedinim liderima, kojima su stizali razni kompromitujući računi, posle čega su mnogi od njih morali da se tome suprotstave. Nažalost alavost i pohlepa kod velikog broja političara DOS-a ubrzo ih je skrenula s puta razračunavanja s prošlošću u fazu paktiranja s predstavnicima te vlasti. Dragana Tomića, predsednika Skupštine i direktora “Jugopetrola”, direktno je zaštitio Dušan Mihajlović, ministar policije! Kad se takva stvar desi sve se zaustavlja i svi su abolirani.
Osnovna karakteristika te vlade i Zorana Đinđića je da je on bio vladar nečega što nikad u istoriji čovečanstva nije zabeleženo – bio je odgovoran za sve, a nije imao ništa: ni vojsku, ni carinu, ni finansije, ali ni policiju, DB… Policiju je vodio predsednik jedne druge političke stranke i Zoran Đinđić nije mogao u policiju da zaposli nijednog svog čoveka sve do pobune “crvenih beretki”. Tek tada je postavio sebi bliskog čoveka na mesto zamenika ministra policije.
NN: Ali, Zoran Đinđić je na mjestu saveznog ministra policije imao Zorana Živkovića?
POPOVIĆ: Da, ali savezni ministar policije je zadužen za pasoše i državljanstva! Zoran Đinđić nikada nije imao svog ministra vojske i između ostalog je ubijen i zbog toga kako bi bio sprečen da postavi sebi bliskog čoveka za ministra odbrane. Zoran Živković je na čelo tog ministarstva trebalo da bude imenovan 16. ili 17. marta, a Zoran je ubijen tri ili četiri dana pre toga. Znali su da će, ako se imenuje Živković, odmah biti smenjeni, kao što je u DB-u to bio slučaj s Radetom Markovićem.
NN: Kažete da je Đinđić ubijen da ne bi postavio ministra vojske?
POPOVIĆ: Znali su da će, ako Đinđić postavi novog ministra odbrane, nakon nedelju dana neminovno doći do smene dotadašnjeg šefa Vojne obaveštajne službe, čime bi mnoge tajne postale dostupne: gde i ko krije Karadžića i Mladića, ko su u stvari “Kobre”, razrešena bi bila mnoga ubistva, politički progoni, trgovina drogom, šverc cigaretama, VII bataljon… Sve! Oni su u strahu da dolazi taj dan napravili kompletnu novu falsifikovanu dokumentaciju u SSNO-u. Zoran Đinđić je sve to znao i na sednicama DOS-a o tome govorio Koštunici, ali to nikoga ne da nije interesovalo, nego je to bila zabranjena tema. Kao što je Ratko Mladić bio zabranjena tema. Danas nam kažu – bili ste vlast, pa zašto niste uhapsili Mladića, iako ste znali gde se on nalazi! Pa, kako da ga uhapsite, kada po zakonu ne možete da uhapsite vojno lice?!
Mnogo moze pomoci V.Popovic-Beba…sigurno…u svakom slucaju bi bilo dobro ako bi i sada iskazao spremnost na saradnju u sta ne sumnjam jer je vec vise puta do sada to cinio.Njegova saznanja sigurno imaju veliku tezinu i do sada niko od persona umesanih u sve ovo,koje je spominjao u svojim izlaganjima nije uspeo da ga demantuje.Niko.
Bilo je tu i tamo pokusaja ”literarne sekcije” VOA, VBA i BIA da ga diskredituju…ali im ne uspeva.
Takodje, mozda bi trebalo obratiti vecu paznju na intervju(sad vec pokojnog) bivseg gradonacelnika beograda Bogdana Bogdanovica , koji je dao cini mi se 1999 godine sarajevskom listu ”Dani” (mislim da je taj list u pitanju).U tom intervjuu…Bogdanovic je vec tada, objasnio celu strukturu i nacine delovanja svih tih centara moci koji su pocev od 1987 g. pa do danas upravljali i upravljaju desavanjima u Srbiji…Mozda je g.Bogdanovic trasirao neki istrazivacki put kojim treba krenuti, pa ce se videti sta cemo na tom putu pronaci…
Bogdanovic je bio obrazovan, ozbiljan covek koji nije olako davao kvalifikacije i izvesna saznanja.
Dragi gospodine Popoviću,
ja verujem da ste Vi svesni koliko je opasan potez koji ste napravili, ali kao častan čovek znali ste da morate da ga napravite. Ono što mene brine je da ni Vi ni Svetlane koje Vam nesebično pružaju logističku podršku ne potcenite opasnost, kao što je to na žalost uradio Zoran Đinđić. I on je vrlo dobro razumeo i znao sa čim ima posla, ali jednostavno nije verovao da oni znaju i smeju da idu do kraja. A znali su i smeli. I zaustavili su Srbiju. I taj nacionalni smog je nastavio da se širi Srbijom i da je guši (čemu smo nedavno ponovo bili svedoci). Na žalost, Srbija jeste duboko podeljeno društvo. I za razliku od onog dela društva kojeg ne bih nazvao ni prvom, ni levom, ni naprednom nego bih mu kao simbol dodelio Sunce (svetlost, toplota, energija, sam život) ovom drugom delu ne mogu kao simbol da dodelim ni jednu prirodnu pojavu (oblak, kiša, magla) jer i ove pojave su u stvari lepe i imaju svoju korisnu funkciju, već jedino mi na pamet pada Smog, kao proizvod ljudske gluposti, lenjosti i pohlepe, i čija je osnovna karakteristika destrukcija ljudskog života. Za razliku od Srbije Sunca kojoj nije potrebna nikakva ideologija da bi postojala i išla napred, Smog Srbija je oslonjena samo na tu svoju pogrešnu, konfuznu, ali i opasnu nacionalnu ideologiju. U toj ideološkoj konstrukciji (nazovimo je građevini), postoji nekoliko nosećih stubova, među kojima su najistaknutiji, pored Koštunice još Dobrica Ćosić i mitropolit Amfilohije Radović (uvek me podseća na Iznoguda koji je spreman na svakakve nepodopštine samo da bi postao kalif umesto kalifa). Vi ste se sad uhvatili za ciglu ispod jednog od tih nosećih stubova. Oni su svesni (to se videlo po histeričnoj reakciji) da ukoliko Vi povučete ciglu taj stup će pasti, a ukoliko padne noseći stub onda su velike šanse da će se i cela građevina srušiti. Vi ste sad u stvari zahvatili mnogo šire nego što je sam Đinđić nameravao da zahvati u ono vreme. To što su se sad ućutali ne znači da su se povukli, pre će biti da smišljaju kontraudar, a u svojoj nemaštovitosti teško da mogu da smisle drugačije nego što su smislili Zoranu Đinđiću. I to je ono što izaziva zebnju i na šta Vas ja upozoravam. Jer niste Vi važni samo sebi (i svojoj porodici i prijateljima), nego ste važni i svima nama koje lično ne poznajete, a koji slično mislimo i osećamo, ali nemamo ni znanja ni sposobnosti da to izguramo onako kako Vi možete. Nisam sklon paranoji, ali iskustvo nam govori da blaga doza opreza nije na odmet.
Aj ne sri, lebaca ti tvog. Sta ti upozoravas nekoga ko se vec godinama bori za istinu i pravdu pod svojim imenom i prezimenom. Tvoj post je ono cega se najvise gadim u Srbiji, a to su strah i poslusnistvo, okaci fes i cuti. Ma daj, bolje se skini sa facebooka i kreni da lupas u serpe nego sto kucas ovde, a to vazi za sve ostale.
patane, molim vas da pokazete malo vise postovanja i za ljude sa kojima se ne slazete.
A šta si ti radio, hrabri čoveče, dok je ovaj lupao u šerpe, lebaca ti?
Nisam se plasio kao sto se i danas ne plasim. Jednom se zivi, zato zivi kao covek, a ne kao kukavica.
Odakle li se “ovo” pojavilo?
Autor je nesto, jel’te, hteo da kaze, ali nije bas sasvim siguran sta.
Ja se izvinjavam ako nisam bio najjasniji, nemam previše iskustva sa blogovima pa sam verovatno bio malo opširniji i slikovitiji. Ali vidim da je gospodin Popović normalno razumeo šta sam hteo da kažem. Ali evo šta je suština: dok Vi i ja ovde „lajemo“, karavani mirno prolaze. Isto tako, dok je Srđa Popović samo govorio, bio je bezopasan za suprotnu stranu, pa prema tome nisu se ni uzbuđivali ni reagovali. Međutim, sad kad je preduzeo konkretne korake koji mogu da dovedu do dalekosežnih negativnih posledica po tu grupu, on za njih postaje izuzetno opasan, i zato je realno za pretpostaviti da će i oni preduzeti neke korake. I već ih preduzimaju, pogledajte Bakarecovo pismo. Zbog toga smatram da gospodin Popović treba da preduzme i neke mere predostrožnosti, jer je u sukobu sa ljudima opasnih namera. A zašto ovo sad Vama govorim: pa ne znam kako se Vi osećate kad 12. marta idete ka Novom groblju, ali ja osećam užasan stid, što smo kao društvo dozvolili da do toga dođe i što smo, možda i nesvesno, svojom inercijom tome i sami doprineli (o tome je već govorio pokojni Stojan Cerović u jednom davnom Peščaniku). I zbog toga ne bih da idem na Novo groblje i nekim drugim datumom, jer mi je i 12. mart previše.
Pored Bakareca se, evo, javio i prijatelj Ljiljane Smajlovic, gdin “ambasador”, Montgomeri. Gde? Na RTS-u. Intervjuise ga prebeg iz Vremena, gdin Nenad Lj. Stefanovic koji se proslavio svojim izvestavanjem iz Haga.
Dragi Slobodane, zahvaljujem na vasoj brizi i slazem se, naravno, da blaga doza opreza nije na odmet. Nadam se da ce ova cigla, za koju smo se uhvatili, biti jedna od kljucnih za obaranje gradjevine koju pominjete.
odlican tekst tanje tagirov o cutanju advokatske komore srbije (povodom saopstenja DSS-a):
Poštovani,
Srbija već predugo trpi torturu izvesnih ljudi sa ili iza vlasti, a vi znate na koga mislim. Kada je realno očekivati da odgovorni konačno dođu pred lice pravde ali i da ih ta pravda konačno stigne? Da li je to uopšte realno za očekivati?
Pozdravljam Vaš potez i podržavam svim srcem.
Samo hrabro
milan
Milane, sve vas razumem ali dajte da se, makar na ovom blogu, ne sluzimo izrazima “izvesni ljudi”, “vi znate dobro na koga mislim” itd. I onako u javnosti ima previse tih nejasnih podrazumevanja (neki, izvesni, necu sad da imenujem, itd). Jednom se mora reci sve do kraja, mislim da i ovde to pokusavamo.
Kad bi prihvatio moj jucerasnji predlog o paralelnom kanalu komunikacije preko e-maila, mozda bi ‘izvesni ljudi’ dobil imena. pozzz
Kuzo, na Pescanikovom sajtu vec postoji mogucnost direktnog kontaktiranja pritiskom na dugme ‘pisite nam’, to je e-mail adresa samog sajta (nalazi se na gmail serveru ciju bezbednost hvalis); ukoliko neko od blogera ima saznanja koja ne zeli da iznese javno neka mi pise direktno na taj mejl, a u subject-u neka navede da je poruka namenjena meni.
Postovani gospodine Popovicu,
jedna stvar do dana danasnjeg ostaje neobjasnjiva. To je predaja Legije. Svaki covek koji sa jedne strane moze da bira dozivotnu robiju i sa druge strane kakvu-takvu slobodu, izabrao bi ovo drugo. Ne znam koji je to tako jako razlog da se preda. Pisalo se u medijima da mu je obecana mozda sloboda, da mu je zivot bio ugrozen itd. ali su to po meni vrlo neubedljivi razlozi. Dakle, sta je po vama motivisalo Legiju da se preda? Koji to tako jak razlog moze da vas natera da pristanete na dozivotnu robiju?
” … Profesor Žarko Korać, bivši ministar u vladi Zorana Đinđića, međutim, smatra da se Ulemek-Luković predao jer ima poverenja u nekog u novoj vlasti i jer je sa nekim pregovarao o predaji. Javnost u Srbiji misli da je taj neko iz kruga ljudi novog premijera dr Voje Koštunice…”
Zarko Korac je imao svoje razloge da kao tadasnji opozicionar napada vlast, ali Legija je uvek imao nekog od poverenja u vlasti, pa i kada je Korac bio potpredsednik vlade. Ne znam kakvo to poverenje treba da bude da pristanete na dozivotnu robiju! Uostalom taj neko je morao nesto konkretno da mu ponudi, a ja ne znam sta to moze da se ponudi za dozivotnu robiju!!!
Не верујем да је доживотна робија овде била нешто на шта је пристао. Шта је понуђено може се видети на основу онога што је покушано … Опструкција процеса (Стојковић , Јочић .. осумњичњни Коштуница) са може се закључити циљем да он коначно буде ослобођен оптужби.
А то се уосталом и из саме кривичне пријаве види.
Mislim da je V.Popovic-Beba dao najprecizniji komentar a pro pos Legijine ”predaje” (parafraziram: ”Sklopio je glup dogovor sa glupim ljudima”)….Kostunicin tim jeste Legiji verovatno obecao opstrukciju sudskog procesa i oslobadjajucu presudu (ne samo za njega)….samo je Legija zaboravio jednu stvar, a V.Popovic odlicno formulisao: imao je (Legija) i ima posla sa nesposobnim ljudima….
У Потпуности се слажем. Мада су ипак успели да , док су били у могућности разним опструкцијама и притисцима спрече исптивање њихове сопствене одговорности. (пред судским органима бар)
Односно ‘oдложе’ …. Ослобађање Легије је изгледа ипак био превелики залогај за њих.
Sa ovim sto pisete postoje dva problema: prvi je sto Beba Popovic nagadja, a to moze i ne mora da bude istina, a uzima se kao da je to nesumnjivo. Ali cak i da je tacno, postoji druga stvar na koju se tesko moze odgovoriti: ako bi i bio oslobodjen za ubistvo, ne bi mogao da bude oslobodjen za druge optuznice! Tako da bi svakako zavrsio na dugogodisnjoj robiji iz ovog ili onog razloga, tj zbog atentata ili zbog drugih krivicnih dela.
Ako su ga prevarili ne znam zasto ih onda nije ocinkario. Mislim da vas neko zezne za 40 godina zatvora, pa rekao bih sve sto znam o njihovim nedelima
Reče neko par komentara dole “Legija se sigurnije oseća u zatvoru”. Možda je veći Legijin interes bio da bude prisutan u javnosti, nego da se skriva, pa je uz opet moguće beneficije obećane od DSS-a procenio da je bolje da se preda. On sad piše knjige, fanovi samo niču, uživa sve veću podršku. Ne treba zaboraviti kakav je to ego manijak, pa setite se samo incidenta u Stupici…
Složiću se oko još nečega, mene već lagano počinju da nerviraju ta podsmevanja svima redom. Sloba nam je bio glup, Koštunica tunjav, Boris maneken, JSO skup idiota, a bilo kako bilo, oni nam diktiraju život u nekom smislu decenijama. Ja zaista ne mislim da je moguće da su svi oni takv. Ne kažem da je Legija mudar čovek, naravno, ali sam sigurna da nije toliko glup da padne na tu priču.
Slazem se Marija, podsmeh ne moze biti zamena za analizu. Najlakse je ljudima izdevati imena.
Све док обимна истрага не буде утврдила поуздано шта се збило у ноћи предаје Легије ( У Јочићевом кабинету) све ово спада у домен нагаћања.
Оно што за сада поуздано знамо је да се Легија предао после смене власти (после доласка ДССа на власт). Знамо да је уместо у ЦЗ спроведен у МУП, да је сатима разговарао са тадашњим министром унутрашњих послова кадром ДСС Драганом Јочићем.
Ово јесу услови за постојање осnоване сумње да је неког договора било. Сви се слажемо да то треба темељно истражити зар не ? 🙂
А ако бисмо и даље нагађали ,што се тиче ослобађања кривице , мишљења сам да ако некога успете да ослободите кривице за кривично дело таквог приоритета као што је убиство премијера, не видим зашто се са осталим оптужницама не би десило нешто слично.
Moj odgovor svim diskutantima u ovom thread-u:
Za Ulemekovu predaju po meni postoje dva razumna i logicna objasnjenja: prvo, da je jednostavno bio pijan, sto su izneli neki pripadnici UBPOK-a a sto se meni cini malo naivno, i drugo, moguca je jedna teorija (pazite: TEORIJA) da su Ulemeka tokom 14 meseci skrivali upravo nalogodavci atentata. Nista logicnije nego da u vanrednom stanju, kad nema nikakvu logisticku podrsku, i kada nagovara zemunski klan da “idu u sumu”, on sam se okrene onome ko je atentat i naredio. Zamisljam ovakav dijalog: “Sta cemo sad? Sad me nekako zastitite.” Jedina vozila koja su se nesmetano mogla kretati beogradskim uicama za vreme Sablje bila su ona sa vojnim oznakama. Sta bi oni sa njim? Pa pravo tamo gde vec skrivaju i Ratka Mladica. A onda, usred predsednicke kampanje, prema toj teoriji, dovlace ga za usi prvo na dogovor s Jocicem i Bulatovicem a zatim u Specijalni sud gde je postupak za atentat vec u toku, da tamo isprica svoju pricu o tome kako je svercovao 600 kila heroina sa Cedom Jovanovicem. Po toj teoriji nikakve “predaje” tu nije ni bilo, nisu morali nista ni da mu obecavaju.
Ponavljam da je ovo cista teorija, ali jedina teorija koja logicno objasnjava i uvezuje sve poznate cinjenice. Pored toga, nemojte zaboraviti da je sam Kostunica prvi obecao da ce se istraziti gde se Legija skrivao a da potom od toga nije bilo nista.
Da ja vodim istragu, pokusao bih, makar sada, da ispitam vrednost te teorije.
ika, eto zasto je dobro da tuzba bude prihvacena. saznacete izmedju ostalog i zasto se legija predao. uostalom to pitanje najbolje da postavite na sajtu dss. oni jedini znaju pravi odgovor , jer su najbliskiji legiji. a i legija je i sam rekao da kostunici najvise veruje. mogu zamisliti kako bi legija bio srecan da mu kostunica i aca tomic prave drustvo u zatvoru. stari pajtosi
onda ta prica sadrzi kontradiktorne teze: ako ga je ekipa oko DSS-a cuvala, zasto se onda ne bi dogovorili sa njim ranije, a ne da to rade tek posto se predao. Ako je Jocic mogao da stupi u kontakt sa njim ranije, zasto bi to radio u noci predaje.
Pri tom, zaboravljate da je Legija bio blizak sa svakom vlascu, ne znam zasto to izostavljamo.
ika, rekoh vam, da biste saznali odgovor neophodno je sudjenje kostunici i ekipi.
Ako hipotetički kažemo da je ova teorija istinita, onda nema predavanja i dogovora, već Legija zavisi isključivo od DSS-vojska klana. Pritom je jasno da su onda on i Jočić + ostatak DSS-a bili u stalnom kontaktu, ne samo tad kad se on, Legija, navodno predao. A, izabrali su da se on “preda” u momentu kad se predsednička kampanja zahuktala, da bi on optužio Čedomira.
A to da je Legija bio blizak sa svakom vlašću mislim da nije tačno. Sa svim “patrotama” jeste, ali on sa Đinđićem nije bio blizak, več je oko 5. oktobra odlučio da mu se ne zameri, uvidevši da Sloba gubi. Čim je skontao da Đinđić ne planira da podržava njegove kriminalije, okrenuo se Koštunici.
Hm,a da li vi zaista mislite da oni misle da je ta stvar sa njima i Ulemekom zavrsena.I on a i oni su ubedjeni da ce kad tad zavrsiti taj posao dogovoren uoci predaje.Za cinkarenje ima jos puno vremena.To dalazi na kraju price, a kraj nije tako blizu,tako bar oni vueruju.Ali ne lipci magarce do zelene trave
Jedan odgovor je ponudio i Milos Vasic u Knjizi ‘Atentat na Zorana’. Da se zamerio Joci Amsterdamu i da mu je zatvor postao najsigurnije mesto za skrivanje. U svakom slucaju i ja se slazem sa time da mu je neko ”odozgo” pomagao tokom tih 14 meseci skrivanja… a o odboru za docek da ne pricamo…
Ta Legijina “predaja” i mene kopka već godinama. On je sam izjavio da se predao pored ostalog i zato što “ima poverenja u tu (Koštuničinu) vlast” (za razliku od prethodne), što je, naravno, bila predizborna poruka javnosti u korist DSS, ali to i dalje ne daje odgovor na pitanje šta je dobio – ili šta mu je obećano – zauzvrat pošto je na kraju, svejedno, osuđen na maksimalnu kaznu. I onda normalno možemo do prekosutra da nagađamo oko toga i da upadamo u svakojake teorije zavere (da je samo pitanje dana kada će pobeći iz zatvora i slična nagađanja iz tog čaršijskog repertoara).
Takođe, i dalje nemamo saznanja o čemu je te večeri razgovarao sa Jočićem i ekipom. Imamo samo onu Jočićevu naknadno i pod pritiskom javnosti napisanu “službenu belešku” (prilog br. 40, pasus obeležen brojem 4) u kojoj Jočić navodi da je “prvi zgradu napustio, NA SOPSTVENI ZAHTEV, pre sprovođenja Lukovića u zatvor, general Radosavljević”. Ovo je međutim u neskladu sa izjavom dotičnog generala Radosavljevića (Guri, komandant žandarmerije) povodom istog događaja, s obzirom da je Radosavljević izjavio sledeće: “Moj zadatak je bio da ga dovedem, a posle toga smo Milošević i ja izašli iz kancelarije i otišli svojim putem. IZAŠLI SMO JER JE MINISTAR POLICIJE DRAGAN JOČIĆ REKAO DA ON HOĆE DA OBAVI NEKI RAZGOVOR SA ULEMEKOM, ZAMOLIO JE DA MI IDEMO NA SVOJE ZADATKE, ŠTO SMO MI I URADILI” (Prilog br. 32, izvor “Kažiprst” B92, 18. maj 2005); odnosno: “Jednog trenutka MINISTAR JOČIĆ JE ZAMOLIO MENE I MILOŠEVIĆA (načelnika RJB) DA IZAĐEMO” (Prilog br. 31, izvor “Večernje novosti”, 19. maj 2005.).
Znači, čak i oko jednog ovako, u kontekstu čitavog događaja, relativno sitnog detalja postoji nepodudarnost među iskazima dvojice od aktera, Jočića i Radosavljevića, što jasno implicira da je jedan od njih već po defaultu izrekao neistinu u najmanje jednoj stvari vezano za dešavanja u noći Ulemekove predaje. Možda bi, u taktičkom smislu, imalo svrhe suočiti ih oko toga u nekom trenutku, ali i dalje ostaju nerasvetljena ona ključna pitanja: gde se Legija krio sve vreme, na koji način, uz čiju pomoć i slično.
Milane, vec sam na ovo odgovorio u thread-u koji je iznad vaseg komentara. A sa vasim komentarom se u celini slazem.
Da, tek sad retroaktivno vidim vaš odgovor, ali sam komentar pisao pre nego što se on pojavio (u trenutku kada sam krenuo da pišem komentar poslednji post bio je onaj koji je objavljen u 14:20h od strane komentatorke Marije). Naša moderacija očito ima pune ruke posla, što me posebno raduje 🙂
Slazem se sa teorijom g.Popovica….logicna je
nezavisno od kvalifikacije taj 6-7 oktobar kada je osumnjiceni Kostunica (odbijajuci da izvrsi neke smene) shvatio da su mu blizi oni koji su ga do juce drzali na nisanu od onih koji su mo pomogli da dodje na vlast je kljucni i pocetni trenutak njihove “plodne saradnje” i mislim da je stvar logike, sistematike pa i fenomenolskih postavki da se u dokazivanje krene od tog trenutka.
p.s. nadam se da ne shvatate ovo kao da Vam ja solim pamet (to mi nije ni na kraj pameti), vec me prosto zanima veza pragmaticnosti Vaseg pristupa i naucno-idealistickog ocekivanja od KP zastite. student PFUU
Nisam ubedjen da je iko ikada Kostunicu drzao na nisanu.
nego? legija i rade markovic su ga oduvek cenili, postovali i voleli?
@Student PFUU: opet ste u pravu, kljucni i pocetni trenutak plodne saradnje osumnjicenog Kostunice “sa onima koji su ga do juce drzali na nisanu” jeste taj 6.-7. oktobar 2000. godine. Ja i jesam u krivicnoj prijavi posao bas od tog kljucnog trenutka u poglavlju koji sam nazvao “Politicki ambijent”:
I u daljem tekstu kr. prijave govorim o fatalnim posledicama tog dvovlasca, prakticno politickim posledicama:
O ambivalentnom smislu Petog Oktobra, kada se znalo ko je porazen (Milosevic licno) a nije se znalo ko je pobednik, pisao sam i govorio mnogo. Citav jedan odeljak knjige “One gorke suze posle”, koju je izdao Pescanik, posvecen je upravo toj temi.
Moze se uprosceno reci da se na tim izborima od 24. septembra 2000. nije moglo, zapravo, znati ciji je kandidat bio Vojislav Kostunica. Njega jeste istakao DOS ali iz jednog glavnog razloga, da on moze biti prihvatljiv i ljudima iz Milosevicevog okruzenja i drugim “patriotskim snagama” koje su smatrale da ih Milosevicev ekstremni avanturizam i same ugrozava. Treba se podsetiti da je Kostunica odlagao da se prihvati predsednicke kandidature dok nije izvrsio odredjene konsultacije. Sa kim? Po mom misljenju bar sa Dobricom Cosicem. Za DOS je on bio kandidat iz nuzde, i cini mi se da je smatran dobrim prelaznim resenjem (“Zapusi nos i glasaj!”) On bi to mozda i postao, samo tek prelazno resenje, da Zoran Djindjic nije ubijen.
Ako pripadnici prisilnog aparata države istupaju u javnost oružani i u svojoj zvaničnoj uniformi, iznose političke zahteve i kasnije kažu samo vojska je mogla da nas zaustavi — kako se to može okvalifikovati kao legitimni protest?
Zašto su ti ljudi izašli u uniformama u protest i zašto su bili oružani?
Iz toga se vidi da su oni pokušali da prisvoje simbole vlasti (uniforme i oružje) za sebe.
Jedna od najbitnijih funkcija države je da država ima monopon na legitimnoj upotrebi sile. Znači samo država ima pravo da koristi silu.
Jedna od najbitnijih karakteristika DEMOKRATIČNE države je da je aparat sile (vojska, policija) podređena civilnim organima izabranim od strane građana i zakonima donetim od strane građanskih predstavnika.
U tom kontekstu ovaj čin, pored samodeklarisanih političkih zahteva, je imao za cilj da pokaže
a) da izabrani civilni aparat nema vlast nad oružanim aparatom sile (znači junta) i na taj način potkopa autoritet civilnih vlasti
b) da zastraši narod tako što stvori u javnosti pitanje kakve se posledice mogu nastupiti ako se nastavi pro-Evropska, pro-demokratična politika
c) da stvori asocijaciju u javnosti između Koštunice i oružanog aparata – tako da javnost zaključi da je samo on dovoljno jak da nas zaštiti od nasilnog haosa (koji bi nastupio kada bi se suprotstavili aparatu sile)
Znači ciljevi su bili sledeći:
– Djindjić ispada “slab” u javnosti, pošto je u našem društvu napadnuti uglavnom mnogo više prezren nego napadač
– vraća se ideja da nema potrebe za tako mukotrpnim i ponižavajućim reformama, već možemo nastaviti da političke probleme rešavamo puškama
– Koštunica se postavlja kao jedini koji nas može zaštiti od daljeg haosa
Tako da ispada da se centar državnog autoriteta prebacuje isključivo na Legiju (koji ima puške i niko se ne usuđuje da mu se suprotstavi) i Koštunicu, koji jedini može da nas spase od građanskog rata.
U odnosu na zabunu koja postoji oko krivičnog dela čija se radnja sastoji od nečinjenja bih sebi dozvolila da iskoristim jedan vrlo jasan primer takvog dela:
Biće krivično odgovoran roditelj koji dopusti svom novorođenom detetu da umre od gladi, i ne može se braniti time što nije ništa činio.
Onaj ko ima zakonsku dužnost da nešto čini da bi sprečio štetne posledice za druge je krivično odgovoran ako tone učini.
To su eto samo neka moja mišljenja o pitanjima o kojima mi se čini da ima zabune na blogu.
by srdjan cesic 😉
Gospodine Popovicu,
Nadovezujem se na nasu jucerasnju i prekjucerasnju diskusiju. Naravno da Vi jeste nas Serlok Holms i to ste dokazali nebrojeno puta tokom Sudjenja, kao i van Suda. Mislio sam na inteligenciju i znanje 😉 , a ne na to da ste usamljeni i da od vas sve zavisi. Sad je na tuzilastvu da pokaze da >>misli i radi – dakle postoji<< 😉
Bas zato sam i ukazao na intervju Tomislava Nikolica. Po meni je to jasan signal da tuzilastvo tada nije radilo svoj posao. Jer, ako neko, a obratio sam vrlo dobro paznju, svaki put izjavi da je nesto rekao slucajno, a onda promeni iskaz i kaze da je iz nehata nesto, neznajuci, uradio i da i sam ''slaze kockice'' i prica o ''slicnim taktikama'', to je po meni dovoljan razlog da ga tuzilac pozove da pred njim malo slozi kockice i kaze sta ima. Ja nisam insinuirao da je TN glavni krivac, nego da je sasvim ocigledno dobar svedok. Ako bih insinuirao, rekao bih da je bio u desetoj orbiti zlocinacke druzine i da sustinski nije doprineo atentatu, mada postoji dobra verovatnoca da je mogao da nasluti sta ce se dogoditi i da to prijavi. Insinuirao bih i da takva, kompromitovana opozicija savrseno odgovara Borisu Tadicu.
Moram reci da mi nije jasan vas odgovor vezan za Natu Mesarovic. Evo ako bih ja mogao da postavim pitanje ovako: Da li Nata Mesarovic moze, ako zeli, da posvedoci (tj. da izjavu tuziocu) o tome da li neko vrsio na nju pritisak tokom Sudjenja i da svedoci o prirodi tog pritiska? (slicno se moze pirati i za g. Kljajevica ili g.Prijica) Dakle – da li je to uopste ikako moguce?
I jos jedno pitanje – da li Vam je poznato nesto u vezi sa onom izjavom Radomira Markovica, tokom Sablje, o kojoj sam Vas pitao?
I jos jedno – da li delite moje misljenje da s obzirom da je ova zemlja totalno ozvucena od strane vise formalnih ili neformalnih sluzbi i centara za prisluskivanje – ti isti centri moraju imati mnogo veca saznanja o istini? Svestan sam da to nije i dokaz za bilo sta, ali moze biti dobar trag.
Unapred hvala na odgovorima,
Ivan
Kad spominjem vec Serloka Holmsa, Vi ste imali mnogo maestralnih momenata tokom sudjenja. Vise puta ste povukli i Legiju za jezik. U prilogu 49 Vase krivicne prijave, dat je samo jedan takav momenat. Tu Legija na jedno Vase pitanje kaze, nicim izazvan:
”јер смо, не знам, направили неко противхашко братство, не знам стоп Хагу, да су наводно ту били не знам, неки финансијери одређени политичари, њихови сарадници, који су били хапшени, па после пуштани. Да иза тога стоји једна читава организација, да је ту био у питању један државни удар…”
Kako je samo to sve lepo sam rekao. Interesantno je zbog cega se on toliko bavio krivicom drugih tokom tih suocavanja i svojih nastupa. Interesantno je i kako je kao prve naveo ”finansijere” a o tome se uopste nije toliko govorilo. Kada bismo znali tokove novca, znali bismo gotovo sve, a kako oni nisu poznati, toga po medijima nije bilo, pogotovo u vreme Sablje, koje on spominje… Gotovo je izvesno da je struktura bila :: finansijeri-politicari-njihovi saradnici, samo to treba zameniti pravim imenima. ”Drzavni udar” je isto tako dobar termin.
Finansijeri i tokovi novca su jako dobra tema! Vec sam pisao o tome da je posle ubistva Zorana Djindjica u Srbiji otvoren put za kriminalne privatizacije (i za vreme Zivkoviceve vlade), monopole, a da put krvavih milijardi iznetih iz zemlje nikad nije utvrdjen. Cak i zbir novca i imovine koje su imali svi tajkuni pre ekonomske krize, nije ni pola od onoga sto je izneto za vreme Milosevica. Dobar deo tog novca usao je u zemlju posle 12. marta, ali barem pola, to je lako izracunati, nedostaje… Ko ih ima taj je vrlo mocan. Koliko pripada Miri, koliko Marku, koliko nekome trecem, to mozemo samo da nagadjamo…
dragi srđo,
samo želim da kažem da pratim …i da ti se divim na strpljenju.
tema je suviše važna i mislim, ne samo blogom, nego i nastupom na tv stb, polako počinje
da se budi i ona druga strana.
sad, bruno vekarić je uglavnom podržavao podnošenje krivične prijave, mada je malo uštinuo vreme kada je radovanović obećao da će da pokrene ono što mu nikad nije ni na um palo da pokrene.
čudo je ova zemlja. sve je samo lična inicijativa.
institucije se šire kao ono ministarstvo za kolonije u italiji iako kolonija više nema, pa nema. a ministarstvo se širi li širi.
u svakom slučaju, puno ti hvala na vremenu koje odvajaš da sve pročitaš, mada nema ništa novo i
da svima odgovoriš.
jer ne mogu da verujem da stižeš:)))
pozz
jasna
Pozdrav Jasna, hvala tebi i svima drugima sto nalazite vremena da ovo pratite i da se ukljucite.
Gđo Bogojević,
Možda bih mogla da dozvolim sebi takvu slobodu, da i pored dubokih i toplih emocija koje osećam prema Srđi Popoviću, ovde iznesem divljenje prema običnim građanima koji su se našli na ovom blogu da pročitaju nešto što ipak predstavlja tehnički stručni tekst, i pokušaju da na neki način doprinesu civilnom diskursu u ovom društvu, koji bi ste se sigurno kao intelektualac složili da nam ozbiljno nedostaje u ovoj državi.
Cenim vaše poštovanje za strpljenje Srđe Popovića u odnosu na nas sve, ali ipak mislim da je bitno da se ne omalovažava doprinos običnih građana koji su angažovani u ovaj važnoj diskusiji. Mi svi doprinosimo ovom razgovoru srazmerno našim kapacitetima, koji su cenim, vrlo verovatno niži od vaših. Po mojoj proceni, ipak svi učesnici u ovoj dikusiji na svoj skroman način doprinose civilnom društvu u ovoj državi i zaslužuju vaše poštovanje.
Evo i vidjenja prijave, jednog clana DSS-a, gospodina Bakareca.
Bilo bi zanimljivo ovo prokomentarisati!!!!
Адвокат Срђа Поповић је 10. новембра 2010. године, против Војислава Коштунице поднео лажну кривичну пријаву. Пријава је поднета и против других лица али као познавалац прилика у ДСС и особа која је била на низу положаја у странци, готово две деценије (од 2001. до 2003. члан председништва), ограничићу аргументе само на ону особу за коју поуздано знам да нема никакву улогу у убиству Зорана Ђинђића – Војислава Коштуницу. То наравно не значи да сматрам да су остале особе које је пријавио Поповић, одговорне за оно за шта их тај адвокат оптужује, већ се њима напросто не бавим, због тога што у њихове поступке нисам упућен. Лажно пријављивање је кривично дело а не оно што у пријави против Коштунице наводи Поповић. Адвокат Поповић је приватно, субјективно, сасвим сигуран и поседује потпуну свест да пријављује невино лице, и зна да су тврдње изнете у пријави неистините, не само у субјективном већ и у објективном погледу. Адвокат Поповић је стога поднео лажну кривичну пријаву из политичких разлога и због тога што је сигуран да неће одговарати због кривичног дела лажног пријављивања (сигуран је због тога што је избор судија обављен по партијском кључу, кључу политичких пријатеља адвоката Поповића).
Треба нагласити да се ова кривична пријава подноси са закашњењем од чак девет година, што најбоље потврђује да се ради о политички мотивисаној а чињенично лажној пријави.
Терен за ову лажну пријаву, која осветљава део политичких разлога за њено подношење, је припреман одавно. Скорије, припрема терена се види у интервјуу председника Тадића, датом „Политици“ у другој половини октобра, у коме он говори о спремности власти да прекине „континуитет зла дуг две деценије“ оличен и у онима “који су раније подржали протест наоружаних припадника ЈСО у `радним униформама`“, у октобарској изјави специјалног тужиоца за организовани криминал, Миљка Радосављевића, у вези са протестом ЈСО, „да је дошло до позитивних корака у расветљавању тог догађаја, као и о улози појединих лица у њему“. Разлози за подношење ове лажне пријаве су одавно познати. То је још један очајнички покушај да се Војислав Коштуница доведе у везу са убиством Зорана Ђинђића, тако што ће бити означен као кључно лице политичке позадине овог атентата. Овог пута стекле су се околности да и тренутни режим оличен у Тадићу , ДС-у, ЛДП-у, и цела другосрбијанска камарила којој припада адвокат Поповић, свако из својих разлога, још једном посегну за овом неистинитом, недостојном и неинтелигентном оптужбом . Најновији разлог је вероватно (кажем вероватно, јер ко би поуздано могао да проникне у мотиве екстремиста и петоколонаша?) то што је режим у тешкој кризи, то што ДСС не показује знаке да жели да умре а Коштуница да се повуче, већ представљају једину смислену опозицију којој при томе рејтинг расте.
Због тога се злоупотребљава део несрећне породице Зорана Ђинђића (мајка и сестра, у чије име формално ради адвокат Поповић). Сасвим је сигурно да је адвокат Поповић само један од експонената оних који злоупотребљавају туђу несрећу, неупућеност, лабилност и разумљиве слабости. Да не постоје адвокат Поповић и кругови које заступа, да ли верујете да би мајка и сестра Зорана Ђинђића самоиницијативно поднеле кривичну пријаву против Војислава Коштунице, девет година после протеста ЈСО? Да се ради о злоупотреби туђе несреће сведочи и чињеница да удовица Зорана Ђинђића, Ружица, није поднела никакву кривичну пријаву. Госпођа Ружица Ђинђић, није пасивна већ активна личност, која води Фонд Демократске странке и да је желела могла је да се придружи овој пријави или да јој упути подршку.
Да се ради о оркестрираном поступку сведочи подужа, муњевита и непотребна изјава министарке правде из редова ДС, Снежане Маловић, дата 11. новембра, да „очекује да ће тужилаштво узети у обзир ову кривичну пријаву приликом рада на истрази о политичкој позадини атентата на премијера Зорана Ђинђића“. Поставља се питање на који начин министарка која је недорасла својој функцији, а јесте правник, на који је начин извесно утврдила да је истрага у вези са протестом ЈСО која се збила у новембру 2001. године, у било каквој вези са убиством Зорана Ђинђића које се збило марта 2003. године, при чему је цео судски процес у вези са тим атентатом окончан? Поставља се и следеће питање: Ако је у току истрага о политичкој позадини атентата на Зорана Ђинђића, зашто министарка не дозволи да се та истрага неометано одвија већ политички инструира тужилаштво да повеже две одвојене истраге (уколико се уопште води истрага о протесту ЈСО?) и два одвојена догађаја? Ради се о догађајима који су доживели своје епилоге. И судске (атентат) и политичке (протест ЈСО је решила влада Зорана Ђинђића). Стога, је јасно да недорасла министарка политички мотивисано, као кадар ДС, инструира тужилаштво да се бави немогућим послом – да измисли Коштуничину улогу у атентату на Ђинђића. И као на чаробни штапић, министарка упућује тужилаштво на „штоф“ у поднетој кривичној пријави. Ову лажну кривичну пријаву треба озбиљно схватити, без обзира на потпуно одсуство аргумената и чињеница, због околности о којима говорим. Треба знати да ће бити вршен невиђено снажан притисак на тужилаштво, много јачи од министаркиног, да се кривична пријава не одбаци.
У преамбули кривичне пријаве се Коштуници ставља на терет : „зато што је осумњичени Војислав Коштуница, у то време у својству Председника СРЈ и команданта Војске пропустио да изврши своју уставну дужност из члана 135. став 1. у вези члана 133. став 1. тада важећег Устава Савезне Републике Југославије (Сл. лист СРЈ, бр.1\ 92) и да као командант Војске предузме кораке да угуши побуну, већ је напротив у јавном иступању на конференцији за штампу (Танјуг, 15.новембар 2001.) побуну оправдавао и подстицао неосновано је квалификујући као оправдани штрајк, иако је знао да је припадницима полиције у то време било Уставом забрањено да штрајкују (члан 57, став 3. Устава СРЈ)“.
У образложењу, које представља политички памфлет и препричавање и цитирање изјава из медија, се нашироко (преамбула је на једној страни а образложење на око 30) прича бајка о умешаности Коштунице и ДСС у протест ЈСО а тиме, по Поповићу и у убиство Ђинђића. Истина је само једна и једноставна, ни Коштуница, ни ДСС, нису умешани ни у протест ЈСО, ни у убиство Зорана Ђинђића. То што су Коштуница и ДСС били политички супротстављени Ђинђићу и ДС-у и то што и данас не прихватају диктат запада, је једини њихов грех.
Вратимо се на оптужбу. Она се састоји из две неједнаке тврдње, обе толико очигледно неутемељене, да запањују и готово изазивају парализу одбране од глупости (многе ће ова срамна оптужба навести на закључак да је не треба удостојити одговора, али то представља грешку – оваква отужба нема утемељење и треба је побити хладно и рационално, тачку по тачку – такође, овакве оптужбе управо и рачунају на то да ће оптуженима бити испод части да одговоре). Прва оптужба се тиче нечињења Коштунице као Председника СРЈ. По Уставу СРЈ Председник СРЈ није био овлашћен да самовољно доноси одлуке, тј. да командује војском. Председник СРЈ је могао деловати само на основу одлука Врховног савета одбране. Толико о члану 135. Члан 133. каже да војска брани сувереност, територију, независност и уставни поредак. У новембру 2001. године нико из Владе Србије није рекао, тј. Влада Србије, под чијом надлежношћу је била ЈСО, као део РДБ, није рекла да су угрожени сувереност, територија, независност и уставни поредак, нити су они заиста и били угрожени. Тадашња Влада Србије, на челу са Зораном Ђинђићем је одмах приступила решавању проблема из своје надлежности и убрзо га је и решила. Стога није било разлога ни да се састане ВСО. Стога Коштуница није крив због нечињења, тј. није пропустио да изврши своју дужност. Да је Коштуница тада поступио како данас захтева адвокат Поповић, поступао би неовлашћено, мимо ВСО, мимо Владе Србије и изложио би државу ризицима супротстављања две оружане силе. Уместо тога Коштуница је поступио онако како Устав и закони налажу, уз то и државнички мудро.
Друга, мање битна оптужба, која служи само да би поткрепила ону прву, се тиче једне Коштуничине изјаве дате медијима поводом протеста ЈСО. По извештају Б92, Коштуница је рекао :“Ишло се ка једном разрешењу уз доста околишања и изгубљеног времена, али ипак се ишло ка решењу које води ка смиривању. С друге стране ради се о људима који нису угрозили безбедност државе, осим када је реч о функционисању саобраћаја. Њихов посао је такав да немају друге униформе- они су се појавили у оном што је њихова радна и свакодневна униформа. Да су се ствари решавале раније овог проблема не би било“. Овакву Коштуничину изјаву адвокат Поповић квалификује као кривично дело и „оправдавање и подстицање побуне“. Сасвим је јасно да Коштуница у првом делу изјаве исказује разумевање за потезе Владе Србије и Зорана Ђинђића, а у другом говори о свом виђењу протеста ЈСО, а његов став није представљао ни оправдавање ни подстицање, већ констатовање. И врапцима је јасно да ова изјава не представља кривично дело, нити је спорна на било који начин.
Сам Зоран Ђинђић је на двема седницама владе, слично Коштуници говорио о протесту ЈСО. Стенограми са те две седнице су објављени у НИН-у средином 2007.године и Ђинђићеви ставови о тој теми су добро познати.
На 61.седници Владе Републике Србије, одржаној 11. новембра 2001.године Ђинђић је рекао :
„Трећа тачка – Влада је прихватила Извештај Министарства унутрашњих послова у вези са испољеним незадовољством јединица МУП-а смештених у Кули, без даљих квалификовања. Значи, прихватили смо Информацију без неког посебног закључка“.
„Министарство унутрашњих послова ће у складу са својим надлежностима донети као и код рудара, у овој земљи су сви кршили законе у изражавању својих протеста. И рудари, и синдикати и у сваком од тих случајева смо рекли – хајде да видимо да надлежно министарство нађе неко решење које неће доливати уље на ватру. Имамо довољно времена сутра, ако се ствар заоштри, да реагујемо оштрије (…)
У овом тренутку треба да спуштамо лопту. Не треба да правимо панику. Значи, ово саопштење треба да значи подршку министарству и у принципу ово је емитовање поруке да је све у реду и да је све под контролом“.
На 62.седници Владе Републике Србије, одржаној 14. новембра 2001.године Ђинђић је рекао :
„Чим сам се вратио са пута, добио сам позив од организатора ових протеста да посетим њихову јединицу у Кули и да разговарамо о проблему који је настао. Разговарао сам са њима три сата. Ја сам им и дао један предлог, оставио им времена да размисле о томе и очигледно је било да то нису прихватили, јер сам у току ноћи, односно у 03.00 сата, добио информацију да су они кренули са борбеним колима и возилима ка Београду, али сам у међувремену, из њихових редова добио и информацију да ће то бити миран протест и да се не ради о покушају никаквог државног удара или оружане побуне“.
„Да ли иза тога стоји нека друга позадина и да ли је током тих протеста створена нека друга позадина, то је неко сасвим друго питање. Сигурно да не постоји и да је то незадовољство имало неколико фаза и да се кроз те фазе карактер тих протеста мењао, али ми имамо посла са пропустима у Служби који су озбиљне природе (…)“
„Захтев ових демонстраната, или штрајкача, или протестаната, или како год хоћете да их назовем, јесте(…)“
„Не можемо ми да позивамо увек Владу да решава искрсле проблеме у појединим ресорима, да позивамо председника владе када треба да решимо питање штрајка. Или штрајк рудара, штрајк полицајаца, да председник владе решава штрајк“.
„Пре него што сам у недељу отишао код њих, ја сам то питање поставио и на основу одговора који сам добио од релевантних људи, отишао сам у Кулу. Иначе, не бих никада отишао да разговарам са једном јединицом од 35.000 људи, да сада 100 или 200 људи уцењује и тражи да дође председник владе.
Верујте мојој процени, ово је један међупотез који нама омогућава реорганизацију, која је неопходна, да решавамо ствари. То је као са „Црвеном заставом“ (…)
За мене је то типично јавно предузеће. Ништа није боље стање у „Електропривреди“ Србије, ништа није боље стање у железници, ни у једном јавном предузећу, с тим што они имају специфично средство за рад, али за мене је струја још гори проблем него „црвене беретке“ (…)
Када говоримо о алтернативама, треба да замислимо ту алтернативу која је најмање повољна за нас, а то је да сутра они заузму аеродром, као што су закрчили аутопут, да дође наређење да неко иде тамо и да их избаци са аеродрома и да то наређење нико не изврши. После тога да се ми обратимо Војсци, јер не можемо међународни аеродром да држимо под блокадом и да то значи увођење ванредног стања и крај. То је врло вероватна опција (…)“
Из ових цитата се види Ђинђићево уверење да је држава Србија способна да реши проблем ЈСО, види се да Ђинђић не жели ангажовање Војске СРЈ, јер би то по њему представљало увод у ванредно стање и показало би немоћ његове владе, види се Ђинђићево порицање могућности да иза протеста ЈСО стоје политички противници окупљени око председника СРЈ. Види се да су шефови РДБ Петровић и Мијатовић смењени на Ђинђићев захтев. Из стенограма се види да Ђинђић припаднике ЈСО назива демонстрантима, штрајкачима, протестантима… да пореди тај протест са протестима радника ЕПС, здравствених радника…он говори о ЈСО-у као „о типичном јавном предузећу…“ чији радници „имају специфично средство за рад“.
Када се имају у виду ове речи Зорана Ђинђића, сасвим је јасно да лажна кривична пријава адвоката Поповића, која има за циљ само политички обрачун са Коштуницом, и као таква је кратковида и непромишљена, оптужује и Зорана Ђинђића, о чему адвокат Поповић сигурно није обавестио своје клијенте, мајку и сестру покојног Ђинђића. Ђинђића адвокат Поповић оптужује и више него Коштуницу, јер је Ђинђић, поред нечињења надлежних до протеста ЈСО, и изјава сличних Коштуничиној, повукао низ потеза који су се показали лошим (постављање Савића и Брацановића у врх РДБ). Наравно, ни Зоран Ђинђић, као ни Коштуница, није овом приликом починио било какво кривично дело, чињењем или нечињењем, нити неком изјавом. Међутим злонамерни адвокат Поповић и круг око њега, заслепљени жељом да се обрачунају са Коштуницом, не маре што се обрачунавају и са покојним премијером.
Да би човек који је мртав и који не може да се брани, био заштићен, треба утврдити ко све стоји у кругу око адвоката Поповића и ко све подржава ове лажне оптужбе, упућене живом Коштуници и мртвом Ђинђићу? Те људе мање, више знамо али нека се они сами јаве, јер то ионако воле, тј. воле да се потписују у знак подршке разним памфлетима мржње. Као што се адвокат Поповић својевремено потписао испод захтева „светских интелектуалаца“ упућеног Клинтону да се бомбардује Београд.
Dragi Bratislave, Marija, Jasna, prvo da napomenem da je na Pescanikovom sajtu vec postavljen ovaj Bakarcev tekst (na latinici, ako je nekome tako lakse da prati), evo linka: http://www.pescanik.net/content/view/5965/1084/ A sad, na stvar.
Na ovaj saljivi tekst, gospdinu Bakarcu za sada mogu samo saljivo i da odgovorim:
“Postovani gospodine Bakarec, ne znam da li ste pravnik, ili ovo pisete samo kao pesnik. Mislim da ste, u svakom slucaju, prekoracili svoje nadleznosti, jer je za bacanje anateme na Necastivog kod vas nadlezan gdin Anfilohije ili mozda sam Sinod. Zao mi je sto nisam zasluzio makar gdina Vukadinovica.”
Blogerima porucujem da cu sutra odgovoriti ozbiljno na razmisljanja i komentare o smislu i znacaju 61. i 62. sednice Vlade Srbije. Dotle ostavljam blogerima da razmisljaju i diskutuju: (1) da li su ustavni poredak i bezbednost bili OBJEKTIVNO ugrozeni oruzanom pobunom JSO-a (vidi odeljak krivicne prijave pod naslovom “Ugrozavanje bezbednosti i ustavnog poretka”), (2) kakav je smisao politicke odluke Zorana Djindjica da na Vladi umiruje clanove vlade koji zahtevaju hitno hapsenje pobunjenika i rasformiravanje Jedinice i (3) koji su mogli bili motivi za ono sto sam Djindjic na toj sednici zove “spustanjem lopte”. Pri tom, ne zaboravite da je u tom trenutku, o cemu takodje govorim u prijavi, pobuna uspela, te da je Vlada nemocna i da se boji da priznanjem poraza dalje destabilizuje zemlju.
Takodje znamo iz reagovanja ljudi prisutnih na toj sednici, da je Djindjic u jednom trenutku, posto ga ostali nisu razumeli, sednicu zatvorio za javnost, i objasnio im da je to sto clanovi Vlade traze – nemoguce uciniti, da se moraju preduzeti koraci da se obezbede uslovi za to (sto je i ucinjeno tokom 2002. godine, o cemu takodje govorim u prijavi,) da bi se pobunjenici sankcionisali i Jedinica raspustila.
Ja sam ovo postavio u kontekstu i duhu ove rasprave. Postaviti sto vise mogucih pitanja, i po mogucnosti na njih dobiti jasne i logicne odgovore.
Koliko god se gnusao ovakvih komentara, mislim da je i o njima potrebno raspravljati i po 100 put ako je potrebno razotkriti beznacajnost, bahatost i cinicnost istih.
Da Bakarec hoce istinu, naslov njegovog teksta bi bio “Vojislav Kostunica jedva ceka da pred sudom objasni razloge svih djelovanja u odnosu na ubistvo premijera Djindjica i oruzane pobune JSO”!
Do dana danasnjeg (barem se ja ne sjecam) da je ta osoba dirketno odgovorila na bilo koje pitanje u vezi sa ubistvom, a sto je jos tragicnije niti jedan novinar ga nije ni postavio (postoje oni koji bi ga postavili, ali nazalost njima Kostunica Dr Vojislav ne daje izjave). Ovaj tekst ima za cilj samo relatiziviranje dogadjaja, i onaj dio od koga se najvise gadim. Kao neka doza gadjenja i sazaljevanja, tamo nekih likova koji se eto boze moj bave ubistvom. Kao pobogu zar neko normalan to cita!!! Pa da je obijanje trafike u pitanju bilo bi neukusno, a ne ubistvo legitimno izabranog premijera jedne zemlje. Valjda vise paznje treba posvetiti cinjenici da nam se Mladjo ponovio sa novim stanom.
Zanimljivo mi je da se to oko Dinkica plasira u ovom momentu, ajde sada da otvorimo novi front. Opozicija ce vristati eno ga Mladja lopov, pozicija braniti i pohvaliti tako odgovoran drzavnici cin ministra, Amfilohije valjda doci na osvjestanja, a ubistvo i pobuna Jso??? Ma dajte molim vas mi zivimo u zemlji gdje funkcionise “pravna” drzava, sa neprikosnovim principom “nezavisnosti” sudstava. Zar mediji time da se bave, i ne daj boze prekrse zakon pritiskajuci nase “slobodarsko” sudstvo! Interesuje me i misljenje ostalih bolgera o ovom perfidnom spinovanju!
Tekst je na jednoj drugoj, tabloidnoj, ravni.
Tesko da mogu da zamislim sudjenje gde se osumnjiceni brani tvrdnjom da ga zrtva nije zvala u pomoc.
Tekst je takodje:
1. napad na Djindjica (uzgred, citati su sasvim u skladu sa optuznicom)
2. pokusaj diskreditovanja advokata
3. vrsta pretnje (“.. Да би човек који је мртав и који не може да се брани, био заштићен, треба утврдити ко све стоји у кругу око адвоката Поповића”,..)
Sadrzi cak i neizostavni, cinicni, iskorak u licne odnose porodice Djindic.
Oskare, drago mi je da ste ovde uzeli u zastitu majku i sestru premijera Zorana Djindjica. Zaista je neukusno i arogantno kada N. Bakarec predstavlja podnosioce ove prijave, Milu i Gordanu Djindjic, kao maloletne osobe nesposobne da autonomno rasudjuju i odlucuju, koje mogu biti izmanipulisane kao deca. Razumem da je to mozda iskustvo onih koji rade na dugme, ali to podnosioci prijave, dr. Gordana Djindjic i njena majka Mila, sigurno nisu.
Posto sam ovih dana vec sretao ovakve sramne, paranoidne i uvredljive komentare na njihov racun, ovde cu citaocima i blogerima preporuciti intervju gdje Mile Djindjic, koji je pre neki dan dala Vecernjim novostima:
Glavna odbrana koju Bakarec pruža Koštunici za nečinjenje (pored one o nadležnosti koju je Srdja Popović već oborio), u rečima Gospodina Bakareca:
изложио би државу ризицима супротстављања две оружане силе. Уместо тога Коштуница је поступио онако како Устав и закони налажу, уз то и државнички мудро.
Znači Koštunica je postupio na način na koji je postupio iz nemoći da spreči oružanu silu koja je predstavljala itekako veliku opasost za državu, u vidu sukoba dve oružane sile.
U odbrani Koštuničinih javnih komentara, Bakarec citira Koštunicu:
ради се о људима који нису угрозили безбедност државе, осим када је реч о функционисању саобраћаја.
I o tom komentaru posle kaže:
његов став није представљао ни оправдавање ни подстицање, већ констатовање
Tako da su ove dve ideje u potpunoj suprotnosti. Ili je Koštunica mudro postupio da bi sprečio sukob između vojske i oružane pobune, kao što Gospodin Bakarec tvrdi u svojoj prvoj ideji.
Ili oružane pobune nije ni bilo i bezbednost države nije bila ugrožena.
Konstrukcija je vrlo jasna:
Ako A onda ne B
Ako B onda ne A
tako da i jedno i drugo sigurno nije moglo biti, ali je možda ipak bilo ovo treće
не прихватају диктат запада, је једини њихов грех.
Da u stvari, Gospodin Bakarec ovim kodiranim rečima želi da nam kaže da nije bilo ni A ni B već C, a to je da je Koštunica postupio tačno kako piše u prijavi i protivno ustavu, ali da je to sve bilo opravdano kao akt “ne prihvatanja diktata zapada” odnosno kretanja ka pravnoj državi.
Legalisto bravo, vidim da sam stvorio opasno visoka ocekivanja svojim obecanjem da cu o Bakarecu pricati sutra. It better be good. 🙂
Blo bi lepo da cujemo nekoga “iz struke” koji bi pokusao da ospori krivicnu prijavu. Da li Kostunica zaista ne vidi koliko ga ovakvi ” dizajnirani” politicki branioci jos vise srozavaju u ocima ljudi i dovode u sumnju njegovu “strucnost”. Ne moram biti ni doktor nauka, ni advokat, ni pravnik, pa da kroz ovaj tekst shvatim ko je tu “druga” a ko “prva” Srbija. I ako nas vec delite tako, onda sa ponosom mogu da kazem da razumem ono sto napisu Vesna Rakic-Vodinelic, Slobodan Beljanski, Vojin Dimitrijevic, Srdja Popovic i mnogi drugi , a da ne razumem ( i jos se i grozim) onoga sto kazu ili napisu ljudi poput Samardzica, Aligrudica, Antica…
Ovaj tekst treba da nas valjda nauci da je lazno prijavljivanje isto sto i neosnovana prijava koja je dobila “srtucni” naziv LAZNA prijava. Bas kao i LAZNA drzava Kosovo.
Gospodine Bakarec, slazem se sa jednom vasom recenicom u tekstu ( iako sam je izvukla iz konteksta) da “OVU LAZNU PRIJAVU TREBA OZBILJNO SHVATITI”, bas kao sto je i “laznu drzavu Kosovo” trebalo odavno ozbiljno shvatiti. Danas bismo se i Vi i ja verovatno bavili svojim poslom.
Vesna, u pravu ste da bi bilo lepo da cujemo konacno nekog strucnog, narocito posto je DSS prepun pravnika. A Kartaginu cu razoriti – sutra. 🙂
Na sednici Skupštine grada Beograda pre samo nekoliko meseci se izjasnio o napadu huligana protiv policije:
homoseksualnost je “bolest, nastranost, devijantno ponašanje i izopačenost te društveni problem zbog koga su se sukobili predstavnici zdrave, heteroseksualne Srbije”.
Huligani je nazvao “mladim ljudima koji su gurnuti da se biju protiv predstavnika policije.”
Znači podržavaju se zdravi predstavnici Srbije koji gađaju policiju kamenicama, uništavaju mamografe i pale zgrade svojih političkih protivnika.
Ovi zdravi predstavnici Srbije su gurnuti da se biju protiv policije.
Tako da je zaključak plus ça change plus c’est la même, odnosno gospodin Bakarec nije u stanju da vidi problem napada na državu iz političkih motiva, kako oruđem tako ni oružjem.
Po njemu je zdravo i normalno predstavljati državu nasilnim napadom na nju, a kriminalci koji je na taj način napadaju su zdravi predstavnici Srbije.
Znači promoviše se politka nasilnog sukoba na ulici.
Kako komentarišete tekst Nebojše Bekarca uopšteno, a posebno ovaj deo?
Prva optužba se tiče nečinjenja Koštunice kao Predsednika SRJ. Po Ustavu SRJ Predsednik SRJ nije bio ovlašćen da samovoljno donosi odluke, tj. da komanduje vojskom. Predsednik SRJ je mogao delovati samo na osnovu odluka Vrhovnog saveta odbrane. Toliko o članu 135. Član 133. kaže da vojska brani suverenost, teritoriju, nezavisnost i ustavni poredak. U novembru 2001. godine niko iz Vlade Srbije nije rekao, tj. Vlada Srbije, pod čijom nadležnošću je bila JSO, kao deo RDB, nije rekla da su ugroženi suverenost, teritorija, nezavisnost i ustavni poredak, niti su oni zaista i bili ugroženi. Tadašnja Vlada Srbije na čelu sa Zoranom Đinđićem je odmah pristupila rešavanju problema iz svoje nadležnosti i ubrzo ga je i rešila. Stoga nije bilo razloga ni da se sastane VSO. Stoga Koštunica nije kriv zbog nečinjenja, tj. nije propustio da izvrši svoju dužnost. Da je Koštunica tada postupio kako danas zahteva advokat Popović, postupao bi neovlašćeno, mimo VSO, mimo Vlade Srbije i izložio bi državu rizicima suprotstavljanja dve oružane sile. Umesto toga Koštunica je postupio onako kako Ustav i zakoni nalažu, uz to i državnički mudro.
nije ni pokušao da sazove vrhovni savet odbrane.
nije smatrao da je potrebno.
da je sazvao, pa rezultat bio takav da situacija nije zrela za upotrebu vojske, bila bi malčice
drugačija stvar.
ali ne, on ih je čak i pohvalio. i podržao. nije mu bilo ni na kraj pameti da sazove vso.
ne mogu da zaboravim građane koji su im donosili grance, cigarete i kafu.
kao oni što su bacali cveće kad su tenkovi išli na vukovar.
nema razlike.
Predsednik VSO jeste komandant oruzanih snaga, predsednik drzave, i on saziva VSO kada nadje da je to potrebno. To je svakako bio prvi nuzni korak, a njega osunjiceni Kostunica nije preduzeo, sto je i logicno, obzirom da je oruzanu pobunu podrzao.
Sto se tice tvrdnje N. Bakarca “da je Vlada odmah pristupila resavanju problema i ubrzo ga resila”, ona nije tacna. Vlada je kapitulirala i to je, recimo, Goran Petrovic, u to vreme nacelnik Sluzbe bezbednosti (citiran u prijavi) ovako formulisao: “Predali smo drzavu kriminalcima.” To je bio i razlog Petroviceve ostavke.
Sto se tice stava da bi intervencijom Vojske drzava bila “izlozena rizicima dve suprotstavljene oruzane sile”, to se desava, naravno, i u slucaju spoljnog napada na zemlju, kada je osnovna duznost i razlog postojanja vojske da se napadima suprotstavi silom. Neko je ovde vec napisao da drzava mora imati monopol na upotrebu sile i da ne mogu u drzavi postojati nikakve ‘dve oruzane sile”. Drzava u kojoj bi se to desilo vise nije drzava.
Naravno, u oba slucaja, moze se jednostavno i kapitulirati.
Napominjem da sam vec nize obecao blogerima da cu se Bakarcem ozbiljnije pozabaviti sutra. Njegov je tekst zaista inspirativan.
Služba (DB) je presrela razgovor u kome se kaže da “…jedino Koštunica može ovo da zaustavi…” Sigurno postoji neki pisani (ili drugi) trag da je Služba o tome odmah izvestila saradnike Koštunice ili njega samog jer je situacija bila vrlo napeta. To je sigurno urađeno jer je ova informacija obelodanjena. Koštunica je mogao odmah da uputi poruku pobunjenicima da prekinu uz pretnju vojskom. Oni bi poslušali a ako ne bi, mogao je da sazove VSO radi dalje odluke.
Dakle iz ove presretnute poruke se jasno vidi da bi pobunjenici poslušali šta im Koštunica naredi.
Na vrlo jednostavan način mogao je sprečiti pobunu, bio je obavešten da može.
Nažalost, on nije hteo da iskoristi svoj očigledni (priznati) uticaj na pobunjenike.
Postavlja se (naivno) pitanje: Zašto?
Pa nije u ovom navedenom slucaju bio pasivan, vec je pokusao da u javnom nastupu opravda JSO.
Da je Vlada Srbije i imala nameru da se “obrati za pomoc” (sto naravno nije), posle ovakve izjave bi tako nesto bilo,.. nedelotvorno.
Pobune ne bi ni bilo da je bilo spremnosti vojske da pobunu zaustavi, to i jeste sustina procesa valjda.
Ако могу да приметим ..господин Бакарец овде помиње то да влада није доставила мишљење, па на основу тога није било потребе за сазивањем ВСО.
…………………………………………………………………………………………………………………..
‘U novembru 2001. godine niko iz Vlade Srbije nije rekao, tj. Vlada Srbije, pod čijom nadležnošću je bila JSO, kao deo RDB, nije rekla da su ugroženi suverenost, teritorija, nezavisnost i ustavni poredak, niti su oni zaista i bili ugroženi’
……………………………………………………………………………………………………………………
По члану 135 устава СРЈ ВСО Чине председник Државе као и председници република чланица , а саветом председава Председник државе (Војислав Коштуница). У уставу не пише да је потребно да влада , нити било ко из владе нешто каже , па да се на основу тога сазове ВСО.
Član 135
-Војском Југославије у рату и миру командује председник Републике, у складу са одлукама Врховног савета одбране
-Врховни савет одбране сачињавају председник Републике и председници република чланица
-Председник Републике је председник Врховног савета одбране.
Даље господин Бакарец каже
‘ postupao bi neovlašćeno, mimo VSO, mimo Vlade Srbije i izložio bi državu rizicima suprotstavljanja dve oružane sile’
Први корак би у овом случају морао бити заказивање седнице Врховног савета Одбране, што је обавеза самог председника Републике , а он то није учинио. те се ради о нечињењу.
Marija vidim da ste legalista, a i mudri ste. Posledice drzavnicke mudrosti o kojoj pisete smo sasvim lepo svi osetili. Narocito pokojni premijer.
MR
Smatram da nema potrebe da napadate Mariju kada je ona samo tražila razjašnjenje tuđeg teksta
Pobogu, M.R.
Zaboravih da postoje transkripti emisija. Vesna Pešić, 1.10.2010. (a, evo i link: http://www.pescanik.net/content/view/5703/1309/):
“Sa Gligorovim se slažem i da je veliko pitanje da li je Đinđić postupio ispravno kada je izbila pobuna Crvenih beretki. To je recimo slika potpunog nedostatka vlasti, imamo li mi nešto čime možemo da se suprotstavimo oružanoj pobuni? Ja smatram da su pogrešili što nisu pozvali vojsku. Kad im postavim to pitanje oni kažu – vojska je bila na Koštuničinoj strani. Znam, ali ti moraš da je zoveš. Te formalne stvari su počele da se preskaču a mislim da je problem bio u tome što se oko toga nije smelo ići u pregovore.Taj građanski rat je morao tada da se zaustavi i da se kaže – mi smo ovde imali oružanu pobunu, raspisujemo odmah izbore i pitamo građane – da li hoćete da Srbijom vlada ova kriminalna grupa koja je sada pokušala državni udar. Molim lepo. Pregovori s njima su bili velika greška. Na kraju se taj građanski rat završio tako što je ubijen Zoran Đinđić.”
Dakle, da ne bih ostavljala prostora da se proizvoljno tumači moje pitanje – ne, nisam legalista; ne, ne slažem se sa bekarecom; i da, zabrinuta sam za ovaj slučaj.
Dragi prijatelji, samo malo obavestenje: tekstom Nebojse Bakareca cu se detaljnije baviti sutra.
G. Popovicu,
dok smisljate odgovor Bakarecu, skrenuo bih vam paznju da ste u jednom od prethodnih postova opet napravili gresku na koju vam je i on skrenuo paznju u svom tekstu. Naime zastupanjem teze da je “vlada kapitulirala (i predala drzavu kriminalcima)” vi implicitno (i ocigledno nesvesno) optuzujete Djindjica i njegovu vladu jos vise nego Kostunicu i VSO. Naime ako je po vama Kostunica kriv za to sto nije ugusio pobunu JSO onda su i Djinjdic i njegova vlada ne samo krivi za isto to nego jos i za to sto su kapitulirali i predali drzavu kriminalcima… A ako su mislili da policija nije u stanju da izadje na kraj sa JSO (iako je Mihajlovic predlagao da uguse “pobunu”) onda su bar morali da se obrate Vojsci odnosno Kostunici i VSO pa bi time prebacila odgovornost na njih…
Najveci apsurd u vasoj tuzbi je to sto ste prevideli cinjenicu (vidljivu iz stenograma sednice vlade objavljenim u stampi) da Zoran Djindjic nije zeleo da pozove Vojsku da se umesa. Drugim recima, vi optuzujete Kostunicu zato se nije suprostavio Zoranu Djindjicu i protiv njegove zelje intervenisao sa vojskom…
I na kraju, da skrenem paznju na jos jedan apsurd: optuzujete Kostunicu sto “pobunu” naziva “strajkom” i “protestom” a previdjate da i Zoran Djindjic (opet vidljivo u stenogramu) kaze “Zahtev ovih demonstranata, ili štrajkača, ili protestanata…”
Virtuelni, nista niste razumeli: Zoran Djindjic nije mogao a Kostunica nije hteo.
Na sve ostalo cu odgovoriti Bakarecu.
Hm, ovo se moze razumeti samo kao odgovor pristrasnog politicara koji opravdava jednu stranu i optuzuje drugu bez obzira na cinjenice … Djindjic nije morao da “kapitulira” (kako bi ste vi rekli) mogao je u svakom slucaju da pozove vojsku u pomoc … ali nije hteo. Kostunica je mogao da sazove VSO ali bez saglasnosti republickih vlasti sam nije mogao da odluci i da posalje vojsku i primenjuje silu na teritoriji bilo koje republike (Srbije ili CG svejedno…)
JSO je bila pod ingerencijom republickih vlasti i ako je zaista pokusala oruzanu pobunu onda je na tim vlastima bilo da ih razoruza/neutralizuje … ako nisu mogli sami, onda su morali to da urade uz pomoc vojske … a ne da “predaju drzavu kriminalcima” (kako bi ste vi rekli). Uostalom i to vase “nije mogao” je nesto sto se ne moze dokazati. Ja bih pre rekao da je on tada napravio gresku i da je izabrao najlaksi put – koji se kasnije pokazao kao pogresan. Po vasoj sopstvenoj argumentaciji u tuzbi ispada da je tom “kapitulacijom” drzava jos vise oslabila a JSO ojacao, medjutim posle atentata se pokazalo da i takav “jaci” JSO uopste nije imao nikakve stvarne sanse pa ga je vlada rasformirala i pohapsila vodje bez ikakvih problema. I to sve bez ikakve pomoci vojske …
Vasylii, Vi opet ništa niste razumeli.
mozda ce vasilije sad da razume, treca sreca
B92: Akcija Sablja nije otkrila odgovor na najvažnije pitanje – ko je imao najviše štete dok je Zoran Đinđić bio živ i ko je imao najviše koristi kada je ubijen. Uhapšeni su oni koji su prema optužnici pucali i organizovali ubistvo premijera Srbije. Istraga je, međutim, stala kada se došlo do inspiratora i nalogodavaca tog ubistva. Ekipa Insajdera je istražujući mnoge nelogičnosti u okolnostima u kojima je ubijen premijer došla do činjenice da je u nedelji u kojoj je ubijen trebalo da se dogode dve važne stvari – zakazana je sednica saveznog parlamenta posle koje je Zoran Đinđić trebalo da preuzme i kontrolu nad Vojskom. Plan je bio da vojni ministar bude čovek od Đinđićevog poverenja, Zoran Živković. Druga važna stvar koja se dešava u nedelji kada je ubistvo je da Ljubiša Buha Čume pristaje da bude svedok saradnik i potpisanu izjavu o tome daje specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću. Čak i da su sve to samo slučajnosti, svakako su nezaobilazne činjenice u onome što će se dogoditi kasnije. Jedna od takvih je da nikada do sada nije ispitana uloga DB-a i vojne Službe bezbednosti u ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića.
Zoran Đinđić: “U Srbiji je još uvek rizičnije biti policajac i sudija nego biti kriminalac. I da je sistem još uvek u stanju manje da štiti svoje službenike nego što je mafija u stanju da ih ugrozi, bilo direktno, bilo indirektno, bilo pretnjama, bilo ucenama, bilo možda potkupljivanjem. I to je, vrlo otvoreno rečeno, trenutno stanje u našoj zemlji, bez ulepšavanja.”
B92: Pripreme za obračun s mafijom u Srbiji počele su sredinom 2002. Još u to vreme, kako saznajemo, u najvećoj tajnosti policija pregovara s Ljubišom Buhom Čumetom da pristane da svedoči protiv pripadnika Jedinice za specijalne operacije iz Zemunsko-surčinskog klana, jer je to jedini način da oni budu uhapšeni. Iako su pregovori vođeni u najvećoj tajnosti, mafija koja je svoje ljude imala svuda, pa čak i u Državnoj bezbednosti, saznaje za to i prvi put pokušava da ubije Ljubišu Buhu u leto 2002. Tada Buha, koji je preživeo atentat, beži u inostranstvo, ali i dalje vodi pregovore s policijom. Nekoliko meseci kasnije Legija i Spasojević odlučuju da Buhino preduzeće Defence roud dignu u vazduh. To je ujedno bila osveta Buhi, ali i poruka svima onima koji planiraju da im stanu na put. Ljubiša Buha Čume se iz inostranstva u januaru 2002. oglašava preko medija.
Ljubiša Buha: “Što se tiče Avale i ubistva Ivana Stambolića, ja sam upoznat s tim preko Dušana Spasojevića. Tad u to vreme je on odneo Radetu Markoviću pištolj s prigušivačem na poklon, i počeli su da se dogovaraju Rade Marković, Bracanović, Legija za ubistvo Ivana Stambolića. Dušan Spasojević je rukovodio tad akcijom, znači rukovodio je tad akcijom on, znači sa još pet pripadnika iz JSO-a krenuli su kombijem da kidnapuju Ivana Stambolića. Pre toga su iz Jedinice snimali non-stop Ivana Stambolića i nisu znali kako da urade, kako da ga otmu jer će početi da vrišti i ovo i ono. Onda kada su ga otimali, znači stali su kombijem direktno pored njega i ja mislim da mi je Dušan Spasojević rekao da je sedeo na klupi, da su oni izašli, da mu je jedan zatvorio usta, a ovi za ruke i za noge i da su ga uneli u kombi. Čim su ga uneli u kombi da su mu stavili džak na glavu, da su ga izlepili sa selotejp trakom, to da ne bi mogao da vrišti, da su ga odveli tamo na Avalu i da su ga tu likvidirali i zakopali.”
B92: Pripreme za obračun sa mafijom ogledaju se i u donošenju posebnog Zakona o borbi protiv organizovanog kriminala koji će omogućiti instituciju svedoka-saradnika. Imenovanjem specijalnog tužioca i odlukom Ljubiše Buhe Čumeta da bude svedok, priprema se hapšenje kriminalaca.
Dragoljub Todorović, advokat SPO-a: “Rekao je, znam ko je ubio Ivana Stambolića, on je ubijen tamo na Avali i tamo zakopan i tako dalje. Pogrešio je planinu, posle je rekao Fruška Gora, dakle on je počeo da otkriva. Oni su znali, Legija, Spasojević, oni su znali da Buha ima dobre informacije i da zna šta su radili. Onda su digli u vazduh taj njegov Defence roud i onda su likvidirali premijera da ne bi došlo do dalje, smatrali su da njegovim ubistvom će se ta stvar zaustaviti. Da se zaustavi, dakle, smatram da je neoprezno bilo pustiti Buhu da iz inostranstva priča to što je pričao pre nego što oni budu uhapšeni.”
B92: I pre nego što se Ljubiša Buha Čume oglasio u medijima, Legija i Spasojević imali su, po svemu sudeći, preko svojih ljudi u policiji i službi informacije da država pregovara sa Čumetom. Činjenica da mafija dobija podatke koji u tom trenutku predstavljaju državnu tajnu bila je jedan od razloga što Đinđić odlučuje da 24. januara 2003. smeni tadašnji vrh BIA, Andriju Savića i Milorada Bracanovića, koji je bio Legijina desna ruka. Samo tri dana posle te smene otvorenim pismom oglašava se i Milorad Ulemek Legija:
Milorad Ulemek Legija (otvoreno pismo): “Odbrojavaju nam poslednje dane igrajući se našim sudbinama kao uostalom vascelog naroda. Jadna mi je zemlja i policija u njoj ako slučajeve u njoj treba da joj rešava Ljubiša Buha zvani Čume svojim svedočenjima. Još je tužnija činjenica da se takvima služe da ljagaju i ruše druge, one kojima je itekako stalo do ove zemlje, ovog naroda i koji su nebrojeno puta pokazali i dokazali to. Ne mogu a da ne pomislim kako je ipak sve to delo istih ljudi, onih kojima ništa nije sveto i kojima ni do čega što je srpsko nije stalo, pa ni do onih koji su krvarili i čija su mrtva tela razvlačena duž ratišta i od kojih je ostalo samo skromno sećanje na izbledelu fotografiju u spomen sobi naših heroja u Kuli. Ako nećete i ne želite da poštujete bivše, pa ni sadašnje komandante, poštujte bar mrtve. Niko, pa ni istorija, vam neće oprostiti. Za kratko vreme, mnogo kratko, zaboravili su sve. Krčme poslednje kredite narodne volje u kojima ima mesta samo za njih same. Narod i ma ko drugi izgleda više nije potreban, ni za izbore, jer izgleda ni njih više neće biti. Verujem ni nas, jer im je toliko stalo da nas se po svaku cenu i na bilo koji način reše.”
B92: Posle pobune Crvenih beretki pismo patriotskog sadržaja Milorada Ulemeka Legije takođe predstavlja pretnju koju niko u tom trenutku ne shvata ozbiljno. Prvi pokušaj ubistva Zorana Đinđića bio je 21. februara 2003. godine. Dejan Milenković Bagzi kamionom je namerno presekao put koloni vozila pod pratnjom u kojem je bio pokojni premijer. Namera je bila izazvati sudar i zaustaviti kolonu da bi Željko Toljaga iz JSO-a ručnim raketnim bacačem gađao premijerovo vozilo, a Milan Luković Kum i Sretko Kalinić Beli iz JSO-a automatski puškama dovršili atentat. Dejan Milenković Bagzi je priveden, ali i pušten pre vremena. Vanraspravno veće IV opštinskog suda poništava odluku o osmodnevnom pritvoru koju je izrekao II opštinski sud.
Miloš Vasić, novinar “Vremena”: “Tu sedi nekakva ad hok radna grupa od UBPOK-a, kriminalističke policije i BIA, koji pokušavaju da nađu neki pravni način da se Bagziju odredi pritvor. Međutim, iz nekog razloga ne idu dalje od prekršajne prijave za falsifikovane papire za taj kamion neki.I on dobija 7 dana, ali izlazi posle četiri. Izlazi posle četiri, kako je izašao, pazi, posle četiri dana? Mislim, to je pitanje za 64.000 dolara, da ne kažem za 50.000 evra.”
vasilije, da li si procitao krivicnu prijavu ili ovde komentarises samo na osnovu teksta pesnika bakareca?
Rezonovanje Vasilija je legitimno, i nema potrebe za ironijom i sarkazmom.
nebojsa, zao mi je ako je moj ton tako zvucao, imam postovanja za sve komentatore pa cak i za one koji su ovde po zadatku.
Hm, Lana, pretpostavljam da u one “na zadatku” ubrajas sve koji izrazavaju podrsku G. Popovicu … hvale ga i tapsu po ramenima? 😉
Sta da se radi, valjda ljudi nisu procitali ono “O Blogu” gde se izricito kaze da tako nesto nije pozeljno vec da se ukaze “na greske u cinjenicama i zakljucivanju” i “sva pitanja kojima se trazi razjasnjavanje nejasnih i slabo argumentovanih mesta”… Moguce je da mi je zbog velikog broja komentara nesto promaklo ali osim Nebojsinih postova (i onih moje malenkosti) skoro i da ne videh neke koji bi zadovoljili te kriterijume “pozeljnosti”… 🙂
Vasilije, primetite da vaši komentari nisu uklonjeni od strane moderatora.
Ja poštjem vaše pravo da iznosite mišljenja i stavove, ali morate biti spremni i na to da će neki drugi komentatori ponekad vaše stavove osporavati ako se sa njima ne slažu, ponekad i na način koji vam se ne dopada.
Kada istupate na tako javan način morati biti spremni da pokažete zašto ste u pravu, bez potrebe da se osećate lično uvređenim.
Mnogo je konstruktivnije za ovu diskusiju ako takve napade tretirate kao priliku da nam svima otvorite oči.
ovo je deo emisije serijala insajder: rukopisi ne gore – 2.deo, gde se na jasan nacin moze zakljuciti na osnovu iskaza nekih od aktera u vlasti u periodu kada se desila pobuna na osnovu kojih se vidi sta znaci to da djindjic nije mogao a kostunica nije hteo!
“B92: Posle pobune Crvenih beretki Legija ipak uspeva u svom zahtevu i visoku funkciju u službi dobija njegov čovek, Milorad Bracanović. Mnogi danas kažu da je to bila velika greška koja je kasnije dovela i do ubistva premijera Srbije. Pobuna Jedinice za specijalne operacije dešava se u novembru 2001. godine. Zvanični razlog pobune Jedinice za specijalne operacije bilo je hapšenje haških optuženika braće Banović. Pripadnici te jedinice uhapsili su ih 8. novembra a samo dan kasnije JSO je zbog toga stupio u pobunu, jer navodno nisu bili obavešteni koga i kako treba da hapse.
Vuk Drašković: Nije tačno, to je bila priča za javnost. Toga dana kada je JSO krenula u pobunu Legija je po krivičnoj prijavi advokata porodica ubijenih na Ibarskoj magistrali morao da se pojavi pred istražnim sudijom u Beogradu i bio je pred istražnim sudijom i izveo je Jedinicu za specijalne operacije kao pritisak da pred dokazima koji su predočeni ne bi protiv njega bila podignuta optužnica.”
Goran Petrović: Prva velika, kolosalna laž je da su pripadnici Jedinice za specijalne operacije bili obmanuti i da nisu znali koga hapse. Dakle, njima je tada rečeno da se hapse Predrag i Nenad Banović zato što su na haškoj optužnici. Njima to nije ništa značilo, oni su tu akciju hapšenja odradili onako rutinski.
B92: Ekipa Insajdera došla je do izveštaja tadašnjeg MUP-a, odnosno resora Državne bezbednosti iz koga se zaključuje da su pripadnici Jedinice za specijalne operacije bili upoznati sa činjenicom da hapse haške optuženike. 7.11.2001. godine u prostorijama centra resora državne bezbednosti održan je radni dogovor na kome su prisustvovali pored načelnika nekoliko odeljenja DB-a i komandant JSO Dušan Mavičić, zamenik odeljenja za bezbednost JSO, Veselin Lečić i pomoćnik komandanta Zvezdan Jovanović. Tom prilikom pripadnici JSO-a upoznati su sa identitetom Nenada i Predraga Banovića. Pokazane su im njihove fotografije, a istovremeno su bili upozoreni da su lica možda naoružana. Samo dan kasnije ministru policije i načelniku RDB-a Jedinica za specijalne operacije uputila je pismo sa potpisom komandanta Dušana Mavičića kojim ta jedinica otkazuje poslušnost državi.
Goran Petrović: Ja imam običaj da kažem, ali onda se oglasio Šin fejn, odnosno političko krilo ove jedinice i reklo ono čuveno – Šta? Pa, čekaj, vi niste ni svesni šta ste uradili, vi ste ustvari uradili jedan sraman čin i tako dalje.
Vojislav Koštunica: Priznati su i propusti u slučaju hapšenja i izručenja braće Banović. I naravno, to je sad prilika da se podseti na izjave svih onih koji su u jedan mah u svemu ovome videli političku zaveru, koji su davali olake ocene o tome šta se stvarno desilo.
Žarko Korać: Ja moram da kažem, evo sad isto prvi put, radi istine, prilikom pobune Crvenih beretki novembra 2001. godine, to je jedan ključni trenutak kada je Koštunica otvoreno podržao oružanu pobunu, kada su policajci sa automatima zablokirali deo autoputa. Ja sam otišao u MUP i tu su sedeli Dušan Mihajlović, pored njega je bio Lukić i pored njega je bio Goran Petrović. Dušan kad je nervozan uvek nešto piše, ima neki blok. Jednom sam ga pitao – šta ti radiš s tim? On uvek nešto piše. On je pisao nešto, njih dvojica sede i ja sam bio četvrti. Znate kakav sam ja nesrećnik, uvek hoću nešto da pomognem. I Zoran Đinđić je bio u Americi. To je isto vrlo zanimljivo da je pobuna bila kada on nije bio u zemlji, i Dušan je bio pa se vratio, to je isto vrlo interesantan trenutak. Zoran Đinđić postavlja pitanje najlogičnije, pošto je on bio jako brz, inteligentan, uvek je skoro imao pravo pitanje. On kaže – generale, ako oni krenu sada pod spremom oružanom na primer na Savski most, da li postoji policijska jedinica koja će da ih zaustavi? I general Lukić kaže, ja sam svedok, Dušan mi je jednom rekao – napiši to, on kaže – gospodine premijeru, ne postoji policijska jedinica koja je spremna da puca na Crvene beretke. Lukić je rekao – ako treba da se zaštiti Vlada, ja ću, zaista je to rekao, ja ću doći sa automatom, ja ću vas štititi, ja ne mogu verovatno da nateram, ili možda nekoliko ljudi mojih prijatelja, ali ja ne mogu da očekujem da će neka policijska jedinica oružano da se suprotstavi Crvenim beretkama. Ja vas molim da pažljivo zapamtite ovu činjenicu.
Goran Petrović: Premijer se interesovao kod ministra i kod Lukića šta oni imaju da kažu, ali otprilike oni su imali ideju da bilo kakva ideja o bilo kakvom angažovanju MUP-a u rešavanju te pobune ili nekom, ne daj Bože, suprotstavljanju jedinici na bilo koji način, ne dolazi u obzir. Otprilike, krajnje banalizovano, to je bilo tako, čak je i premijer onako pitao – čekaj, ako oni sad krenu iz Kule i krenu ovamo, šta ćete vi da uradite. Pa, nije dobra ideja da uradimo bilo šta. Na kraju je on pitao – pa, čekajte, ako ja sada odem u Vladu oni dođu, izbace me na ulicu, šta ćete vas dvojica da uradite. Pa, nije, premijeru, dobra ideja, ne znam šta, kako, ne možemo i premijer se okrenuo i otišao.
Dušan Mihajlović: Nije tačno, evo to je jedna ta vrsta poluinformacije koja u suštini vodi dezinformisanju javnosti o tom događaju. Tako da je naš plan bio da im jednostavno više ne dozvolimo da dođu do Beograda. I bio je napravljen operativni plan da se, ukoliko ponovo pokušaju da dođu u Beograd, da se praktično zaustave na mostu kod Beške i da onda tu dođe do obračuna koji bi mi sasvim sigurno dobili. I premijer, onako kakav ga Bog je dao, kad je ušao, još praktično nije ni seo na stolicu, on je pitao mene – imamo li mi jedinicu koja može da razoruža Crvene beretke. Ja sam tada napravio istorijsku grešku, jer sam se okrenuo generalu Lukiću da kaže ono što smo se dogovorili, što sam već rekao. General Lukić je počeo odgovor sa – nemamo, ali premijer nije sačekao ono – ali, nije sačekao da mu izložimo ovaj naš plan, nego je ustao i rekao – koga ne možeš da pobediš, moraš s njim da razgovaraš i praktično pravo iz Ministarstva otišao u Kulu.
B92: Pa, što ga niste zadržali da mu objasnite?
Dušan Mihajlović: Pa, zato, premijer je premijer.
Goran Petrović: Ono što je možda interesantno za javnost to je da sam ja tokom pobune odneo transkript jednog telefonskog razgovora koji je obavio neko iz jedinice, mislim Gumar sa nekim iz Surčina, da li sa Čumetom ili Spasojevićem i rekao – evo, pobuna ide, sve je tu, sve držimo pod kontrolom, onda je ovaj, da li Čume ili Spasojević rekao – e, sad nema prekidanja dok ne kaže Koštunica. I onda je Mihajlović skakao i vikao – evo, Koštunica. Ja sam rekao – ne. To vidiš, to je on. Ja sam rekao – ne, to ne znači da je Koštunica organizator pobune, to samo znači, ja u tome samo vidim da ti ljudi njega doživljavaju kao neki autoritet koji jedino može da im kaže – e, prestanite ili okončajte tu priču dok ne napravimo veći problem.
Vojislav Koštunica: Znate, radi se o ljudima koji po meni nisu se možda, kada je reč o funkcionisanju saobraćaja, ni na koji način ugrozili bezbednost zemlje. Posao koji oni obavljaju je takav, a neko od njih je i rekao da nemaju druge uniforme onim one koje imaju. Lekar ima svoju uniformu, neko drugi ima svoju odeću, oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća. Mislim da su stvari rešavane ranije ovog problema ne bi bilo i pitanja koja postavljate ne bi bilo. Ne vidim da je ta vrsta protesta ni na koji način mogla da dovede u pitanje bezbednost zemlje, pre su je doveli sami uzroci, ono što je dovelo do ovog protesta. Time se treba pozabaviti.
Žarko Korać: Zoran Đinđić, sećam se, na toj sednici Vlade meni šalje ovako krišom jednu poruku, ovako je sedeo generalni sekretar Vlade i ja, tako smo sedeli. Sećam se, kaže – idem popodne u Kulu, tamo su svi, tamo je i Legija, idem sa njima na razgovor. Ja kažem, sećam se kao danas, ja mu napišem – ne budi lud, ubiće te, ako dođeš tamo. On meni kaže ovako, on uvek ovako meni, kao ne, ne, ništa. I on je onda otišao u Kulu i tu je postignut toliki kompromis da je Dušan Mihajlović ostao, ali da je morao da prihvati Bracanovića.
Vlada Petrović: Zašto je to pogubno? Iz prostog razloga što je Milorad Bracanović bio čovek koji je u ovom najgorem periodu službe o kome smo pričali, od ’98. do 5. oktobra 2000. bio načelnik bezbednosti Jedinice za specijalne operacije i prvi, najbliži saradnik Milorada Lukovića Legije. Imenovanjem Milorada Bracanovića na mesto zamenika direktora Službe, direktor Službe je, po mom dubokom uverenju, postao Legija. Gospodin Andra Savić, Andrija Savić koji je formalno pravno od strane Vlade imenovan na mesto direktora je bio samo pokriće za delovanje ovog tandema Bracanović-Ulemek.”
nadam se da ce ovo doprineti raspravi na blogu!
Damire, vecinu ovih citata smo iskoristili u samoj prijavi ali zahvaljujem na trudu, nije zgoreg da se podsetimo.
Dragi Srdja,
Vreme je da se “insekti” proteraju u rupe u stenama iz kojih su izmileli i bojim se, jos uvek mile.
Sve je jasno i vidljivo. Zelim Vam uspeh u ovom neverovatno teskom zadatku.
Nena
Hvala Neno na podrsci.
Izjava Nenada Vukasovića, inače branioca atentatora Zvezdana Jovanovića , povodom krivične prijave:
“ Majka ima pravo da podnese krivičnu prijavu ako postoje elementi i ako smatra da postoji nečija krivica. Međutim, u ovom slučaju neko je koristi, a to je degutantno. Neko se krije iza nje, a ja te iste pozivam da to ne rade i da izađu na teren. Tokom vođenja postupka za ubistvo premijera zaobilaznim putem se išlo prema Koštunici, a sada se direktno udara. Kakav obračun je u pitanju i ko stoji iza svega ne znam, ali pokazaće vreme”.
Nekako mi se kao logično nameće pitanje zbog čega BRANILAC ZVEZDANA JOVANOVIĆA uopšte oseća potrebu da u zaštitu uzima Vojislava Koštunicu iako, bar formalno, nije njegov ovlašćeni zastupnik. Zar on time na izvestan način implicitno ne priznaje Koštuničinu vezu sa zaverom koja je prethodila atentatu ako se ima u vidu da je njegov klijent za istu pravosnažno osuđen zajedno sa prvooptuženim Ulemekom. Moje pitanje je inače poluretoričko kako bih ostavio prostora da me ispravite ukoliko smatrate da grešim u proceni i nije upućeno isključivo gospodinu Popoviću već i ostalim blogerima.
“Nekako mi se kao logično nameće pitanje zbog čega BRANILAC ZVEZDANA JOVANOVIĆA uopšte oseća potrebu da u zaštitu uzima Vojislava Koštunicu iako, bar formalno, nije njegov ovlašćeni zastupnik. Zar on time na izvestan način implicitno ne priznaje Koštuničinu vezu sa zaverom koja je prethodila atentatu ako se ima u vidu da je njegov klijent za istu pravosnažno osuđen zajedno sa prvooptuženim Ulemekom.”
Milane,
ne grešite u proceni. I meni je to zapalo za oko.
Vrlo je indikativno da ima potrebu da radi tao nešto. Ko stoji iza svega,ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, mogu da naslutim, a iskreno se nadam se da će vreme pokazati.
Ne gresite kao ni Srdja sto nije pogresio kada je zajedno sa majkom i sestrom podigao ovu optuznicu. Sada se vidi kako se pogodjeni odazivaju. Istina se ne moze sakriti i sada ce biti jasno i onima koji su imalo sumnjali. Samo treba da pazimo da se ne izvuku.
Smatram da je neukusno da branilac coveka koji je direktno pucao u srce Zorana Djindjica sa ovakvim omalovazavanjem govori o majci i sestri ubijenog Premijera. Pravdu na stranu, ovim prostaklucima kao da nema kraja.
Ovaj text je trebao da bude tu a ne kao reply onom studentu.
Dugo ne mogu da zaboravim jedan text u “Blicu” objavljenog kada je trajala pobuna.
U tom textu je pisalo kako ljudi dolaze da cestitaju i rukuju se sa tom jedinicom, kako je i neka baka ispekla strudle i odnela ih vojnicima sa recima “izdrzite protiv tih baraba”. Text je bio tako opisan, bez nekih intervjua i dosta je odudarao od svih textova u tom dnevniku.
U sledecim danima sam citao “Blic” i trazio jos neki text od tog novinara (nesecam se) ali ga nisam nasao.
Tada je i meni, kao nekom ko je verovao da je glavni posao bio zavrsen 5 oktobra, bilo jasno da nesto nije u redu. Nista protiv “Blica” oni su do tada bile dosta poverljive i objektivne novine. U akciji “Sablja” smo saznali kako su te jedinice i zemunski klan potplacivali novinare i urednike da se objavljuju text protiv Djindjica i vlade i non stop se vodila kampanja.
Moram da vam kazem da takvi textovi plus izjava predsednika Kostunice kod vecine gradjana su u najmanjem slucaju izazvale neutralan pogled na stvar.
Sto bi neko reko, ne znam zasto sam ovo napisao ali ne moze da steti, a posto ne steti….
Ponevare, samo vi pisite, ne moze da steti. Naprotiv.
Vasa tuzba ima za cilj da dokaze, da tek pobunom JSO podrzanom od tadasnjeg predsednika Kostunice i njegovih saradnika ,dolazi do stvaranja situacija za izvodjenje ubistva premijera i izvodjenja promene vlasti nasilnim putem ili “drzavnim udarom”. Hajde da vidimo sa kim se trebalo boriti,izjava zasticenog svedoka Dejana Milenkovica ,objavljenoj u Pressu 2.04 2010.koji nije demantovana:
„Dana 6. oktobra 2000. godine u večernjim satima, dok sam se nalazio u kući u Surčinu, mobilnim telefonom pozvao me je Ljubiša Buha, rekao mi da dođem kombi vozilom pred Skupštinu grada gde će me čekati on i Političar, jer treba da u kombi utovarim oružje i prevezem. Pošto nisam imao kombi ja sam isti obezbedio preko D. K.
Svojim vozilom sam otišao do K. na Zvezdaru gde sam preuzeo kombi vozilo marke „mercedes” bele boje i došao pred Skupštinu grada. Tu su me sačekali Čume i Političar, a sa njima u društvu su bili još dvojica momaka koje ja ne poznajem, ali znam da je jedan prijatelj Kiz” koji je radio u obezbeđenju Dušana Spasojevića. Oružje se nalazilo u hodniku pored ulaznih vrata u Skupštinu, a do vozila smo ga nosili u nekoliko navrata, nas petorica. Političara sam poznavao odranije, kao i ovu drugu dvojicu momaka, čija imena ne znam, ali znam da su radili u obezbeđenju Političara.
U kombi smo uneli oko 40 „kalašnjikova”, 70 do 80 „rapova” sa municijom za iste, 5 do 6 snajpera, oko 4-5 PKT-a, 6-7 „zolja”, 7-8 pištolja kalibra 7,62 mm i 5-6 sanduka sa municijom. Kada smo utovarili oružje u kombi, Ljubiša Buha je svojim vozilom – blindom marke „pežo 406″ išao ispred mene, a ja kombijem iza i oružje smo odvezli i istovarili u kući D. K. Političar i dvojica momaka iz njegovog obezbeđenja su ostali u Skupštini grada.Čume mi je rekao da je oružje iz OUP-a „Stari grad” 5. 10. 2000. godine uzeo Političar sa svojim ljudima. Iz tog razloga Čume je i naredio da se moraju uništavati brušenjem brojevi „kalašnjikova” i drugog oružja koje bude korišćeno za ubistva, jer je znao da policija ima urednu evidenciju, pa bi na taj način lako bili otkriveni.
Po zvaničnoj evidenciji u koju je Press imao uvid, 5. oktobra je iz policijske stanice u Ulici majke Jevrosime nestalo 485 komada raznog oružja – 203 automatske puške, devet puškomitraljeza, 237 pištolja „M-57″, 25 pištolja „CZ-99″, dve hemijske puške, 11 hemijskih pištolja, sedam snajpera, kao i 25 službenih legitimacija.
Iz ovoga vidimo da zaista policija nije smela da udari na jedinstveni “surcinsko-zemunski” klan koji je gotovo godinu dana pre pobune, postao ozbiljna poluvojna jedinica koju policija sigurno nije mogla kontrolisati.Nema podataka gde je ostatak oruzja zavrsio,dovoljan za jednu brigadu.
Odgovor Zoranu: ne znam koliko je ovo tacno, mozda i jeste. Medjutim, Dejanu Milenkovicu Bagziju je po zakonu trebalo oduzeti status svedoka-saradnika i uskratiti mu privilegije koje to sa sobom nosi, jer je na sudu lagao u pogledu jedne vrlo vazne cinjenice: poricao je da je ikada vodio razgovor sa Biljanom Kajganic u kojem bi se pominjali Jocic i Bulatovic i ideja da lazno optuzi Ljubisu Buhu. To je naravno neistina, sto proizilazi iz teksta transkripta koji je objavio Misa Vasic u Vremenu, a kasnije je sadrzaj tog razgovora i transkripta potvrdio nacelnik UBPOK-a, Boro Banjac.
Zanimljivo je procitati izjave u kojima deluje da Vlada mnogo pre pobune izgubila kontrolu desavanja,imamo intervju sefa “Poskoka” Lj. Milanovic,koji je dao novinaru Sredoju Simicu ,gde se jasno vidi da je njegov zivot bio ugrozen,da je njegov izvestaj zavrsio kod sefova jedinstvenog “surcinsko-zemunskog” klana ,da su dva “neindetifikovana “ generala policije (ne radi se ocito o DB sluzbenicima) radili za”surcinsko-zemunski”klan:
Lj.Milanovic:Cim su uhapseni ,Siptar(D.Spasojevic) me nazvao iz zatvora u Parizu i rekao da stojim iza svega i pitao dokle cu da ga progonim.Rekao sam,nemoj da mislis da ti se pravdam ,ali ti znas das am sklonjen .Ti znas ko me je i zasto sklonio…
Kada sam dosao do podataka za Curuviju ,to je vec bio moj kraj.To je jedan primer gde mi je DB radio o glavi.
Sredoje Simic:Znaci,nije jedini?
LJ.Milanovic:Drugi put se to desilo kada je postavljen general Sreten Lukic,kome sam doneo kompletan spisak “zemunskog klana” i sve sto su uradili.Sve ono sto je sada aktuelno i sto se otkriva,generalu Lukicu sam pre tri godine stavio na sto.Isto vece,taj nas obiman izvestaj pojavio se u kotobanji kod Ljubise Buhe Cumeta .On i Dusan Spasojevic su pitali dva policijska generala da li mogu,ili ne,da kontrolisu Ljubu Milanovica.
S.Simic:Mozete da kazete imena generala?
Lj.Milanovic:Ne,ali se zna koliko smo tada imali generala.Kod mene je dosao covek koji je bio na tom sastanku i saopstio da su me prodali moja dva generala…Cume i Siptar su pitali:”Da li cete vi to sredtiti ili mi?”Moji generali su rekli da ne mogu to da srede ,predlozili su da oni nadju ko ce to uraditi.Drugim recima ,trazili su od “zemunaca” da me likvidiraju.
Postoji izjava V.Ilica 5.10 2008 .za Press, koja govori za ovu tvrdnju :
V.Ilic:Pamtim ,jednom u Vladi,sedimo nas trojica sa Zoranom i cekamo da dodju Legija i Cume,prete da ce sve da nas pobiju.Tada nama Guri iz policije kaze da ne moze da kontrolise policiju da razbije ovu grupu i da nema takvu silu!…Sta da radimo,pistolj ispod miske i cekamo ih!Prvo dolazi Cume,prica nesto,potom Zvezdan Jovanovic i njegovi,idu na krvo Vlade sa snajperima i onda dolazi Legija….
Zorane, mozete li da nas uputite kada i gde je objavljen ovaj intervju sa tim Milanovicem?
Zeleo bih samo da primetim jednu nelogicnost u izjavi Nebojse Bakareca koji u jednom delu teksta pohvalno govori o ne
pristupanju optuznici gospodje Ruzice Djindjic kako kaze iako je aktivna licnost u DS i taj deo citiram
” Da se radi o zloupotrebi tuđe nesreće svedoči i činjenica da udovica Zorana Đinđića, Ružica, nije podnela nikakvu krivičnu prijavu. Gospođa Ružica Đinđić nije pasivna već aktivna ličnost, koja vodi Fond Demokratske stranke i da je želela mogla je da se pridruži ovoj prijavi ili da joj uputi podršku.”
A odmah zatim napada ministarku pravde Snezanu Malovic kao nedoraslu funkciji (sa cime se slazem) gde stavlja akcenat da je ministarka iz redova DS cime aludira na umesanost DS u ovoj tuzbi.Citiram i taj deo:
“Da se radi o orkestriranom postupku svedoči poduža, munjevita i nepotrebna izjava ministarke pravde iz redova DS Snežane Malović, data 11. novembra, da „očekuje da će tužilaštvo uzeti u obzir ovu krivičnu prijavu prilikom rada na istrazi o političkoj pozadini atentata na premijera Zorana Đinđića“.
“Stoga je jasno da nedorasla ministarka politički motivisano, kao kadar DS, instruira tužilaštvo da se bavi nemogućim poslom – da izmisli Koštuničinu ulogu u atentatu na Đinđića. I kao na čarobni štapić, ministarka upućuje tužilaštvo na „štof“ u podnetoj krivičnoj prijavi.”
Moje je misljenje da DS svojim cutanjem podrzava neuzimanje ove pijave u postupak i ponasa se isto kao Kostunica 5 oktobra koji tada kako dobro znamo pomilovao sve kriminalce i dao im prostora i vremena da zavaraju trag i sakriju dokaze.E isto to radi i DS koja je dala dosta vremena stvarnim ubicam Zorana Djindjica da se posakrivaju i sakriju dokaze.
Isto tako mislim da DS nema nikakve koristi od politicke hajke na DSS jer mislim da u ovom trenutku DSS posto ne ide u koaliciju sa naprednjacima moze samo da im oduzme odredjen broj glasova sto DS-u odgovara. A sem toga DSS nikada politicki nije bio slabiji tako da optuzivanje DS za politicki progon Kostunice ne stoji.
Postovani gosn Popovicu da li mislite da cutanje DS ima veze samo sa nekim dnevno politickim motivima i medjustranackim dilovima, tipa “ne te diram, ne me diras” ili bi stvarni razlozi mogli da otkriju i nekog iz redova DS-a. Samo pitam i time ne zelim nikako da umanjim odgovornost V.Kostunice.
srdjo, bekvalac treba nama da odgovara, a ne vi njemu. uostalom, neka ga kostunicina odbrana pozove da svedoci u korist kostunice.
ja ovoj budali nikako da potrefim ime. hajde ponovo: bakarec
E sada ste me do suza i nasmejali. Iako sa nestrpljenjem ocekujem sutrasnji odgovor srdje Popovica, ova vasa opaska je sasvi dovoljna kao odgovor na dizajnerovo mudrovanje,
Uh, sada vidim da se i kod mene brzo primila (ne)pismenost. ne smem vise da citam nikakve bakarace.
🙂
Meni Bakarecovo drveno advokatisanje u pisanoj formi više liči na skretanje pažnje javnosti sa suštine predmeta nego na bilo kakav suvisli pokušaj da se dokazi izneti u prijavi pobiju. Klasičan propagandi materijal namenjen onoj ciljnoj grupi sa kojom gospodin Bakarec i njegov stranački šef dele iste „državotvorne“ vrednosti. Utoliko pre što je tekst inicijalno objavljen na portalu „NSPM“ (inače obično umesto „P“ pišem „F“, ali je na ovom blogu striktno zabranjen „govor mržnje“ pa ne bih da rizikujem intervenciju od strane moderatora), na kojem Bakarac tradicionalno s vremena na vreme objavljuje uratke ovog tipa čiji je osnovni smisao uvek isti – da se primenom sredstava difamacije u-tom-momentu-dežurni „neprijatelj“ što više diskredituje (prethodni put je, ako se dobro sećam, na tapetu bio Marko Karadžić).
A to što je izvukao par tačaka iz krivične prijave koje u jednom delu svog članka pokušava da, kao, „argumentovano“ ospori služi samo zato da bi tekst u očima širokih masa dobio na pravnoj težini. Uostalom, da ne bih eventualno ispao pristrasan, najbolje da sačekamo odgovor gospodina Popovića. Siguran sam da ću uživati čitajući.
pardon, bekarec
*
Podgoricka “Pobjeda” od juce prenosi krivicnu prijavu u nastavcima
*
Lepa vest!
Postovani svi 🙂
Nije mi jasno zasto toliko paznje obracate na jedan jeftin pamflet doticnog D SS-ovca. Skoro svi kvazi argumenati izneti u njemu ili koriste premisu da zivimo u Srbiji koja je dozvolila da se istina do danas ne razotkrije (pa onda svako moze da pise neistine…) ili izvrcu fakta i traze ‘rupu u zakonu’ (ponasanje inace svojstveno krivcu) ili su totalno pausalni i besmisleni… Ovo je jedna kolekcija nebuloza koje smo slusali prethodnih godina – sakupljenih na jednom mestu.
Doticni pamflet-pisac inace je poznat po tome sto nema nikakvo formalno obrazovanje, doduse ima verovatno skolu zivota i D SS-a, a poznatiji je kao covekoljubac, najpozeljniji nezenja i tkivo-davac.
Istinu je zatrpalo more takvih kao doticni i to bas takvim recima i delima. Dok god je istina neotkrivena, bice svih tih gluposti. Ili da kazem nesto sto ce i D SS-ovci bolje razumeti:
Blago siromasnima duhom, njihovo je carstvo nebesko. (Matej, 5.3)
Protiv zatrpavanja glupostima se možemo boriti samo racionalnim argumentima. Istina je sa nama.
Tako ivane, molim vas, lopatu u ruke pa da se iskopamo nekako.
Ako ostanemo pasivni pored takvih iracionalnih “protivargumenata” završićemo na dnu smrdljive gomile gluposti i niko nas više neće čuti.
Dragi Ivane, u glavnom se slazem sa vasim komentarom. Odlucio sam da ipak odgovorim na ovaj tekst iz NSPM iz dva razloga:
prvo, gdin Bakarec je jedini iz DSS koji je uopste pokusao bilo sta da objasni o ‘samoj stvari’, dosadasnja praksa im je bilo ‘zlatno cutanje’,
drugo, ovo je ocekivana linija odbrane koju su na samom sudjenju za atentat koristili branioci optuzenih: da to zaista jeste bila oruzana pobuna svi bi oni odmah bili pohapseni, a posto se to nije desilo pobune nije ni bilo. Naravno, pobunjenici nisu sankcionisani jer je pobuna uspela.
Gospodine Popoviću, zelim da vam pruzim podrsku u ovom sto radite i zahvalim u svemu sto ste do sada radili.Hteo bih da pitam,mozemo li da vam postavljamo pitanja koja nisu vezana direktno za tuzbu koju ste podneli, a naravno da se odnose na rasvetljavanje potpune istine o atentatu?
Vidane, bojim se da se ne rasplinemo previse i da sami ne trolujemo ovu temu, ali pokusajte slobodno, videcemo usput kako nam ide.
Pitanje za Srđu Popovića, zašto nije uključeno u prijavi i ovo delo?
Sigurno postoji dobar razlog ali me samo zanima.
Pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti
Srbije ili SCG
član 320.
(1) Ko priprema izvršenje krivinog dela iz cl. 305. do 314. i clana 315.
st. 1. i 2. ovog zakonika,
kazniće se zatvorom od jedne do pet godina.
(2) Pripremanje iz stava 1. ovog clana sastoji se u nabavljanju ili
osposobljavanju sredstava za izvršenje krivinog dela, u otklanjanju prepreka za
izrvršenje krivinog dela, u dogovaranju, planiranju ili organizovanju sa drugim
izvršenje krivinog dela ili u drugim radnjama kojima se stvaraju uslovi za
neposredno izvršenje krivinog dela.
(BTW Krivično delo oružane pobune se nalazi u članu 311.)
Легалисто , мислим да сте погрешили верзију закона.
У време када се десила оружана побуна на снази је био Кривични закон СРЈ (
(“Službeni list SFRJ”, br. 44/76, 36/77, 56/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90,
“Službeni list SRJ”, br. 35/92, 37/93, 24/94, 61/2001)
А он у члану 124 став 1 и 2 говори о делу оружане побуне.
Можете га у целини погледати на следећем линку.
http://www.jogtar.mtaki.hu/jogszabalyok/orszagos/1976/sfrj76_44a.pdf
*(BTW Krivično delo oružane pobune se nalazi u članu 311.) *
Да али Закона који је донет 2005 а на снагу ступио 1 јануара 2006.
http://www.tuzilastvorz.org.rs/html_trz/PROPISI_ZAKONI/KRIVICNI_ZAKONIK_CIR.pdf
Hvala!
KAŽNJAVANJE ZA PRIPREMANJE
Clan 138.
Ko priprema izvršenje krivicnog dela (clan 18. stav 3) iz cl. 114. do 116, cl. 121. do 127. i
clana 128 st. 1. i 2. ovog zakona, kaznice se zatvorom od jedne do deset godina.
da u ovoj tada važećoj verziji krivičnog zakonika nisu navedene radnje koje čine pripremanje, ali delo je postojalo i tada.
U svakom slučaju ne moramo se preterano baviti mojim neukim shvatanjima krivičnog zakona.
Тачно. Додуше без опширнијег објашњења ста се под тиме подразумева.
Ја прептпостављам да господин Поповић то дело није укључио у кривичну пријаву, јер се на основу доступних података не може тврдити да су осумњичени В. Коштуница , Ацо Томић , Легија и други , побуну заједно планирали и припремали.
То не значи да нису, али сада нема конкретних доказа за такву тврдњу. (типа, састали су се , или договорили ово или оно) Па је и контекст пријаве , такав да отвори врата ширењу истраге. (па и на ово дело уколико има основа)
То је неки закључак који сам ја извео. У сваком случају и мене занима одговор господина Поповића 🙂
Legalisto, ako je neko kr. delo iz citiranih clanova od 305 do 314 izvrseno, ucinilac ce se kazniti za to delo a same pripreme za izvrsenje tog dela konzumirane su u izvrsenom delu. Pripreme o kojima govori ovaj clan kaznjive su jedino u slucaju da su dela iz clanova 305-314 pripremana iako NISU IZVRSENA.
Aha, hvala, eto znala sam da dobar razlog postoji
tako da će ovaj član tek moći da se primeni kada, izvinite, ako, istraga pokaže da se radilo o pokušaju dela iz člana 133, Pozivanje na naslinu promenu državnog uređenja:
Ko u nameri ugrožavanja ustavnog uredenja ili bezbednosti SRJ poziva ili podstice da se
silom promeni ustavno uredenje SRJ, svrgnu najviši organi vlasti i predstavnici tih organa
(clan 122), kaznice se zatvorom od tri meseca do pet godina.
; )
srdjo,
da li se ako dodje do sudjenja, a valjda je u i interesu ove proevropske ,demokratske vlasti da tuzba bude prihvacena, moze traziti da sudjenje bude direktno prenoseno na tv-u
Svetlana, o tome, po zakonu, odlucuje jedino Predsednik suda. Do sada taj slucaj nismo imali u Srbiji. Mada su pojedina sudjenja, kao recimo sudjenje za atentat, ali samo za potrebe suda, vizuelano i audio snimana. Ne znam zasto sud nikome ne dozvoljava, cak ni nakon pravosnaznosti postupka, uvid i koriscenje ovih snimljenih materijala cije bi obelodanjivanje svakako bilo u javnom interesu jer je to deo istorije Srbije.
Ovo je objavljeno 2003:
“Batić je bez dlake na jeziku banjalučkim “Nezavisnim novinama” nedavno rekao: “Uskoro ćemo objaviti belu knjigu sa 7 000 tekstova u kojima je Zoran Đinđić satanizovan, anatemisan, kriminalizovan… Upravo to satanizovanje bilo je političko psihološka logika koja je dovela do ubistva Zorana Đinđića. Verujem da je sve jasno i da isti ti danas u Čedomiru Jovanoviću vide njegovog naslednika.” I Čedomir Jovanović slično misli: “Nema ničeg lošeg da se napravi retrospektiva o pisanju medija. Zašto ne podsetiti građane šta je sve rečeno o Zoranu Đinđiću?”
Zanima me da li je bela knjiga zazivela, ako ne, zasto se od nje odustalo? Inace , iz tekstova bi se sigurno mogla videti kakava je bila uloga Kostunice u svemu tome.
Nije mi poznato da je “Bela knjiga” ikada objavljena a prilicno je sigurno da bih za to znao, da jeste. Znam medjutim da je na ovu temu objavljena knjiga Velimira Curguza “Hajka”. Takodje, YUCOM je objavio i dve knjige koje se bave ovom temom, jedna je “Slucaj sluzbenika Aleksandra Tijanica” a druga “Zeljko Cvijanovic, novinar u civilu”. Mislim da su obe dostupne na internetu, u pdf formatu.
Te knjige YUCOMa su sjajne, a sudbinu one o Tijanicu znamo…
Tu je i cuvena ”shema” Vladimira Bebe Popovica.
Mislim da je tu VBP zapravo lepo ”pokupio” sve direktno i indirektno umesane u atentat.
DRAGI SVI, POSTAVIO SAM NOVI TEKST, IZVOLITE.
Pokusajmo dalje sve dok “blog” ne bude kontrolisan od strane:Siptara,Pacova,Budale….Ko je gledao Montgomerija,mogao je cuti nesto o cemu svi cute,ubistvo Vuka izvela je policija,vojska i jedinstveni surcinsko-zemunski klan .Taj kontinuitet je vazan i u procesu koju majka premijera zasluzuje.Zasto je intervju LJ.Milanovica vazan(“Svedok” novinar Sredoje Simic:“Sve do ubistva dr Djindjica,Siptar nosio sluzbenu legitimaciju DB i cuvala ga sesta uprava”) ,mnogo pre pobune imamo narusenu bezbednost drzave.Pocnimo sa teorijom da je zaista surcinsko-zemunski klan naoruzan uz znanje “Politicara” i policije ,da je imao vojnu moc da se suprostavi cak i oklopnim vozilima,da je policija znala taj podatak,ali da premijer Djindjic i predsednik Kostunica nemaju te informacije(ovo nije pokusaj zastite bilo koga).Kao potvrdu da je to moguce,mozemo navesti komentar na vlastitom blogu u Pressu tadasnjeg sefa DB-a G.Petrovica (ovo ne postoji u svetu ali…),da on nije znao za oruzje policije koje je dodeljeno surcinsko-zemunskom klanu,kao i da to nije bio njegov posao da zna jer se radio o oruzju “javne bezbednosti”!? Zasto bi smena ovakvog sefa DB,koji ne razmislja da je njegov posao da spreci stvaranje parovojnih grupa opasno po drzavu ?
Kao potvrdu da postoji paralelna vlasti pre pobune JSO dao je i V.Popovic na sudjenju (Helsinski odbor za ljudska prava,moze se procitati u celosti dok ga ne skinu):
“Na jednom od sastanaka koje je Zoran Djindjic organizovao za borbu protiv trgovine drogom na kome su bili prisutni ministar policije ,okruzni tuzilac Rade Terzic,nacelnik Knezevic,sef BIA G.Petrovic,mislim da je bio i Vladan Batic,i bio sam prisutan ja,sve sto je Zoran Djindjic rekao na tom sastanku ,sve…Sutradan je Dragoljub (Dragoljub Markovic , Surcin) znaci,sutradan Zoranu(premijer Srbije) preneo,kao sta je to sada,sta njemu treba da on sada prica na tom sastanku da je Cume(Ljuibisa Buha) kriminalac,da Cume trguje drogom…Takvih situacija je bilo mnogo.”
Ako je takvih situacija ,da sve sto kaze premijer Djindjic pred najodgovornijim ljudima za bezbednost drzave odmah dodje u Surcin (kaoizvestaj Lj.Milanovica ),sistem bezbednosti premijera ne postoji.
Oruzje jeste materijalni dokaz ako je koristeno u atentatima na premijera(materijalni dokaz povezanosti kriminala,politickih krugova i policije),ubistvima zasticenog svedoka Kuje Krijestorca i sva druga ubistva od kojih se veliki broj dogadja posle atentata !? Prema izjavama iz policije deo oruzja je pronadjeno,ceka se vestacenje policije(nadamo se ne dugo),ali ostaje problem da oruzje koje nije dobio surcinsko-zemunski klan,niko ne trazi !?
Ljuba Milanovic je ostao ziv posle poziva u maju 2001.(uverio je D.Spasojevica da je “nevin”),D.Spasojevic u zatvoru kao i svi njegovi najblizi saradnici.Pretpostavimo da D.Spasojevic nije u mogucnosti da komanduje iz zatvora ,cak i uz cinjenice da je imao “neregistrovane” posete u zatvoru,prema tvrdnji V.Popovica on nije “kalibar” sefa mafije u to vreme (mozda je u pravu covek).Za vreme njegovog boravka u zatvoru,jedan drugi pukovnik policije Gavrilovic(po izjavi same policije “okoreli kriminalac” !?) navodno dolazi u kontakt sa kabinetom predsednika Kostunice ,donoseci optuzbe o saradnji politicara i surcinsko-zemunskog klana cime je situacija “surcinsko-zemunskog “klana u opasnosti za opstanak.Mozda to i nije tacno jer V.Popovic navodi da se u stvari radilo o “puzajucem pucu”(B92:”Sta smo znali,mislili i radili).
Ovo bi trebao po tome biti sada “drugi drzavni udar” posle naoruzavanja kriminalaca i njihovog nesmetanog upadanja u zgradu Vlade ,gde clanovi Vlade drhte ,a policija ne izlazi iz svojih skrovista jer zna da se nije vreme zajebavati sa onih 200+ automata,”desetak” mitraljeza i zolja.O ovome dogadjaju pisali su mnogi,ali jedan tekst zasluzuje da se ponovi,Press 13.04 2007.pod naslovom:”Policijski izvestaj o ubistvu Momira Gavrilovica…”,pa da se demantuje ili ne:
Tokom istrage o ubistvu Momira Gavrilovića saslušano je, kako saznajemo, više od 100 ljudi. Među njima je bio i svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk (ubijen prošlog leta), koji je rekao da je u ubistvo Gavrilovića umešan i Dejan Milenković Bagzi, zaštićeni svedok na suđenju za ubistvo premijera Đinđića?! Vuk je naveo da je “Bagzi organizovao prevoz i nabavio oružje za ubistvo Gavrilovića”.
Ubistvo Gavrilovica mozda nije drzavni udar,ali postavlja pitanje da li je to pocetak kada drzava postaje plen organizovane grupe,koju cine politicari,policija i „surcinsko-zermunski klan“.
zorane, da li mozete da ovaj svoj odgovor prebacite na novu temu, “Odgovor necastivog”, kao novi komentar, ovde se tesko prati i otvara jer ima vec previse komentara, usput ga i malo razdvojte u pasuse, da lakse citamo. eto, samo sugestija. 🙂
Zorane, dobro je da ste pomenuli slucaj ubistva Momira Gavrilovica. Dvoumio sam se da li da se u krivicnoj prijavi bavim ili ne njegovim ubistvom, na kraju to nisam ucinio samo iz jedng razloga – ubice Momira Gavrilovica nisu otkrivene (mada licno imam prilicno razumne pretpostavke o tome gde ih treba traziti).
S druge strane, mozda je bilo potrebno to ipak uciniti, jer mnoge okolnosti toga slucaja potvrdjuju druge podatke navedene u prijavi. Naime, posto je Gavrilovic ubijen, iz kabineta Vojislava Kostunice prosledjena je Blicu informacija da je onoga dana kada je ubijen, 3. avgusta 2001., Gavrilovic saradnicima Predsednika SRJ dostavio pismene dokaze “o sprezi pojedinih ljudi iz vrha aktuelne vlasti sa celnim ljudima organizovanog kriminala u Srbiji.” 15 dana kasnije, prema sluzbenoj belesci MUP-a, Uprave kriminalisticke policije, obavljen je razgovor sa savetnicima predsednika SRJ, Gradimirom Nalicem i Radetom Bulatovicem. Ova dvojica morala su da priznaju da nikakvi pismeni dokazi o sprezi vlasti sa mafijom tom prilikom nisu dostavljeni od strane Gavrilovica. Ocigledno je da je ova neistina pustena iz kabineta osumnjicenog Kostunice da bi se stvorio utisak da je Gavrilovic ubijen po nalogu “mafijasa iz vlasti” upravo zbog tih nepostojeceh dokaza. U pomenutoj sluzbenoj belesci o obavljenom razgovoru, Nalic i Bulatovic su morali da priznaju da je u razgovoru sa njima i Ljiljanom Nedeljkovic bilo reci jedino o kadrovskim resenjima u resoru Drzavne bezbednosti. To je takodje zanimljiv podatak koji se uklapa u logiku prijave, jer ni osumnjiceni Kostunica a ni njegov kabinet nisu imali nikakvu nadleznost za kadrovanje u DB-u. (Faksimil ove sluzbene beleske o kojoj govorim mozete naci kao prilog knjige “Vojislav Kostunica, jedna karijera” u izdanju YUKOM, 2006.)
“Rukopis” je dakle isti kao onaj opisan u slucaxju bacanja bombe na sediste DSS-a, kada zemunska jedinica baca bombe zatim naokolo siri glasove da je to nalozio Djindjic, a zatim osumnjiceni Kostunica to upoterbljava kao dokaz povezanosti Djinsdjica sa mafijom. Razlika je jedino u tome sto u ovom slucaju pocinioci nisu otkriveni, mada s obzirom na opisani slucaj bombe na DSS mora biti jasno gde bi ih trebalo traziti.
Ovim se objasnjava i insistiranje Biljane Kajganic da Bagzi za ubistvo Gavrilovic optuzi Ljubisu Buhu-Cumeta, cime bi se paznja sa zemunskog skrenula na surcinski klan i na coveka koji je kao svedok-saradnik na meti zemunske jedinice.
Poštovani gospodine Popoviću,
Učinio mi se vrlo interesantnim, pa sam sačuvao jedan Vaš intervju iz 2007. godine, dat tokom suđenja ubicama Zorana Đinđića listu „Danas“ ( 14.3.2007.), u svojstvu advokata Ružice Đinđić u tome krivičnom postupku.
U tome intervjuu rekli ste u sažetom obliku skoro sve ono što ste izneli u sadašnjoj krivičnoj prijavi koju ste podneli kao zastupnik majke i sestre ubijenog premijera ali ne i supruge Ružice.
Prvo moje pitanje upućeno Vama glasilo bi : Da li ste od Ružice Đinđić takvo punomoćje tražili pa ste odbijeni, ili ga od nje uopšte niste ni tražili. Ako ga niste tražili, zbog čega?
Drugo pitanje vezano je za jedan Vaš odgovor u pomenutom intervjuu koji glasi: „Znam da je u vreme Sablje bilo očekivano da Koštunica bude saslušan, ali se to nije dogodilo zato što je postojala urgencija sa strane. Našao sam potvrdu za to na dva mesta – kod Ljilajne Smajlović i Đorđa Mamule – da je postojala sugestija međunarodnih činilaca da se vlast zadovolji pucačima i da ne ispituje političku pozadinu. Mislim da je iza toga zahteva stajala dobra namera, ali je evidentan i strah od onoga što bi se moglo dogoditi u eksplozivnom okruženju, pri čemu Koštunica ima kontrolu nad vojskom a DS kontroliše policiju.
Takođe, smatralo se još da će posle stavljanja pucača na optuženičku klupu njihovi politički inspiratori povući u mišju rupu.
Pritisak da se odustane od političkog konteksta atentata nesumnjivo je postojao, ali ja zameram tužilaštvu što je podleglo, bez obzira što su pritisci te vrste dolazili od Živkovića.“
Da li sadašnja krivična prijava treba da znači da su majka i sestra premijera Đinđića shvatile da međunarodni činioci više ne vrše pritisak kakav su vršili u vreme suđenja jer više ne postoji eksplozivno okruženje ili prijava nema sa tim nikakve veze? Da li smatrate da preko bivšeg američkog ambasadoraMontgomerija počinje ponovo da se vrši pritisak?
Zahvlajujem i ostajem s poštovanjem,
Miloš Kikić, Beograd
milose, kao i zorana nize, i vas molim da ovaj svoj komentar prenesete na srdjin sledeci post, “odgovor necastivog”, jer se ova stranica gusi od komentara i tesko se otvara. trenutna aktivnost se odvija na novom postu pa je tamo i veca sansa da vam neko od blogera odgovori, hvala.
@ lana b.: Vrlo rado bih Vam izašao u susret kada bih znao na koji način da premestim svoj komentar.
obelezite (zatamnite) ceo svoj komentar misem, pa copy, zatim idite na novi post ‘Odgovor necastivog” pa tamo, u mesto za pisanje novog komentare, kliknite paste i posaljite 🙂
Milose, nisam nikada ni od koga trazio punomocje. Ta stvar radi na sasvim drugi nacin. Klijent koji bi zeleo moje usluge, ili bilo cije advokatske usluge, kontaktira advokata pa ako se dogovore oko zastupanja klijent advokatu izdaje punomocje. Mozda i postoje advokati koji se sami nude klijentima, ali to se smatra povredom advokatske etike. U Americi su poznati advokati koje pogrdno nazivaju ‘ambulance chaser-ima’ (za one koji ne znaju: to su ovi koji prate ambulantna kola nakon nekog udesa i nude povredjenima da ih zastupaju u postupku za naknadu stete. )
I na vase drugo pitanje – ne bih rekao da su majka i sestra pokojnog Premijera u svojoj odluci da podnesu prijavu vodili ikakvog racuna o tome sta o tome mislie “medjunarodni cinioci”.
I na vase trece pitanje – bivski ambasador Montgomeri predstavlja jedino samog sebe (i mozda jos samo svoje poslovne partnere iz Srbije, Gradimira Nalica i Gorana Matica), i njegova privatna istupanja svakako ne mogu predstavljati nikakav pritisak ‘medjunarodnih cinilaca”.
Ljudi, sve to g-din Gligorov (mislim) opisuje na svakom početku Peščanika kada kaže: “Ovo je država koja nije normalna. ” je “… ovde se supstanca razara.”
p.s. Oprostite ovo je bilo emotivno. Možda nije u vezi …
nije gligorov nego miodrag zec! 😉
kontam te.. emocije rade svoje!!! 🙂
Jeste li gledali zavrsnu rec na sudjenju za ubistvo premijera?
Pa zar treba reci vise…
samo napred ne dajte se.
Ponovimo sumnju da je pre pobune JSO(novembar 2001.), “surcinsko-zemunski” klan naoruzan vojnim posadijskim naoruzanjem,bio u mogucnosti da se suprostavi policiji,zajedno sa JSO se suprostavi vojci i ubije premijera kada se oslabi politicki.
Gospodine Popovicu,vi govorite da je Bagzi,ne pristajuci da optuzi Ljubisu Buhu(uzecemo da Buha nije odgovoran),govorio istinu i tvrdite da je upravo to skretanje paznje sa “zemunskog” na “surcinski klan”.U vreme ubistva Gavrilovica ne postoje dva klana prema svedocenjima,Bagzi nije “otet”,postoji jedan “surcinsko-zemunski klan”.Cedomir Jovanovic,koji verovatno bolje od vas poznaje tadasnju situaciju,postavlja veoma tesko pitanje o istinitosti Bagzijevog svedocenja o tom dogadjaju.
Zasto je je uopste Gavrilovic ubijen? Zbog “puzajuceg puca” ili zbog zamke u koju upada pre toga Ljuba Milanovic podnoseci izvestaj generalu Lukicu ? Siguran sam da premijer Djindjic i Kostunica nisu uticali na odluku da se ubije Gvarilovic,ali svi drugi su sumnjivi i od toga dana premijer Djindjic je sam,politicari su mu ili okrenuli ledja ili saradjuju sa kriminalcima (sigurno bez njegovog znanja), a policija je podeljena izmedju dva klana od kojih nijedan nije na njegovoj strani, zaplaseni ubistvom kolege “greskom”.
Pogledajmo sada sta je sve receno o ubistvu Gavrilovica.Ukoliko je demontavano nesto od napisanog molim da neko napise:,ali mucninu izaziva policija koja ubijenog policajca proglasava kriminalcem;
Č,Jovanovic:Nemoguće je da Dejan Milenković zna istinu i upoznat je sa okolnostima o svakom krivičnom delu koje je obeležilo naš politički život u prethodnih nekoliko godina, a ne zna samo o jednom, o ubistvu Momira Gavrilovića, o ubistvu zbog koga je rušena Vlada Zorana Đinđića,o ubistvu koje je uvelo našu zemlju u najtežu političku krizu i o ubistvu koje do danas nije razrešeno. (uzivo,emisija Poligraf)
Tokom istrage o ubistvu Momira Gavrilovića saslušano je, kako saznajemo, više od 100 ljudi. Među njima je bio i svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk (ubijen prošlog leta), koji je rekao da je u ubistvo Gavrilovića umešan i Dejan Milenković Bagzi, zaštićeni svedok na suđenju za ubistvo premijera Đinđića?! Vuk je naveo da je “Bagzi organizovao prevoz i nabavio oružje za ubistvo Gavrilovića”.(13.04.2007.Press objavljuje policijski izveštaj o ubistvu Momira Gavrilovića)
Dvadesetak dana kasnije čelni ljudi MUP Srbije, a pre svih kapetan Dragan Karleuša, zamenik načelnika UBPOK (u međuvremenu je “Poskok” ukinut), pročitali su personalni dosije i informacije o Gavriloviću koje im je dostavila Državna bezbednost.
Žrtva je predstavljena kao “okoreli kriminalac”. Gavrilović je, prema tom dosijeu, učestvovao u nekoliko beogradskih likvidacija, imao privatan zatvor, ucenjivao, reketirao, mučio ljude…(10.09 2008.Vecernje novosti:Istina mu došla glave)
Vladimir Popovic:Zoran je saznao, ne znajući ko je Gavrilović, da je Gavrilovićeva funkcija bila da s Koštunicom, s njegovom ženom, s njegovim članovima kabineta, njegovim najbližim saradnicima, pravi puzajući puč. Ja nikad nisam rekao da ga je ubio Koštunica ili da je pucala Ljilja Nedeljković. Ne! Najmanje jedan čovek iz Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta. Onaj ko je Nedeljkovićevu naterao da Gavru zove, taj je znao da će biti ubijen …Gavrilović to nije radio sam, Gavrilović je to radio s pet ljudi koji su priznali šta su radili. Da su nosili čaršave formata B1 na kojima je bilo nacrtano ministar policije, pa ispod toga sve funkcije u policiji. Gavrilović je ubijen u danu kad je imao avionsku kartu za Beč i nije odleteo u Beč, jer ga je veče pre toga pozvala Ljiljana Nedeljković i rekla mu – morate sutra da dođete kod Vojislava Koštunice u kabinet, treba vas nešto. Znači, nije Gavra prolazio slučajno, kako oni kažu, pa došao da se požali i da kaže, evo ima Šljuka pumpu na Zvezdari, a Knežević je kriminalac. Ne, nego je odložio put za Beč, poslovni, da bi došao kod Koštunice jer ga je tražila Ljiljana Nedeljković.
D.Mihajlovic ministar policije: U mom dnevniku, 17. avgusta 2001. godine, usred svađe oko ubistva Momira Gavrilovića zapisao sam: “Crni događaj za Srbiju i Jugoslaviju”.
Atmosfera koja prethodi ubistvu je prepuna dogadjaja o kojima govore mnogi;
Vladimir Popovic:“Sa Ljubišom Buhom, znači, dešavanja sa Ljubišom Buhom u vreme kada je bio Dušan Spasojević u zatvoru, ovaj mu je bio kao brat, bar se tako ponašao. Meni je jedno 5–6 puta neposredno, kada sam se vratio iz Pariza, rekao da je to montiranje, da je to laž. Doveo mi je u kancelariju jednog dana nekog čoveka koji se zove Šumski, koji mi je pokazivao noge, ne znam, tamo nešto naduvene, da mi kaže, kako, eto policija ga je palila, žarila, ne znam šta mu je radila, onda se taj čovek kleo: “Majke mi, mi nismo, majke mi, to su drugi”, i tako dalje i tako dalje. I kada je Ljubiša Buha u toj nekoj našoj komunikaciji, po mojim procenama, prešao granicu (jer više nije imalo razloga da se mi viđamo, da ja brinem da li će mi nešto Čume reći, zbog čega ću se sutra kajati što nisam preneo, znači, to je nivo informacija zbog čega se viđamo), i kada sam procenio da je to zloupotreba sa njegove strane i da vrši na mene taj pritisak, a to se desilo, mislim može da se proveri po papirima, ali ja mislim da je to bilo negde tako u isto vreme kada je i taj Gavrilović”(Izdavac Helsinski odbor za ljudska prava Srbije)
Zoran Mijatovic,zamenik nacelnika DB:”Jedne srpanjske večeri 2001. godine zvoni telefon, a s druge strane žice, danas u javnosti već izuzetno poznat, Vladimir Beba Popović. Pita gdje je Goran Petrović. Kratko odgovaram da je na službenom putu u inozemstvu.
– Pa to nema smisla, opet stavljate ljudima vrećice na glave, kidnapuje nasred ulice, mrcvarite, batine – urla Beba 100 na sat. – Ej, bre, pa vi izgleda ne znate da je Milošević pao!
Prilično sam zbunjen, ne mogu shvatiti razlog njegovog uzbuđenja, čekam da napravi malu pauzu i kažem:
– Stani malo, Bebo, ne razumijem o čemu se radi
Kako ne razumiješ? Kidnapovali ste prije tri dana čovjeka ispred Centra ‘Sava’. (…) Vi ste to učinili, prepoznajem vaše metode, struju ste puštali, gasili pikavce po tijelu, opet se bavite starim zanatom, netko će morati odgovarati – tera Beba svoju priču. ”
U nastavku, Mijatović objašnjava Popoviću da je provjerom utvrdio da “služba sa tim nema ništa”, i prihvaća njegov poziv da dođe u “Spektru” jer, kako mu kaže Popović, “čovjek sjedi kod mene u uredu. Hoćeš li ga vidiš? Ponoviće ti cijelu priču. ”
Mijatović, kako piše, u “Spektri” zatiče Popovića i Ljubišu Buhu Čumeta. U prostoriju, piše dalje, ulazi prebijeni čovjek srednjeg rasta i opisuje što mu se sve desilo… (knjiga “Sačekuša za Srbiju”, u poglavlju “Priča o Ljubiši Buhi Čumetu”)
Lani B-moze se kopirati ko sta hoce na novi blog “Bakarec” ali mislim da je taj post samo odvlacenje paznje.Drzavni udar i atentat uvek imaju dve stvari od koji polazite:financiranje ( novac) i oruzje. Nema ovde ideologije,ovde su sve kriminalci u igri. Oruzje je pronadjeno, ostaje da se serijski brojevi kalasnjikova uporede,pronadju imena koja su naoruzala “surcinsko-zemunski klan” i oni koji su naredili politicka ubistva(ne samo premijera).Novac,mozda pronadjemo u nastavku,nije tako tesko iako se svi trude da se prica o atentatu i masi ubistava koja se dogadjaju pre i posle atentata svede na pljuvacinu izmedju pristalica DS i DSS.
”Surcinsko-zemunski klan”,zajedno ili bez policije,ubija u kontinuitetu preko 10 godina! Kako politicari,vodecih partija ,mogu da kazu da nisu znali ?
Прљаве рука, а чиста савест. Србија се није одмакла далеко од овог, наизглед, противречног односа према држави, народу, будућности (не нужно овим редом). То су речи изречене у најбољој школи макијавелизма. Мислите ли да ће ова тужба заиста уклонити вечити облак сумње који ће остати над оним ко је изговорио речи са почетка овог текста? Мислите ли да ће правда стићи одговорне за Ђинђићеву смрт? И ја се надам да хоће. И тада ће се судити прљавим рукама, а не чистој савести.
Redovni, svakako da sve osnovane sumnje treba ispitati, ja s tim nemam apsolutno nikakav problem. Po meni, ipak, ovakve apstraktne i nejasne metafore, same za sebe, ne predstavljaju nikakav osnov sumnje. Ako smatrate suprotno, duznost vam je, kao gradjaninu, da na osnovu te izjave podnesete krivicnu prijavu za bilo koje krivicno delo koje mislite da je ovom izjavom izvrseno.
Господине Поповићу, драго ми је што, чини ми се, делимо исту страст према чињеницама и правди. Такође, годи што је Ваше искусно правничко око препознало могуће кривично дело у наведеним “апстрактним и нејасним” метафорама, па сте ми, у складу са тим препоручили даљу активност- те “апстрактне и нејасне” метафоре треба рационализовати и изоштрити и тада ћемо већ имати неку подлогу за правничко деловање.
Кривично дело није извршено изјавом (препознали сте изјаву- хвала Вам). Да се тако врше кривична дела многи би одавно били са оне стране браве. Питање је шта се дешавало пре те изјаве, шта је довело до ње, која је политичка позадина те изјаве, шта су то прљаве руке итд.
Одлична је идеја отворити блог за овако важно питање и позвати јавност да помогне. Наравно, сасвим је јасно да документација која би могла да припомогне у овом случају тешко може бити доступна јавности, већ се налази у разним службама, домаћим и страним. Ипак, ово је одличан начин да се пажња јавности усмери на ово питање, да се пажња одржава и јавно мњење обликује. Доћи до истине у оваквој држави је претежак посао. А истина је, како смо већ научили, необорива.
Hajde da probamo da, ako je moguće, jednom za svagda, skinemo s dnevnog reda pitanje prljavih ruku i čiste savesti.
1. Taj princip je motor pokretač celokupne istorije (one hegelijanskog tipa, koja je usmerena na ulogu velikih ličnosti i tzv. lukavstvo uma). Naime, nema nijedne istorijski vrle ličnosti koja nije morala da uprlja ruke kako bi se uradila nešto značajno. Pa tako Hegel veli da svaki profesor istorije može komotno da se zgraža nad Napoleonovim moralom, ali da to ne umanjuje činjenicu da se kroz Napoleona oglasio sam svetski duh (dok zgražajući profesor ostaje, u tom pogledu, niko i ništa). U domaćoj istorji možemo se jednako zgražati nad ubicom Karađorđem, ali to nipošto ne umanjuje njegov objektivni značaj za nastanak moderne Srbije.
2. Ipak, izjava Č. Jovanovića o prljavim rukama i čistoj savesti ne treba da bude pročitana u tom, već drukčijem, da ne kažem opštijem, ključu (jer, u prvom slučaju bio bi suviše nadobudan, stavljajući sebe rame uz rame sa onima koji su menjali tok celokupne istorije – premda, ne treba isključiti da će se za koju deceniju i to pokazati kao ispravno; ipak, zasad sve to nema te razmere). Naime, ruke vam se prljaju u svakom dodiru sa zlom, ali zlo ne možete pobediti a da ga ne dotaknete. Tako da je savest čista upravo u meri u kojoj ruke to nisu (razmislimo, u tom kontekstu, o morbidnoj noći s kraja marta 2001., koju Č. Jovanović – nijedan se stariji junak za tu ulogu od njega nije našao – provodi u vili Mir). Propovednici čistih ruku mogu, doduše, imati na svojoj strani malograđansku većinu (najčešće je i imaju), ali to je barem od Isusovog doba vrlo upitno (neka kamen baci onaj koji je sasvim čist). Dakle, posednici čistih ruku trebalo bi itekako da se brinu za vlastitu savest, dok bi najstrašnije bilo ono što oličava V. Koštunica: ruke nečiste, savest štrokava. Setimo se, konačno, i Sartra, koji veli: čiste ruke, znači nema ruku.
Жао ми је што полемишете сами са собом. Ја се, осим што сам парафразирао изјаву, а ви обелоданили аутора, нисам упуштао у даље спекулације о чистим и прљавим рукама. Надам се да сте се лепо забавили у сопственом огледу о себи. Занимљиво је да се нешто што (треба да) има (носи) негативну конотацију (изјаве типа “прљаве руке и чиста савест”, “коме је до морала нека иде у цркву”) увек тумачи са позиција велике ангажованости аутора изјаве у сврху општег добра, величања његове храбрости, визионарства и слично. Можда може да буде и тако. Не желим да са тим спекулишем. Али овде није о томе реч. Овде је реч о злочину и истини и ја само желим, као и сви грађани Србије да сазнам ту истину. Не желим да живим у лажи- хоћу да знам ко је учинио зло и ко стоји иза тога. Да би се до тога дошло потребно је сагледати све аспекте ужасног злочина који нам је, на жалост, изменио животе, ангажовати све снаге и потпуно недвосмислено утврдити свачију улогу у томе. Уколико је овај целокупни ангажман потреба да се суди једном човеку, онда је он политички мотивисан, неискрен и (као такав) осуђен на пропаст. Јер, понављам, истина је необорива. Истину, дакле, по сваку цену, без обзира о коме се ради.
Redovni slusaoce, pa recite nam vi, kome jos treba da se sudi i za sta? A jos bi bolje bilo da o tome obavestite nadlezne tuzioce.
Очигледно да у овој представи има места само за једно мишљење. Драго ми је да сте Ви обавестили надлежне тужиоце о ономе што сматрате кривичним делом и искрено се надам да ће они поступити по закону.
Ja se uvek tome nadam. Da nije tako ne bih ni radio ovaj posao.
Mogli ste da primetite da, u stvari, i nisam polemisao s Vama (jer moj post nije ni bio upućen kao odgovor na Vaše pisanje), već sam iskoristio Vaše pominjanje legendarne izjave kao dobar povod da se njen mogući smisao (ili, preciznije, horizont njenog smisla) pojasni, kako – ukoliko pretpostavimo da su svi koji su je do danas komentarisali bili dobronamerni ali naprosto neznalice – bi to prestalo da bude pogodna referenca za napade. Sada sam, međutim, direktno pobuđen da Vam odgovorim. I to zbog sledećeg:
1. Izjave tipa “to ime ste pomenuli Vi, a ne ja”, su komične jer je, u ovom kontekstu barem, sasvim nedvosmisleno na koga ste ciljali navođenjem prljavih ruku i čiste savesti. To što sam ja izneo konkretno ime, a Vi ne, sasvim je nebitno budući da nisu postojala dva ili više aktera sa takvom izjavom, već samo jedan, Č. Jovanović. Stoga, okanite se takvih detinjarija.
2. Kažete: “Занимљиво је да се нешто што (треба да) има (носи) негативну конотацију (изјаве типа “прљаве руке и чиста савест”, “коме је до морала нека иде у цркву”) увек тумачи са позиција велике ангажованости аутора изјаве у сврху општег добра, величања његове храбрости, визионарства и слично.” Zbog čega to “nešto” “treba” da ima “negativnu konotaciju”? Pa valjda je već na prvi pogled jasno da je reč o pozivanju na univerzalni mehanizam i podsećanje da prljavština na rukama uopšte ne mora da označi bilo kakav makijavelizam (vulgarizovan, budući da slavni Nikolo nije imao veze s popularnim falsifikatima svoga učenja po kojima cilj opravdava sredstvo) već da predstavlja posledicu ma kakvog kakvog rada ruku, dakle delovanja kao takvog. Naprotiv, čiste ruke najčečće su znak da se radi o tzv. grehu nečinjenja. Dakle, nije stvar u tome da se nešto “tumači” kao hrabrost “autorova” nego ukazivanje na to da je sam autor u trenutku izricanja imao u vidu šta znači delovati uopšte, ne samo u politici, istoriji i sl.
3. Da bi se moglo govoriti o istini, da bi se do nje nekako već došlo (kažete da Vam je do toga naročito stalo), potrebno je uzeti u obzir sve moguće okolnosti, između ostalih i tu da prljave ruke znače da je ruku uopšte bilo. Ovde je to posebno važno zbog toga što se ta izjava Č. Jovanovića već godinama na jednoj strani ponavlja kao argument protiv njega. Ja, pak, nalazim da je takvo nastojanje tupavo. Uostalom, i Vi, ako se ne varam, rekoste da će se suditi “rukama a ne savesti” – što će reći da ste o rukama već prelomili na neodrživ način. Zbog toga mi je jako stalo do toga da se razume šta ruke i njihova čistoća/prljavština zaista znače.
4. Ako je cilj istina, i ako to podrazumeva da u njeno traženje stupimo bez predrasuda (što, priznajem, nije lako, čak ni u sredinama koje su daleko uređenije od naše), onda to znači da treba da se klonimo rezolutnog odricanja mogućnosti da se, na kraju, sve svede na jednog čoveka kao glavnog aktera, inspiratora i organizatora. Ne kažem da Taj Čovek to jeste, već da ne smemo apriorno tvrditi da nije i da je ceo proces montiran ukoliko se utvrdi da jeste. Lično, voleo bih da se ispostavi da je on sasvim nevin – jer bi to značilo da posle 2000. nismo imali ubicu na najvišim položajima, što bi, kao ustanovljena istina, za srpsko društvo bilo itekako blagorodno – ali to u ovom trenutku nije očigledno i baš zato smatram da je inicijativa g. Popovića bitna.
Nebitno Tko, odlican vam je tekst.
Драго ми је што сам Вас побудио (мада би ово значило да сам деловао на Вас на некаквој физиолошкој разини, а чини се да нисам), Мене није занимао лик и дело Ч.Ј, па га нисам именом ни наводио. Не знам да ли је он Карађорђе или Наполеон и шта ће означавати и да ли и какве асоцијације производити његово име у историји која ће закачити и ова тмурна времена, али те његове прљаве руке су парадигма раног постмилошевићевског времена. То је тај “универзални механизам”- прљаве руке, у овом случају, свакако нису руке радника, већ некога ко се бави прљавим пословима, пословима на маргинама друштва и закона, пословима у сенци, пословима за које се не зна… Ти послови су важни и неко мора да их обави, али да ли је амнестија од сваке сумње адекватна награда за то? У том периоду превише је оних који су могли бити умешани у злочин- да ли су и они унапред ослобођени сваке сумње?
Бојим се да свођење прљавих руку на радне није баш адекватан овом случају. Уосталом, ако већ потпуно банализујемо, наречени господин, аутор ове изјаве, није баш био у некој прилици да испрља руке, ако ћемо право. Уосталом, то ме и не занима. Занима ме како то да постоји само један угао из ког се посматра овај случај (“резолутно одрицање могућности да се, на крају, све сведе на једног човека као главног актера, инспиратора и организатора”, да је бар тако)? Занима ме како не постоји интересовање за послове тог и других “радиша”? Занима ме како то неко од легалисте (у пејоративном смислу), мачкољупца, необавештеног, спорог, досадног, немаштовитог… постаје spiritus movens атентата? Занима ме како они брзи, агилни, модерни, способни, вешти, на граници закона… постају хероји слободе ван сваке сумње? Напокон, занима ме да ли ћемо моћи мирно да спавамо у овој држави, лишени страха од мрака који може да нас прогута, јер од онда нико од нас не може бити сигуран и спокојан.
Redovni slusaoce, osvrnuo bih se samo na ovo:
Recite nam ako znate nesto o tim poslovima. Zasto da razgovaramo o poslovima o kojima nista ne znamo? A jos bolje, recite to tuziocu.
“Занима ме како не постоји интересовање за послове тог и других “радиша”?
Verujem da postoji, zato zainteresovani treba da presaviju tabak, pa…
“Занима ме како то неко од легалисте (у пејоративном смислу), мачкољупца, необавештеног, спорог, досадног, немаштовитог… постаје spiritus movens атентата?
I mene zanima, zato podrzavam onog ko je presavio tabak.
Okanite se demagogije (“mirno spavanje” /tu Vam se potkrala ironija – nije čudo da braneći VK-a odmah pomenete spavanje, i to mirno; totalna provala nesvesnog/, “lišenost straha od mraka” itd.; sve to zvuči kao druga liga predizbornih parola), njome se zamućuje okosnica. A ona nije racionalna. Evo i dokaza. To je niz od sledeće dve Vaše rečenice: “Уосталом, ако већ потпуно банализујемо, наречени господин, аутор ове изјаве, није баш био у некој прилици да испрља руке, ако ћемо право. Уосталом, то ме и не занима.” To je klasičan raspad sistema. Tvrdite da Vas, na kraju krajeva, ne zanima nešto što ste prethodno postavili u rang suštinskih stvari, nešto oko čega više sati istrajavate. Pri tom, tvrdite da on i nije bio u prilici da isprlja ruke, a sve vreme se bavimo moralnom tipologijom prljavštine na njegovim rukama, ne sumnjajući samo u jedno: da ruke JESTE isprljao!?. Pa, znate šta, Vi ili, sportski rečeno, bacate peškir u ring, ili trpite neko rastakanje cogito-a. Ja treće (tj. racionalnu podlogu Vašeg diskursa) ne vidim. ČJ-a niste naveli imenom, to je tačno, ali ste sasvim nedvosmisleno aludirali na njega, tako da izostanak samog eksplicitnog imenovanja nema nikakvog značaja. Uz to, niste uopšte razumeli 4. tačku mog prethodnog posta (bilo bi predugačko, ali i dosadno, da to sad objašnjavam). Za kraj, moram Vam reći da naprosto niste u pravu kada se pitate kako to da se postavlja pitanje samo o VK-u. Jer, ČJ je, setite se, 2003. odgovarao pred skupštinskim odborom, 2004. išao je na poligraf, pa je, kao i VB Popović, 2005. svedočio u Specijalnom sudu, a iste godine je objavio i knjigu u kojoj o svemu tome iscrpno govori. Dakle, njegovih smo se iskaza na tu temu naslušali i u zvaničnim i nezvaničnim prilikama, i to toliko da je to već postalo teška gnjavaža, a najdosadnije od svega je to što su mu svi iskazi međusobno konzistentni i što nigde nije uhvaćen ni u najmanjoj protivrečnosti (ispravite me ako grešim). S druge strane, od VK-a za sve ove godine samo tišina. Hajde da i on sad malo progovori, red bi bio. Mislim da bi, pošto je nevin, morao biti presrećan što mu se polako ukazuje prilika da na maestralan način razveje sve te monstruozne konstrukcije i, jednom za svagda, zapuši usta svim skeptičnim nitkovima poput mene.
A, da, umalo da zaboravim: nema, logički uzev, ničeg protivrečnog u tome da neko bude sporać, mačkoljubac, neobavešten, nemaštovit, dosadan i, u isto vreme, ubica. Zajednički osnov je zgađenost nad životom, tj. sklonost ka negaciji života.
Nebitno Tko, mislim da je vrlo korisno sto ste odgovorili svima onima koji potpuno proizvoljno, papagajski vec godinama, na svako pominjanje uloge Kostunice i DSS-a, odmah vrisnu: “A Ceda i Beba?! Zasto oni ne odgovaraju na pitanja koja im se postavljaju?!” Vi ste dokumentovano citirali sve one prilike u kojima su oni bili ili temeljno saslusani (Ceda Jovanovic pred Skupstinskim odborom a Vladmir Popovic pred Specijalnim sudom), a obojica su takodje objavili i knjige o svemu o cemu su ikada bili pitani i takodje ucestvovali u mnogobrojnim TV emisijama koje su se bavile ovim pitanjem. Vi ste to lepo sazeli kada ste kazali da je o tome toliko pricano “da je to vec postala teska gnjavaza”.
A s druge strane, tacno primecujete: od VK-a za sve ove godine – samo tisina.
Nebitno Tko, bravo!
Cenim da je ovih dana “vaskoliko srpstvo” dobilo napad weltschmerz-a,
pa to dobija obrise ozbiljne i progresivne paranoje:
“Наши непријатељи ликују и задовољно трљају руке. У новембру 2000. године Србија је имала три велика ауторитета – Цркву, Војску и Коштуницу. Но ни један од њих није био под контролом Империје. Зато је најпре Коштуница, до новембра 2001, једном здруженом медијско-политичком акцијом, спуштен са 80 посто поверења на 40 посто (да би 2009. завршио на 10 посто)”
http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/raskol-poslednje-zlo-q.html
Vidim da se pojavila nekolicina “redovnih” komentatora
da da oduška toj utučenosti i spasi šta se spasiti može od
the “nacionalne institucije”…
Hvala vam Nikola na ovom linku i odlomku koji ste citirali. Ja bih tome dodao jos samo citat poslednje recenice, zakljucka Antonicevog teksta: “Ово је време размишљања, преиспитивања, покајања и учења.” Nadamo se, Antonicu.
Nebitno Tko : Hajde da probamo da, ako je moguće, jednom za svagda, skinemo s dnevnog reda pitanje prljavih ruku i čiste savesti.
Hm, ovaj uvodni-filozofski deo zvuci vrlo interesantno, ali se naravno o njemu moze ‘”filozofirati” vecno … i da nikad ne bude do kraja rasciscen…
A sto se tice Cedice i njegovih “prljavih ruku”, on bi mogao i morao da bude rasciscen ali ne ovde na blogu na sasvim drugom, za to predvidjenom mestu …
Ako jedan od kljucnih (zasticenih) svedoka na najvaznijem sudskom procesu u Srbiji u zadnjim decenijama, kome se po prirodi stvari mora verovati, izjavi da je jedan viskorangirani politicar dobio na “poklon” rolex od sefa organizovanog kriminala onda mi je zbilja nerazumljivo da se svi “prave Englezi”. U svakoj normalnoj, pristojnoj, demokratskoj zemlji bi to bio klasican primer korupcije koji ne bi mogao da prodje bez odgovarujuce reakcije nadleznih drzavnih organa …
Osvrnuću se samo na ono konkretno: “Ako jedan od kljucnih (zasticenih) svedoka na najvaznijem sudskom procesu u Srbiji u zadnjim decenijama, kome se po prirodi stvari mora verovati, izjavi da je jedan viskorangirani politicar dobio na “poklon” rolex od sefa organizovanog kriminala onda mi je zbilja nerazumljivo da se svi “prave Englezi”.” Dakle, Bagzi je izjavio da mu je Dušan Spasojević rekao kako je ČJ-u poklonio Rolex sat, dodavši kako on sam, Bagzi, to nije i lično video. Što će reći da njegov iskaz može biti i sasvim istinit (da mu je Spasojević to zaista rekao), čime se njegov kredibilitet svedoka ne dovodi u pitanje, premda neproverljiv (jer Spasojević nije živ), a da ČJ istovremeno mora biti smatran nevinim (jer je Spasojević mogao i da laže Bagzija, što je takođe neproverljivo usled njegove neživosti). Eto zbog čega to niko nije hteo dalje da istražuje i zbog čega tu za sud nema ničeg intrigantnog, ali je zato domaćem tamnom vilajetu (podrepaškoj javnosti) tim apsurdnim – i logički dobro osmišljenim – svedočenjem ponuđena još jedna lepa razbibriga (što je, verujem, i bio Bagzijev cilj).
Nebitno tko, korigovao bih samo vasu tvrdnju da se Bagziju, samo zato sto je svedok-sardanik, “po prirodi stvari mora verovati”. Bagzi je na sudjenju tvrdio da nikada sa Kajganickom nije vodio razgovore u kojima bi se pominjali Jocic i Bulatovic, a sada je dokazano da je tom prilikom lagao. Vidite na ovom blogu izjavu Bore Banjca i tekst Milosa Vasica u Vremenu. Zato se Bagziju mora oduzeti status svedoka-saradnika.
Ma, Vasilije je napisao da se svedoku-saradniku mora po prirodi verovati, a ja to, istina, nisam ni uzeo u obzir – premda su mi razlozi zbog kojih bi Bagziju taj status trebalo oduzeti itekako poznati, već godinama – želeći da (budući da, za razliku od većine Srba, u pravnim stvarima nisam čak ni laik), makar malčice, doprinesem osvetljavanju načelne ravni (trentno mi bolji izraz ne pada na pamet). A tu se pokazuje se da je iz svakog delića vladajuće prevare čitljiva njena celokupna struktura (to je tzv. metonimijski kauzalitet strukture). Kada je reč o Bagzijevoj tvrdnji o Rolex-u, vidi se da ona, čak i ako se uzme kao tačna (da mu je Spasojević to zaista rekao), nije za dalju istragu relevantna. Ali, zato je nesumnjiva njena pogodnost za stvaranje javne konfuzije. To je, verujem, i bio njen jedini cilj. Međutim, ona je baš zbog toga paradigmatična i ne sme se prepustiti zaboravu. Jer tu se (mada takvih slučajeva ima mnogo) demonstrira maliciozno delovanje Aparata: da ne bi sam bio izložen, potura neodrživu zamenu koja, iako ne može imati direktnih legalnih posledica, stvara neku vrstu greške u programu, koja vodi sistem na stranputicu, tj. u paralizu, tj. opstrukciju, otvarajući mogućnost da se društveni sukobi vode i razrešavaju izvan predviđenog institucionalnog okvira (v. paljenje Beograda na početku i kraju VK-ovog premijerskog mandata, ali i procvat, javnom presuđivanju sklone, žute štampe za njegova zemana). Celokupno političko delovanje VK-a odigrava se u tom kunktatorsko-opstruktivnom znaku. Njegova (politička) biografija zavređuje najozbiljnije proučavanje, mnogo više no Miloševićeva (u poređenju s VK-om on je bio puki naivac; imam u vidu strukturni nivo a ne konkretne izvedbe u vidu Srebrenice, Vukovara itd., za koje cenim da samog Miločevića nisu činile srećnim, a da bi ih VK, da se našao na njegovom mestu, legitimisao kao nužno nacionalno blago – što je, naravno, samo nepotkrepljiva i čak možda zlobna, iz lične frustracije rođena, spekulacija).
Kad se zna kraj, jasnije je uočljiv smisao početka.
Pre devet godina dogodio se prvi napad Miloševićevih, reakcionarnih i desničarskih snaga na vladu Zorana Djindjića i promena koje je tada, kako smo mislili, doneo Peti oktobar. Parada ponosa je bila samo povod da branioci lika i dela Slobodana Miloševica i njegovih zločinaca i zločina izadju na svetlo dana i ponovo dobiju politički legimitet. To im je i uspelo i nastavili su dalje sa Cecinim koncertom na Marakani i pobunom Jedinice za specijalne operacije. Kraj je poznat , ubistvo premijera Zorana Djindjića i ponovo dovodjenje na vlast klike okupljene oko profašističkog premijera Vojislava Koštunice.
Sada posle devet godina scenarijo je samo malo promenjen. Prvo je nastupala Ceca sa Dodikom i predsednikom Tadićem u BiH, a zatim, povodom ponovnog, na jedvite jade, organizovanja gej parade, napad falangi na vladu i njene neodlučne političke ptedstavnike, koji je još žešći i organizovaniji. Naci analitičari, “Utisak”, “Dveri”, “Naši a njihovi” su po svim medijima krenuli u odbranu i opravdavanje “Naše dece”.
Uključen je i prvoborac Kusturica sa Manojlovom knjigom, i pokušajem održanja ustaljenog kriminalnog sistema vrednosti u društvu koje polako ali sigurno počelo da dolazi svesti. Glumatanje normalnosti, laganje sebe i drugih ne ide u nedogled a jedino šta im je ostalo, nacionalsocijalistički delirijum sa svojim “herojima” i sve više nadolezećih “Miševa”, ne spašava ih od neospornih činjenica.
Plejada likova, boraca za “Našu stvar” se nastavlja, tu su Tijanić i Vilijam Mondgomeri da, valjda već jednom, razjasne “Djindjićevu spregu sa kriminalom” i švercom droge i cigareta.
Ne jedno od kjučnih pitanja, Šta je sa istragom i ko stoji iza organizovanja falangi mrkokošuljaša 10.10.2010.g ? niko ne odgovara. Zašto je istraga završila pod tepihom ? Sigurno neću poverovati da su sve smislila i organizovala dva debila.
Ozbiljna kriminalistika nas uči da serijski ubica uvek jasno ostavlja svoj potpis.
Na jednoj strani su činjenice i Srdja Popović a na drugoj, oni.
Ko su sve, oni ? Videćemo, samo da ne bude kasno.
Vuce, pogledajte tekst koji je Lana B. prenela sa e-novina i moj odgovor komentatoru Milodanu.
Postovani gospodine Popovicu,
Necu da komentarisem krivicnu prijavu. Sve je jasno. Vec odavno. Posto nisam pravnik, interesuje me da li bi u toj krivicnoj prijavi nasli mesto:
Aleksandar Tijanic sa svojim tekstom “ako Djindjic prezivi Srbija nece”
Tomislav Nikolic sa mitinga prilikom bekstva Seselja u Hag ” I Tito je izgubio nogu pred smrt”. Jeste da se doticna persona izvinila ( ne znam kome), ali je to izgovoreno pred vrlo simptomaticno bekstvo “gazde” u Hag, koji je tom prilikom urlao sa govornice da ce Srbijom teci krv u potocima.
Nekako osecam da bi te persone, ako bi ih zakon pritisnuo imali sta da kazu. Da, a sta je sa Mirom Markovic, koja je takodje pred atentat pobegla u Rusiju? Volela bih da znam vase misljenje u vezi ovih mojih redaka.
S postovanjem Dusa Pekic
Uobicajenim pritiscima na tuzioce i sudije, Ljubisa Buha i “neindetifikovani politicari” ne uspevaju da oslobode D.Spasojevica i “zemunce” iz zatvora.Situacija se pogorsava najavom priznanja “Francuza” o mafijaskim poslovima u Srbiji i politickim atentatima
Teroristicki napada na policiju,ubistvo pukovnika Gavrilovica,dovodi do oslobadjanja D.Spasojevica iz zatvora i upozorenja da svako ko se pokusa borbu protiv mafije moze da racuna na smrtnu presudu.Potpun raspad drzavnih sluzbi i razlaz politickih vodja.Zlocinacko udruzenje, koje je ubilo pukovnika Gavrilovica, uradilo je to bez D.Spasojevica i “zemunaca” koji su u zatvoru.
Posle izlaska i zatvora ,D.Spasojevic zajedno sa Ljubisom Buhom nastoji da oslobodi svoje saradnike.
Teza da je pobuna JSO, nastavak oslobadjanja “zemunaca” daju mnogi akteri “drame”.Pobunu koordinisu Ljubisa Buha i Dusan Spasojevic,koji manipulisu jedinicom,politicarima…:
Goran Petrović (načelnik Službe RDB):”…mi smo naravno imali ta operativna saznanja, a ona su potvrđena i tokom te pobune, pre svega mislim na snimljene telefonske razgovore, od kojih su neki objavljeni u javnosti, u kojima pripadnici Jedinice komuniciraju sa Spasojevićem, sa Buhom… Što se tiče, znači, Buhe ili Spasojevića, njima je ta instrumentalizacija Jedinice bila vrlo važna u nekim njihovim kriminalnim aktivnostima.“
Čedomir Jovanović:”..vrh Jedinice za specijalne operacije u tom trenutku bio u velikoj meri povezan sa šefom Zemunskog klana Dušanom Spasojevićem, čovekom koji je praktično koordinirao tu akciju i veoma često bio prisutan i u samoj Kuli u centru Jedinice za specijalne operacije.“
Zoran Vukojević(svedok-zaradnik,ubijen posle atentata u Beogradu): „ Znači obezbeđenje Dušana Spasojevića su bili pripadnici Jedinice. Oni su sa nama radili. Dobijali su platu od Dušana. Dušan im je kupovao vozila. Znači, konkretno za Jedinicu je kupio oko 50 pištolja, padobrane, ne znam, neka vozila….
2. Manipulisuci politicarima i policijom,Ljubisa Buha i Dusan Spasojevic imaju za cilj oslobadjanje uhapsenih “ Francuza”.Teza uopste nije glupa, vise govori da politcari pokazali da nisu spoosbni za vodjenje drzave,uostalom to se vidi i kasnije:
M.Vitorović, tužilac IV opštinskog tužilaštva: “Znam da je novembar, ne znam koji datum. Znam samo da sam pošao na posao, da me je Biljana Radovanović…
B92: Vaša šefica.
M.Vitorović :”Da,pitala ako mogu da požurim jer se javio Terzić da će doći da obavi s nama neki razgovor, da je važno da oboje budemo tu. Stigli smo pre njega, to je bilo nešto oko 7.30, rano. Došao je u kancelariju četvrtog tužioca. Televizor je bio uključen, on je pojačao ton, pokazao nam rukom da se približimo, rekao da to što je napolju, na autoputu, da je njihov zahtev da Francuzi, tako se izrazio, moraju danas da izađu napolje.”
Dva dana posle pocetka pobune,pusteni najvazniji saradnici i buduci atentatori na premijera Djindjica.Uostalom, odustaje se od smene D.Mihajlovica,smenjuje se nacelnik DB G.Petrovic koji nema znacenje.Uostalom ,pre ubistva premijera,pusten je na slican nacin Dejan Milenkovic Bagzi,iako svi znaju da je u pitanju atentat kod hale Limes.
Da je pustanje D.Spasojevica povezano sa politicarima i partijama na vlasti govore navodni prisluskivani razgovori Lj.Buhe (30.06.2007. Press:Transkripti prisluškivanih razgovora Ljubiše Buhe) za koje nema da je tuzioc podigao tuzbu protiv novinara:
5. septembar 2001: Čume je zvao Bobana Milivojevića na mob. telefon 063/204-904, saopštava mu da bi tog dana trebalo da izađe Dule Spasojević, ali mu Milivojević saopštava da ne veruje u to, pošto su tek danas predmet uzeli na raspravu. Čume je besan i govori kako on više ne može da obuzda one oko sebe, da će se Duća otvoriti i sve ispričati. Boban mu saopštava da ide kod Radeta Terzića (okružni tužilac), pa će posle da ode kod Duće i da će se naknadno čuti. Čume mu govori da mu traži sva dokumenta da Koštunica (Koštunica je tada predsednik SRJ) to objavi na TV kao i da to isto traže preko Velje Ilića (sada ministar za infrastrukturu), koji to hoće da objavi pošto i on mrzi policiju. U toku dana Čume je kontaktirao sa Japancem (kriminalac Vladimir Jovanović
6. septembar 2001: Čume je telefonom razgovarao sa Bebom (063/772-795) i pita ga za slučaj Aleksandra Gareza (u pitanju je banka), takođe ga pita da li je Srđan Radovanović neki njihov advokat. Beba ne zna Radovanovića…. Ljubiša mu govori i za Duću da je tu sve čisto, ali da još uvek nije pušten iz pritvora.
19. septembar 2001. Oko 17.00 časova Čume je razgovarao sa NN osobom koja se nalazi u Crnoj Gori (tel. 069/040-311) i ponovo pričaju oko lica koje treba da bude saslušano u sudu u Crnoj Gori, povodom predmeta u kome je Dule Spasojević okrivljen…Nakon ovakvog saznanja Čume je nazvao Zoricu u firmi i tražio od nje broj telefona Zorana Vukičevića (verovatno Zoran Vukčević, tada generalni konzul SRJ u Diseldorfu) i ona mu je izdiktirala broj 99492116910555. Čume ga je odmah nazvao i govori mu da se uobrazio od kada je postao konzul. Objasnio mu je zašto ga zove i da je to u vezi onoga o čemu su i ranije razgovarali, tačnije rekao mu je da je to ono za Vuka, ono što je bilo u Budvi, te da mu je potrebna sada njegova pomoć. Rekao mu je da je sudija u ovom predmetu neki Ivanović. Vukičević hvali Ivanovića, a Čume mu je dao broj svog mobilnog telefona da ga nazove kada obavi taj razgovor….
Onda imamo transkripte koje navodno vodi oslobodjeni D.Spasojevic sa politicarima pre pobune JSO (29.06.2007.Press:Prisluškivani razgovori Dušana Spasojevića Šiptara) za koje nisam takodje nasao da je tuzioc podigao optuznicu protiv novinara:
Oktobar 2001: Dušan u 10.00 sati poziva advokata Bobana Milivojevića i daje slušalicu Čumetu. Čume govori da je u pitanju kombinacija da prikažu čoveka (verovatno na televiziji) kojem će zatamniti lice i koji će pričati kako je Dušanu i “ovima” prodavao drogu. Za uzvrat “ovi” su izvukli snimke od 5. oktobra 2000. na kojima su Duća, Legija, Čume i Zoran Đinđić, pa planiraju da to oni kasnije njima puste, pa da se vidi da li su ljudi koji su branili državu prodavali drogu.
— U 14.48 Duća razgovara sa Čedom na telefonu 063/314-504 i on mu kaže da se čuo sa Bobanom, a Duća odgovara da su to bezobrazni ljudi i da remete stvari koje je on držao pod kontrolom, ali više ih ne drži i da će mu sve reći kad se budu videli. Čeda mu kaže da će se javiti po podne i da je sinoć do kasno bio u Skupštini, ali je u kontaktu sa Brkom i Bobanom. Duća mu kaže da ga je sa drugarom čekao da se vide u nedelju, ali ovaj nije došao. Čeda odgovara da zna o čemu se tu radi. Duća spominje nekog Milana, koji mu šalje neke ljude, a on ni sam ne zna ko im daje signale i kaže da zna da ni Čedi nije lako, jer i na njega vrše pritisak.
20. oktobar 2001. Oko 22.15 časova Čeda Jovanović Duću obaveštava da nije uspeo kontakt sa onom osobom, pošto se najverovatnije nalazi u avionu, ali da se ne sekira i da će sve biti u redu. Duću samo interesuje da li će njegovi ljudi izaći…
— Oko 10.30 časova Dušana je nazvala Vesna iz suda ili tužilaštva i saopštila mu da je “onaj” tu u svom kabinetu, ali je nešto od jutros ljut. Govori mu da je najbolje da Dušan dođe bez najave, jer je prošli put videla da se “on” plaši Dušana…
24. oktobar 2001: Dušana je nazvao advokat Boban Milivojević i pita ga zašto se Čume ljuti na njega, objašnjava mu da on ne može da vrši pritisak na Đorđevića da navodni dug od pet miliona vrati Mrkonjiću i da to ne preporučuje ni Čumetu, jer je to klasično uterivanje duga.
Prisluskivani razgovori koji su objavljeni u Kuriru(22.04 2005.Kurir:Afera transkripti) ,dobili su delomicno objasnjenje u Vremenu (21.05 2005.Vreme:Priča o barem dva Čedomira),da se radi o Igoru Baruhu zvanom Čeda,medjutim deo tih razgovora ostao je neobjasnjen od strane instituciaj drzave koje bi to morale uraditi:
Razgovori vođeni 18. oktobra.2001. 15.25 Duća zove Čedu Jovanović
Čeda: Molim.
Duća: Ljubavi, šta mi ovaj Buha šalje ispred kuće interventnu da maltretiraju ovde ljude. To je strašno.
Čeda: Kada?
Duća: Evo, pre deset minuta, samo što smo se ti i ja čuli, posle pet minuta. To su bezobrazni, ljude za ruke vuku…
Čeda:……… halo……… (prekida se razgovor).
Duća: Halo……………. (prekid).
“Ovaj Buha” je general Boško Buha, pomoćnik načelnika RJB, ubijen 10. juna 2002. godine.
U vremenu su navedene izjave Čedomir Jovanovića,da nikada nije sa Dućom Spasojevićem vodio nikakve razgovore telefonom i druga da je sa Čumetom sam bio prekinuo sve kontakte još avgusta 2001.Da li je lagao saznacemo na sudu verovatno:
Razgovor vođen 30. oktobra 2001. godine. U 12.07 časova Dušan zove Čedu Jovanovića na broj 063/314-504.
Duća: Čedice?!
Čeda: Vidimo se oko dva.
Dušan: Bio sam kod javnog tužioca. To je budala, bre. On je instruiran od nekoga sigurno.
Čeda: Kod ovog na Novom Beogradu? (kancelarija tužioca Vitorovića bila je na Novom Beogradu, prim ur.)
Duća: Ma, da. On je instruiran sigurno, jer je spojio ono za preduzimača nekog sa ljudima koji nemaju veze sa tim.
Čeda: Ajde, pričaćemo kad dođem kući.
Spasojević je i dalje ljut na tužioca Vitorovića, koji odbija da oslobodi njegove ljude. Traži Jovanovićevu pomoć, a on to ne odbija, već samo odlaže razgovor (?!).
Zorane, molim vas postedite nas prepricavanja iz Kurira. Ne citam tu novinu, pogledao sam evo danas, naslovna strana glasi: “Zoran kofom gadjao Vendi!” Pobogu.
Postovanje za hrabrost za sve sto ste do sada ucinili u postupku za sudjenje ubicama premijera Djindjica,kao i za podnosenje aktuelne krivicne prijave.Ono sto se ovde ne komentarise a sto ste vi samo jednom pomenuli da ce se kasnije o tome govoriti je cinjenica da nisu dali izjave generalni sekretar Vlade Maje Vasic i obezbedjenja zgrade Vlade,odgovornih za iskljucenje sigurnosnih kamera,kao i obezbedjenje koje je bilo nadlezno da poboljsa sigurnosni prsten koji je popustio,a sto je takodje vrlo bitno za utvrdjivanje politicke pozadine ubistva.Takodje je interesantno da ni Popovic ni Milos Vasic ovaj problem ne analiziraju dublje u svojim knjigama vec samo iznose ove cinjenice.Nadam se da je to takticko cutanje,a ne nedostatak volje i hrabrosti,za sve koji zele da se rasvetli pozadina ubstva,dok jos uvek ima tezinu i istorijsku ulogu za svetliju buducnost nase Srbije.Mozda je Ruzica i jos neki sa njom vrlo svesna ove cinjenice,i da ce se shodno tome u odgovarajucem trenutku pozabaviti ovim akterima,osim ako ih mozda ne prozovu optuzeni za koje ste vi podneli krivicnu prijavu.